Одбрана Вана је био оружани отпор јерменског становништва Вана и руске војске против покушаја Османског царства да масакрира отоманско јерменско становништво Ван вилајета у геноциду над Јерменима 1915.Herbert Adams Gibbons, Armenia in the World War, 1926. Неколико истовремених посматрача и каснијих историчара закључило је да је османска влада намерно подстакла оружани јерменски отпор у граду а затим искористила ову побуну као главни изговор да оправда почетак депортације и клања Јермена широм царства. Извештаји сведока се слажу да је јерменско држање у Вану било дефанзивно и чин отпора масакру. Акција самоодбране се често цитира у литератури порицања геноцида над Јерменима ; постао је "алфа и омега изјашњавања о ' војној неопходности '" да се оправда геноцид и прогон Јермена прикаже као оправдан.
Позадина Током касног османског периода, Ван је био важан центар јерменског културног, друштвеног и економског живота. Кримијан Хајрик је основао штампарију у Вану, а затим је покренуо Vaspurakan Ardzvi (Орао од Васпоуракана), која је била прва периодична публикација у Јерменији.. Године 1885. у граду Вану је основана партија Арменакан. Убрзо након тога, странке Хчак и Дашнак, чије су мисије биле рушење османске власти у Источној Анадолији ( Шест вилајета ), основале су огранке у граду.
Током 1895–96. Јермени су у Отоманском царству претрпели талас насиља који је опште познат као Хамидијски масакри. Док је Ван углавном избегавао масакре 1895. године, Османлије су послале војну експедицију у јуну 1896. године. Јермени из Вана су у почетку били у стању да се бране, али након што су пристали да се разоружају у замену за безбедност, масакри су настављени, који су се завршили смрћу преко 20.000 Јермена.
Предратна (Први светски рат) демографска статистика провинције Ван, Османско царство, имала је различите вредности на основу различитих извора. Године 1914. Јермени су живели на обали језера Ван . Највећи јерменски насељени локалитети били су град Ван (који се састоји од три подсектора који су били Хавасор ( Гурпнар ), Тимар (Гедикбулак) и Арчак (Ерчек)). Јермени су такође живели у округу Ерциш (Арчеш, Акантс) који се налазио у северном делу провинције, као и окрузима Шатак, Башкале, и Бахчесарај у јужном делу провинције. Према попису из 1890. године, у покрајини је живело 79.998 Јермена. Исти попис је показао да проценат јерменског становништва у граду Ван износи 35%, а арменског становништва округа 64% у Ерџису, 37% у Чатаку, 18% у Башкалеу и 48% у Бахцесарају. У статистици локалног патријарха из 1912. године наводи се да је јерменско становништво било 110.000. Првобитни османски попис из 1914. године наводи да је јерменско становништво било 67.797, а муслиманско 179.422. Међутим, званични попис становништва из 1914. био је оспорен и у погледу броја јерменског и муслиманског становништва. Утврђено је да је оригинална отоманска статистика из 1914. године тврдила да је недовољно репрезентативна за децу, а исправљене вредности за провинцију Ван су наведене као 313.000 муслимана, 130.000 Јермена (25%) и приближно 65.000 Сиријаца, Калдејаца, Несторијанаца и других. Показало се да је теже анализирати процене броја становника за град Ван. Екстензивна кретања становништва у граду и око њега десила су се због погоршања економске и политичке ситуације пре Првог светског рата. Османско становништво у то време бележи 79.000 муслимана и 34.000 Јермена у граду Вану, укључујући и непосредну околину.. Процењено је да је Јерменско становништво града Вана у јесен 1914. године било око 30.000 људи
Увод: Кавкаски поход
Дана 30. октобра 1914. године, након размене ватре током потере за Гебеном и Бреславом, Отоманско царство је ушло у Први светски рат. Покрајина Ван се налазила између Персије и Кавказа, а кроз ову провинцију су пролазили најприступачнији путеви који су повезивали Персију, Русију, Месопотамију и Анадолију. дајући Вану високу стратешку вредност као последицу његове локације.
