мини|Једна од четири најстарије странице јерменских минијатура из рукописа Ечмијадзинских јеванђеља (500–600). Приказани су, хронолошким редом, Благовештење Захарији, Благовештење Марији, Поклоњење мудраца и Крштење Исуса од Јована Крститеља.

Јерменски илуминирани рукописи представљају значајан сегмент јерменске средњовековне уметности и културе. Реч је о рукописним књигама у којима је текст украшен минијатурама, орнаментима, иницијалима и декоративним елементима, израђеним у складу са развијеном традицијом јерменске илуминације. Ова уметност се развијала у тесној повезаности са другим облицима средњовековне уметности, нарочито са византијском и персијском минијатуром, али је током векова задржала изразиту стилску самосвојност.

Почеци јерменске илуминације повезани су са настанком јерменског писма 405. године. Најранији сачувани фрагменти потичу из 6. и 7. века, док најстарији потпуно очувани рукописи датирају из 9. века. Посебан процват ова уметност доживљава у 13. и 14. веку, када се формирају бројне школе и центри преписивања и илуминације у областима као што су Сјуник, Васпуракан и Киликија.Emma Korkhmazian, Gravard Akopian et Irina Drampian, La miniature arménienne — xiiie – xive siècles — Collection du Matenadaran (Erevan), Éditions d'art Aurora, Léningrad, 1984, p. 7.

Јерменски илуминирани рукописи сматрају се једним од најзначајнијих израза јерменске културе, јер одражавају духовне, богословске и уметничке вредности народа.Matenadaran Ms No. 10675 P 19a. Најпознатији представник јерменске минијатурне уметности био је Торос Рослин, који је деловао у 13. веку.

Уметност илуминације развијала се у различитим историјским областима, укључујући Велику Јерменију, Малу Јерменију и заједнице јерменске дијаспоре. Иако је појава јерменске штампарије у 16. веку постепено утицала на опадање рукописне продукције, традиција минијатуре опстала је све до 19. века и наставила да утиче на модерно јерменско сликарство и визуелну културу.

Јерменски минијатуристи били су у сталном контакту са уметничким токовима Истока и Запада. Према речима руског песника Валерија Брјусова, „укрштајући и преплићући се пре спајања у јединствену и сасвим нову целину, две силе, два супротстављена принципа, током векова су управљали судбином Јерменије и обликовали карактер њеног народа: принцип Запада и Истока, дух Европе и дух Азије”.(ru) Valéry Brioussov, Поэзия Армении, Éditions d'État, Erevan, 1966, p. 27.

Највећа збирка јерменских рукописа чува се у Институту Матенадаран у Јеревану, где се налазе и позната дела као што су Мугнијево јеванђеље и Ечмијадзинско јеванђеље. Значајне колекције постоје и у ризници катедрале Светог Јакова Јерусалимске патријаршије Јерменске апостолске цркве, као и у Британској библиотеци, Националној библиотеци Француске, мехитаристичким установама у Венецији и Бечу, те у Сједињеним Америчким Државама. Универзитет Калифорније у Лос Анђелесу поседује Глаџорско јеванђеље, богато илуминирани рукопис из 14. века.Thomas F. Mathews and Avedis K. Sanjian, Armenian Gospel Icongraphy; The Tradition of the Glajor Gospel, Washington DC, 1990.

Порекло

Појава

Јерменска традиција минијатуре и илуминације вероватно је настала већ почетком 5. века, непосредно након стварања јерменског писма. Међутим, временски размак од приближно четири века раздваја њене почетке од најстаријих сачуваних илуминираних рукописа, изузев „последње четири минијатуре” Ечмијадзинског јеванђеља, које се сматрају одјеком старијих, данас изгубљених модела.Claude Mutafian (dir.), Arménie, la magie de l'écrit, Paris, Somogy, 2007, p. 82.

У раном периоду илуминацијом се бавио исти писар који је преписивао текст, а орнаментика је углавном представљала једноставне реплике постојећих узора. Током 9. и 10. века уметност минијатуре постепено се усавршава и стиче већу сложеност, све док се коначно није издвојила као посебна делатност у оквиру производње рукописа.Claude Mutafian (dir.), op. cit., p. 75.

