Фројдова теорија завођења () била је хипотеза коју је средином 1890-их поставио Сигмунд Фројд за коју је веровао да пружа решење за проблем порекла хистерије и опсесивне неурозе. Према теорији, потиснуто сећање на сексуално злостављање деце у раном детињству или искуство злостављања било је суштински предуслов за хистеричне или опсесивне симптоме. За опсесивне симптоме, Фројд укључује и активно сексуално злостављање до осме године живота. Masson (ed.) (1985), p. 187; Jones, E. (1953). Sigmund Freud: Life and Work. Volume 1. London: Hogarth Press, p. 289;

У традиционалном приказу развоја теорије завођења, Фројд је у почетку мислио да његови пацијенти причају више или мање чињеничне приче о сексуалном малтретирању и да само сексуално злостављање може бити одговорно за неурозе и друге проблеме менталног здравља његових пацијената.; Gay, P. (1988). Freud: A Life for Our Time, Norton, pp. 92-94. У року од неколико година Фројд је напустио своју теорију, закључивши да неке приче његових пацијената о сексуалном злостављању нису биле дословне, већ су биле фантазије.; Gay (1988), p. 94-96. Никада није искључио да сексуално злостављање може бити узрок болести, већ једноставно да то није једини могући узрок.

Алтернативни приказ који је дошао до изражаја у недавним фројдовским студијама наглашава да је теорија, како је поставио Фројд, да хистерија и опсесивна неуроза настају као резултат несвесних сећања на сексуално злостављање у детињству.Masson (ed.) (1985), pp. 141, 144; Garcia, E. E. (1987). Freud's Seduction Theory. The Psychological Study of the Child, Vol. 42. Yale University Press, pp. 443-468; Schimek, J. G. (1987). Fact and Fantasy in the Seduction Theory: a Historical Review. Journal of the American Psychoanalytic Association, xxxv: 937-65; Israëls, H. and Schatzman, M. (1993). The Seduction Theory. History of Psychiatry, iv: 23-59; McCullough, M. L. (2001). . У три рада о теорији завођења објављена 1896. године, Фројд је изјавио да је са свим својим тренутним пацијентима успео да открије такво злостављање, углавном када су били млађи од четири године.Masson (1984), pp. 276, 281; Garcia (1987); Schimek (1987); Israëls and Schatzman (1993); Salyard, A. (1994), On Not Knowing What You Know: Object-coercive Doubting and Freud's Announcement of the Seduction Theory, Psychoanalytic Review, 81(4), pp. 659-676. Ови радови показују да пацијенти нису испричали приче о сексуалном злостављању у раном детињству; Фројд је користио аналитичку интерпретацију симптома и асоцијација пацијената, као и вршење притиска на пацијента, у покушају да изазове „репродукцију“ дубоко потиснутих сећања које је поставио.Schimek (1987); Smith, D. L. (1991). Hidden Conversations: An Introduction to Communicative Psychoanalysis, Routledge, pp. 9-10; Toews, J. E. (1991). Historicizing Psychoanalysis: Freud in His Time and for Our Time, Journal of Modern History, vol. 63 (pp. 504-545), p. 510, n.12; McNally, R. J. (2003), Remembering Trauma, Harvard University Press, pp. 159-169. Иако је пријавио да је успео да постигне овај циљ, он је такође признао да пацијенти генерално нису убеђени да оно што су искусили указује на то да су заправо били сексуално злостављани у детињству.; Garcia (1987); Schimek, (1987); Eissler, (2001), pp. 114-116. Фројдови извештаји о епизоди теорије завођења прошли су кроз низ промена током година, што је кулминирало традиционалном причом заснованом на његовом последњем извештају, у Новим уводним предавањима о психоанализи.Schimek, (1987); Israëls and Schatzman (1993); Salyard, A. (1994); Esterson, A. (2001).

Види још

Жан Лапланш, психоаналитичар и теоретичар који је преузео Фројдову теорију и развио своју под називом théorie de la séduction généralisée, 1987. Ема Екштајн Огист Амбруаз Тардије, француски лекар и један од првих који је прегледао и пријавио сексуално злостављање деце The Assault on Truth, књига Џефрија Мусејфа Масона Фројдово заташкавање, теорија Флоренс Раш In the Freud Archives од Џенет Малколм

Референце

Категорија:Хипотезе Категорија:Историја психологије