Јерменско позориште датира још пре римског доба и једна је од најстаријих евроазијских позоришних традиција. Поред грчког и римског позоришта, оно је једно од најстаријих позоришта на свету. Древни и омиљени облик позоришне уметности је лирска (дубинска) драма, која је извршила утицај на фолклор народа Блиског истока, Балкана и Апенина . У оквиру овог културног контекста формирала се и јерменска народна и мистична драма, коју карактеришу њени елементи игре. Иако антички позоришни систем није сачуван, оставио је језичке трагове.

Историја

Древно јерменско позориште Јерменско позориште има своје корене у позоришту античке Грчке, и био је природан развој древних верских ритуала, када су ангажовани професионални гусани (трубадури), певали хвалоспеве племићким прецима у дугачким стиховима. Певачи тужбалица или трагичари били су познати као вогбергуси, а они који су учествовали у свечаним церемонијама звали су се катакагусан (комичари).

Историја јерменског позоришта почиње око 70. године пре нове ере. Према Плутарху, прво историјски познато позориште у Јерменији изграђено је за време владавине Тиграна Великог . У Дијарбакиру је отворио велико јавно позориште 69. п. н. е., четрнаест година пре Помпејевог првог јавног позоришта у Риму .

Тигранов син, Артавазд II, написао је неколико грчких трагедија, говора и историјских коментара који су преживели до другог века нове ере Артавазд је изградио друго стално јавно позориште Јерменије у старој престоници Арташату. Ту су се редовно производиле Еурипидове трагедије и Менандрове комедије. Сматра се првим јерменским драматургом и директором класичног јерменског позоришта. Плутарх помиње да је Еурипидова Баха, коју је режирао Артавазд, тамо представљена 53. п. н. е.

Јерменско позориште у средњем веку (4-15 век) мини|Јерменска минатура са позоришном сценом Након усвајања хришћанства као државне религије 301. године и јачања ауторитарне владавине, постало је очигледно противљење цркве позоришној уметности. Као пример, добро су документоване проповеди католикоса Хованеса Мандакунија (5. век), које су биле усмерене на позоришну уметност.

Без обзира на то, поред представа јерменских комичара и трагичара, представљене су представе засноване на делима античких драматичара попут Менандроса и Еурипида. Ховхан Мандакуни је потврдио да је, по узору на античке амфитеатре, такође успостављена посебна позоришна структура са посебним седиштима за жене. Популарност позоришних представа навела је свештенство да у црквене ритуале угради позоришне елементе.

Велики напредак у свим областима уследио је након превода Библије (410. не), укључујући и позориште. Али напредак јерменске културе нагло је стао у седмом веку када је арапска инвазија успорила сав напредак. Иако је током осмог и деветог века постојао културни пад, позориште се одржало и опстало. Јерменски историчари тог доба указују на његово живо присуство. Археолошким ископавањима у тврђави Кајцун Берт у Лорију откривене су бројне статуе глумаца и маске животиња и птица, које потврђују описе историчара.

У каснијем делу средњег века, позоришне представе су се такође приказивале у областима Васпуракана, Анија и Киликије . Верује се да су позоришне трупе приређивале и представе на острву Агтамар. На зидовима храма Агтамар из 10. века приказане су две варијанте јерменских позоришних маски, које представљају ликове домаће комедије и кловнова.

Током једанаестог до четрнаестог века, јерменско позориште је наставило да унапређује и унапређује своје драмске стилове у јерменско-киликијском подручју. Позориште миме се очистило од еротских ексцеса, Трагичко позориште је обогаћено ангажовањем тема из епике, а Стрип позориште је сатирирало друштвене слојеве. Прва сачувана дела јерменске драме, укључујући драмску песму Хованеса Јерзнкација и „Адамову књигу“ Аракела Сјунеција, такође датирају из овог доба.

Пропадање је почело падом последњег независног јерменског краљевства, династије Лузињан у Киликији 1375. године.