Најранији сачувани рукописи су тетрајеванђеља, која поред четири јеванђеља садрже и Јевсевијево писмо, Јевсевијеве каноне и мистичну алегорију икономије спасења.Jannic Durand, Ioanna Rapti et Dorota Giovannoni (dir.), Armenia sacra — Mémoire chrétienne des Arméniens (IVe–XVIIIe siècle), Paris, Somogy / Musée du Louvre, 2007, p. 177. Ови рукописи већ показују разноврсност жанра, стила и технике.Jannic Durand et al., op. cit., p. 176.

Јерменска минијатура у овом периоду налазила се под снажним утицајем византијске уметности, која се огледа у монументалности композиција (нпр. Трапезундско јеванђеље, 11. век, манастир Сан Лацаро дељи Армени, рукопис 1400),Jannic Durand et al., op. cit., p. 118. као и оријенталних утицаја, посебно у декоративности и орнаменталном богатству страница. Оба утицаја често су присутна у истом рукопису, као у Јеванђељу краља Гагика од Карса (11. век, Јерусалимска патријаршија, рукопис 2556).Gérard Dédéyan, Histoire du peuple arménien, Toulouse, Éd. Privat, 2007.Jannic Durand et al., op. cit., p. 181.

Период од 10. до 11. века означава формирање зреле јерменске уметничке традиције. У том раздобљу долази до равнотеже између ранохришћанског наслеђа и нових утицаја, укључујући и одређене елементе исламске уметности, видљиве у декоративности и употреби живих боја.Annie Vernay-Nouri, Livres d'Arménie — Collections de la Bibliothèque nationale de France, Paris, 2007, p. 55.

Најстарији добро очувани орнаментисани рукопис јесте Јеванђеље краљице Млке, названо по супрузи краља Гагика I од Васпуракана. Настало око 862. године,Lydia A. Dournovo, Armenian Miniatures, New York, 1961. представља најстарији потпуно очувани илуминирани рукопис након периода арапске доминације (7–9. век). Његове минијатуре показују сродност са сиријским Рабулиним јеванђељима, али истовремено испољавају јасно препознатљив јерменски стил.Annie Vernay-Nouri, op. cit., p. 56.

Ечмијадзинско јеванђеље (Матенадаран, рукопис 2374), настало 989. године у манастиру Бхено Нораванк, представља још један рани изузетан пример.Jannic Durand et al., op. cit., p. 105. Поседује повез од византијске слоноваче из 6. века и четири монументалне минијатуре које одражавају ранохришћанску традицију и делимично сасанидске утицаје у приказу одеће и фризура.Jannic Durand et al., op. cit., p. 109.

Инвазије Селџука у другој половини 11. века довеле су до стагнације уметничке продукције у Великој Јерменији, која ће трајати све до 13. века, док ће се у исто време уметнички центар постепено померати ка Киликији.

Развој

Апотеоза мини|Рукопис из школе Универзитета у Глаџору, 13–14. век

Политички и културни живот у Великој Јерменији доживео је значајан успон крајем 12. и почетком 13. века, у периоду познатом као „ренесанса Закарида“.Agop J. Hacikyan (dir.), , Detroit, 2005, p. 186. Под влашћу династије Закарида, која је деловала уз подршку Грузије, формирана је релативно стабилна кнежевина, што је омогућило обнову економског и културног живота.Robert Bedrosian, The Turco-Mongol Invasions and the Lords of Armenia in the 13–14th Centuries, 1979, p. 156. Овај период релативног мира трајао је до монголских инвазија Закавказја између 1220. и 1240. године.Robert Bedrosian, op. cit., pp. 98, 111–112.

У првој половини 13. века интензивирана је изградња палата и цркава, док су скрипторијуми и школе минијатуриста достигли висок степен развоја. Универзитети (хамалсаран) у Татеву и Глаџору постали су значајни интелектуални центри, где су се изучавали граматика, реторика, теологија, филозофија, музика, сликарство и калиграфија. Универзитет у Глаџору, који је деловао од краја 13. до почетка 14. века, често се описује као један од најзначајнијих образовних центара средњовековне Јерменије.Lévon Khatchikian, L'université de Gladzor et les discours de fin d'études, Travaux scientifiques de l'université d'Érevan, t. 23, 1946. Његово деловање окончано је услед монголских и каснијих тимуридских разарања.Thomas F. Mathews and Alice Taylor, The Armenian Gospels of Gladzor: The Life of Christ Illuminated, Getty Publications, 2001, p. 27.