Прво ангажовање Кавкаске кампање одиграло се 2. новембра 1914. Бергмановом офанзивом. Руси су скупљали победе дуж линије Кара Килисе (у новембру 1919. преименована у Каракосе, данашњи Агри) – Бејазит. Бејазит се налазио на северу провинције Ван, а јерменски добровољци су пружали помоћ као помоћне снаге руским пуковима приликом заузимања ових региона.
Током децембра 1914. године, Николај II из Русије посетио је Кавкаски фронт. У присуству поглавара Јерменске Цркве и поред Александра Хатисијана, председника Јерменског националног бироа у Тифлису, Николај II је изјавио: „ Јермени из свих земаља журе да уђу у редове славне руске војске, и својом крвљу да служе победи Руске војске... Нека се руска застава слободно вијори над Дарданелима, нека се слободно вијори над Дарданелима (нека остане под свим Боспорским народом) Турски јарам прими слободу по твојој вољи, нека Јерменски народ Турске, који је пострадао за веру Христову, прими васкрсење за нови и слободан живот. Отомански војни министар Енвер-паша желео је да опколи руске снаге између Сарикамиша и Ардахана. Битка код Сарикамиша (29. децембар 1914 – 4. јануар 1915) била је катастрофалан пораз Енвер-паше. За своју улогу у овом успеху, јерменски добровољци су заслужни као староседеоци региона, добро прилагођени клими, упознати са сваким путем и планинским путем, и мотивисани да воде жестоку и одлучну борбу.. Јерменски добровољци су биле мале, мобилне јединице, добро прилагођене полугерилском рату . Ефикасно су радили као извиђачи, иако су такође преузели активне улоге у многим конвенционалним ангажманима. Јерменски добровољци оспорили су отоманске операције у критичним временима: „кашњење које су изазвали омогућило је руској кавкаској војсци да концентрише довољно снага око Сарикамиша“. Након што се вратио у Цариград, Енвер је за свој пораз окривио Јермене који живе у региону, јер су активно стали на страну Русије.
Дана 11. децембра 1914. османске припреме за њихову персијску кампању почеле су наређењем Енвер-паше да се формирају привремене снаге које ће бити каналисане у планирано позориште коришћењем путева у провинцији Ван. Док су турске припреме биле у току, Руси су пребацили јерменског генерала Товмаса Назарбекијана у Персијски Азербејџан који је окупирао Русију. Персијска козачка бригада Теодора Г. Чернозубова била је оперативно распоређена у Персији од 1906. године. Током овог периода, отоманске власти су Курдима у Персији и провинцији Ван поделиле 24.000 пушака.
Османска 1. експедициона снага додељена је начелнику обавештајне службе Отоманског генералштаба, штабном потпуковнику Казиму Карабекир бегу. Пета експедициона снага додељена је потпуковнику Халилу Беју, који је био ујак Енвер-паше и који ће поразити Британце код Кут ал Амаре 29. априла 1916.
Прва експедициона снага била је структурно самостална, способна за самосталне операције, допуњена 7. и 9. пешадијским пуком, коњичким одредом, пољском болницом, транспортном јединицом, обавештајним одсеком, батаљоном брдских хаубица са две батерије, телеграфском опремом, одсеком за замену транспортних батерија, пољском батаљоном за ремонт. 10. јануара 1915, док је 1. експедициона снага била на путу за персијски Азербејџан, првобитни план је одбачен. Због турских губитака у катастрофалној бици код Сарикамиша, 1. експедициона снага се нашла у саставу 3. армије. Дана 11. јануара 1915. 5. експедициона снага је наређена северно до Ерзурума, а једанаест дана касније и 1. експедициона снага је тамо такође. Ван жандармеријски пук (полицијске снаге) под командом штаб-мајора Кепрул Казим Беја, који ће постати министар националне одбране и председник Велике народне скупштине Турске, је била једина снага доступна персијској граници. Раније, 14. децембра 1914, Ван Мобилна жандармеријска дивизија је преузела улогу обезбеђења пута за Персију кроз долину Котур (превој Котур). Ова паравојна формација је била олако опремљена артиљеријом и митраљезима, пре свега погодна за унутрашње безбедносне функције, а не за инвазију на суседну земљу.