Јерменско позориште у 15-18 веку Појава новог јерменског позоришта догодила се у 17-18 веку. Разне позоришне групе расуле су се по целој Малој Азији, одлазећи у аутономне јерменске провинције. Шарден, француски светски путник, у свом Лес Мимес де л'Ориент, даје детаљан опис представе којој је присуствовао у Јерменском мим театру у Јеревану, Јерменија, 1664. године. У то време Јерменија је била под персијском влашћу. Шарденов извештај открива да је традиција Гусана још увек била жива са мимиком, праћеном музиком, певањем и плесом, слично опери.

Од 1668. основана су јерменска школска позоришта, како црквена тако и световна, у градовима у којима су живеле јерменске заједнице, као што су Лавов, Венеција, Беч, Цариград, Мадрас, Калкута, Тбилиси, Москва и Дони Ростов. Ова позоришта, класичне оријентације, изражавала су идеале народноослободилачког покрета. Нарочито је сачувана представа „Пасије светог Хрипсима“, која је постављена 1668. у јерменској школи у Лавову.

У осамнаестом веку, оригиналне драме и преводи европских драма објављени су на класичном јерменском. Привлачиле су само секуларну публику, и као резултат тога су ретко извођене, али су коришћене у школама за изучавање класичног јерменског. Драме је писало свештенство, а изводили ученици. Пионирски напори мехитариста омогућили су значајан корак у развоју западнојерменског позоришта.

Јерменско позориште у 19. веку

Западна Јерменија Већ 1810. године у Цариграду, који је важио за културни центар западних Јермена, изводе се прве јерменске представе под диригентском управом Мандикана. Историјски значај имао је „Јерменско позориште“ Ованаса Гаспарјана (1846-1866), које је сачувало традиције древног јерменског позоришта.

Године 1855. Срабион Хекимијан је основао прву западнојерменску аматерску позоришну групу, а годину дана касније Бешигташлијан је организовао групу аматера који су наступали у Лусавошкој школи. Њихов успех је довео до изградње нових школских сала и позоришта у разним деловима Цариграда. Турци, чији је увод у јерменско позориште било у домовима јерменских пријатеља, убрзо су видели јерменске глумце и на турским позорницама. Верује се да су Јермени одиграли главну улогу у рађању савременог турског позоришта.

Драматичари с краја деветнаестог века поставили су снажан преседан за оне који су следили. Велики драматурзи су напредовали са новим стиловима и раним траговима новог народног језика. Бедрос Туријан (1852–1872), заслужан је за ослобађање јерменског класицизма у народној употреби. Упркос свом кратком животу, написао је најмање 10 драма и неколико песама, од којих су неке изгубљене у пожару.

Најистакнутији сатиричар јерменске сцене је Хагоп Баронијан. Из сиромашне породице са минималним образовањем, Баронијанов сјај омогућио му је да савлада неколико језика, читајући класике на грчком, француском и италијанском. Његове најпознатије драме су Брат Балтазар, Часни просјаци и Абисогом Ага. Попут Молијера, он сатире људску похлепу, сујету и лицемерје, користећи своју духовитост са разорним ефектом.