Паралелно са развојем у Великој Јерменији, Јерменско краљевство Киликија представљало је други велики центар културног процвата од 11. до краја 14. века.Emma Korkhmazian, Gravard Akopian et Irina Drampian, La miniature arménienne — xiiie–xive siècles, Leningrad, 1984, p. 8. До пада под ударима мамелучке војске крајем 14. века, Киликија је развила изузетно рафинисану традицију илуминираних рукописа.

У овом раздобљу јерменска минијатура достиже свој врхунац. Североисточне школе одликују се монументалношћу композиција и снажним колоритом, васпураканска школа наглашава стилизацију и декоративност, док киликијске минијатуре показују висок степен техничке префињености и композиционе сложености. Иако деле заједничке националне основе, киликијске и великојерменске минијатуре развијају различите изразе: киликијске се истичу динамиком, просторном дубином и богатством орнаментике, док су минијатуре Велике Јерменије често монументалније и сажетије у изразу.(ru) Lydia Dournovo, Очерки изобразительного искусства средневековой Армении, Moscow, 1979, p. 244.

Минијатуре Велике Јерменије

Горња Јерменија мини|Страница из Мушког хомилијара, Матенадаран, Ms. 7729 (1200–1202)

Рукописи настали у Горњој Јерменији, северозападном делу историјске Јерменије, током 13. века одликују се богатом орнаментиком заснованом на биљним мотивима, закривљеним листовима српастог облика и свицима са палметама.Emma Korkhmazian, Gravard Akopian et Irina Drampian, op. cit., p. 9. У ранијој фази ови мотиви третирани су релативно природистички, али временом попримају све израженију стилизацију, што ће утицати и на декоративне системе ширег подручја Закавказја и Блиског истока.(ru) I. Iakobson, « Художественные связи Московской Руси с Закавказьем и Ближним Востоком в XVI в. », 1971.

Најрепрезентативнији пример овог круга представља Мушки хомилијар (1200–1202, Матенадаран, Ms. 7729), један од највећих познатих јерменских рукописа.Claude Mutafian (dir.), op. cit., p. 84. Рукопис је писан јерменским унцијалом (еркатагир), а његове странице испуњене су богатом маргиналном орнаментиком и симболичким мотивима чији корени сежу у предхришћанску традицију. Наслеђени пагански декоративни елементи у хришћанском контексту добијају нова значења, што указује на континуитет и трансформацију визуелне традиције након христијанизације Јерменије 301. године.

Анализа стила указује на учешће више уметника. Сачувано је име једног од њих, Степанос, који је израдио насловну страницу. Други минијатуриста радио је маргиналне орнаменте са представама птица и стварних или фантастичних животиња, док трећи аутор изводи мањи број фигуративних минијатура. Колорит се заснива на контрастним односима — топли наранџасти и смеђи тонови супротстављени су интензивној плавој и ултрамарину — при чему је композиција пажљиво уравнотежена у односу текста и слике.

Други значајан споменик је такозвано Јеванђеље преводилаца (1232, Матенадаран, Ms. 2743), које је преписао писар Тираци, а илустровао сликар Григор Кагхог.Jannic Durand et al., op. cit., p. 196. Под утицајем фресака пећинских храмова Кападокије, његове минијатуре одликују се драматичном напетошћу ликова и доминацијом тамноплавих и љубичастих тонова, уз наглашене црвене акценте.Emma Korkhmazian, Gravard Akopian et Irina Drampian, op. cit., p. 10.

Колофон рукописа насталог 1318. године у Ерзинџану сведочи о нестабилним историјским условима у којима су уметници радили: „Због тешких времена, емигрирао сам пет пута пре него што сам успео да завршим свој рукопис...“.

Ани мини|„Тријумфални улазак у Јерусалим“, Јеванђеље из 1211. године (Матенадаран, Ms. 6288)

Током раног 13. века, под влашћу династије Закарида, Ани је представљао значајан политички и културни центар. Град је био економски развијен и мултикултурално окружење, са снажном занатском и трговачком средином. Ова друштвена структура утицала је и на карактер локалне рукописне продукције.(hy) Lydia Dournovo, Հին հայկական նկարչության համառոտ պատմություն, Erevan, 1957, p. 30.