Поред ових војних активности, током периода 1914–1915. амерички и немачки мисионари присутни у овој области извештавали су о масакрима јерменског становништва. Такви масакри су се интензивирали непосредно пред устанак. Према једном извору, сва од 52 јерменска села у близини Бејазита и Елешкирта била су препадна, опљачкана и уништена од стране коњичких пукова Хамидије.
Војне снаге Након катастрофалног исцрпљивања 3. армије у бици код Сарикамиша, жандармерија, која је првобитно била задужена за полицијске дужности међу цивилним становништвом, пребачена је у састав 3. армије у покушају да поврати борбену ефикасност оперативних војних снага Османске армије. Дана 24. фебруара 1915, Османлије су биле принуђене да пошаљу јединице жандармерије Харпут, Дијарбакир и Битлис у град Ван. Током овог периода било је 52.000 отоманских војника у ратној зони Кавказа, од којих је 75% било у северној ратној зони, изван провинције Ван. Османске јединице у провинцији Ван састојале су се од ван жандармеријских јединица које су остале под контролом гувернера. Ван Жандармеријска дивизија је такође садржала артиљеријску јединицу под командом Рафаела де Ногалеа. 36. пешадијска дивизија је сакупљена из Месопотамије по наређењу да контролише јужни део, у близини језера Ван. 1. експедициона снага држала је фронт јужно од језера Ван. Јединице 3 армије у провинцији Ван (4. јун) Ван жандармеријска дивизија2,50036. пешад. дивизија5,4001. експедиционе снаге7,500Багдатски пук560Укупно15,960 Један батаљон, назван „месарски батаљон ( Turkish )“ бројао око 5.000 људи. мини|Од Ушера, Јермени праве патроне ручно Јерменско становништво у граду такође је предузело мере. Градско руководство је успоставило јединствену власт („Војна одбрамбена управа“) коју чине Арменак Екариан, Арам Манукиан, Кајтсак Аракел, Булгараци Грегори, Габриел Семерјиан, Хрант Галикиан и Панос Терлемезиан. Успостављене су службе за подршку и организована дистрибуција хране, медицинске помоћи и продавница оружја (основана фабрика барута и оружја која је била способна за ливење две пушке). У то време је основан Женски савез, који се углавном бавио производњом одеће за борце. Пред непосредном опасношћу, окупили су се представници разних јерменских политичких партија (Рамкавар, Дашнак). Бранитељи Вана нису бројали више од 1500 бораца, који су имали само 505 пушака и 750 пиштоља Маузер и малу залиху муниције. Управа Војне одбране издала је наредбу да се муниција користи са додатним опрезом. Ајкесданска махала је била подељена на 7 сектора одбране, са 79 различитих положаја. Истраживач Томас Де Вал наводи да је „то је названо и побуном и херојским чином отпора Јермена против владе која је намеравала да их убије“ и „имала је елементе и једног и другог“.Great Catastrophe: Armenians and Turks in the Shadow of Genocide, Thomas de Waal, 2015, , p. 31
Ток догађаја Најважнија промена током одбране Вана је прелазак гувернера Хасан Тахсин паше у Ерзурум и његова замена Џевдет бегом. Џевдет бег је био зет Енвер-паше, а пратио га је Рафаел де Ногалес Мендес. Де Ногалес је добио дозволу командног немачког официра 3. армије да надгледа јединице османске жандармерије под новим гувернером. Јерменски лидери били су Арам Манукиан, регионални партијски лидер Јерменске револуционарне федерације (АРФ), Арменак Јекаријан из редова Арменакана, Ишкхан, члан АРФ-а, и Аршак Врамијан, његов заменик отоманског парламента из Вана. Врамијан је такође био стари Џевдетов друг.
Тахсин је писао Талат-паши 13. маја 1915:
Ђевдетова владавина