Најзначајнији западнојерменски класични драматург био је Левон Шант (1869–1952), чији је стваралачки одлив трајао пола века кратким причама, песмама, есејима, уџбеницима и драмама. (1869–1952) Био је дипломата и просветитељ, али његова права слава почива на моћним драмским делима. Шант је рођен у Истанбулу, а рано образовање стекао је у Турској. Касније је студирао на Геворгиан Јемаран (академији) у Вагаршапату, као и на универзитетима у Јени, Лајпцигу и Минхену. Шант је преживео геноцид над Јерменима од стране Турака Османлија, јер је у то време предавао на Кавказу. Његове најпопуларније драме су: Древни богови, (1909) Цар, (1914), Оковани (1918), Принцеза палог замка (1921) и Ошин Пејл (1929). Као и Шекспирове хроничне драме извучене из енглеске историје, Шантове најпопуларније драме бележе кључне периоде јерменске историје. Он је први јерменски драматург који је користио експресионизам и вешто црпео из митологије и спајао је са реализмом, као што је илустровано у Древним боговима. Са успостављањем совјетске власти у Јерменији, Шант је живео у егзилу у Француској, Ирану, Египту и Либану. Када је Либан постао његово стално пребивалиште, он и његов пријатељ из времена Џемарана, Никол Агбалијан, основали су јерменски Џемаран у Бејруту, где је био председник двадесет година. Године 1930. помогао је чувеном глумцу и редитељу Каспару Ипекијану у формирању прве јерменске позоришне групе у Бејруту. Године 1941. Шант је поново помогао Каспару Ипекијану у формирању првог сталног позоришног друштва у дијаспори, познатог као Каспер Ипекијан Хамазкаин Тадеракхумб ( The Цаспар Ипекиан Натионал Тхеатре Гроуп), а његова прва продукција била је Шантова Принцеза из палог замка. Шантове драме постале су редован део његовог репертоара од 1942. до његове смрти 1951. године, када је сахрањен у Бејруту.

Источна Јерменија Јермени са Кавказа су уживали већу слободу да развијају своју уметност него Јермени у Отоманском царству током раног двадесетог века. Као резултат тога, развој источнојерменске драме нашао се на Кавказу под различитим околностима. Њен оснивач, Харутјун Аламдарјан, организовао је 1834. године аматерску позоришну групу у Тифлису и поставио неколико европских представа. McGraw-Hill Encyclopedia of World Drama, Volumes 1, edited by Stanley Hochman, p. 205 Његов ученик, Хачатур Абовјан, написао је прву драму модерног источнојерменског дијалекта, Агхчеган Сера, (Девојачка љубав), а извела га је група. Други ученик Аламдаријана, Галоуст Шермазаријан, написао је сатиричну драму Карапет Епископоси Араркнера (Дела епископа Карапета). Након њеног извођења, морао је да побегне из земље јер је увредио свештенство и владине званичнике својим урнебесним ударцима на обе институције. Године 1860. Геворг Цхимусхгиан је организовао професионалну позоришну групу на Кавказу. Савремена јерменска позоришта изграђена су у Тбилису, Бакуу, Нор Нахичевану, Гјумру, Карсу и Јеревану . За мање од двадесет пет година јерменски писци су произвели драме књижевне и уметничке вредности. Био је то разноврстан репертоар оригиналних дела и квалитетних превода европских ремек-дела.

Највећи источнојерменски драмски писац касног деветнаестог века био је Габријел Сундукиан (1825–1912). Сундукиан је рођен у Тифлису, а као резултат студија у Француској и Русији научио је француски, италијански и руски, као и класични и савремени јерменски. Бриљантан књижевник, његове драме нуде широк опсег људске природе, њених слабости и врлина. Био је први драматург који се бавио јерменском средњом и нижом класом, а његова драма Пепо спада међу најизвођеније комаде у Јерменији. Године 1921. основано је прво државно позориште у Јеревану, Јерменија, и названо Сундукиан театар, у његову част. Његова друга велика дела укључују Срам, Кихање ноћу је добар знак, Мужеви, Љубав и слобода. Дереник Демирчијан (1877–1956) и Александар Ширванзаде (1858–1935) били су драмски писци који су већ били познати пре комунистичког преузимања Јерменије. Остали су у Јерменији и тамо наставили свој стваралачки рад до краја живота. Демирчјан, савременик Левона Шанта, био је плодан романописац, песник и драматург. Његова најпопуларнија драма, Назар Храбри (Кај Назар, 1923), сатире буржоаски морал и веома је успешно адаптирана за филм. Александар Ширванзаде, као и његови колеге, писао је у многим жанровима. Његове драме разоткривају друштво у којем доминирају похлепа, сујеверје и лицемерје, показујући дубоку бригу за истину и правду. Његове драме, Хаос, Намус, Зли дух, и Ради части и даље се често изводе. Његова мајсторска употреба реализма прожима конфликтна питања у драми Ради части.