Међународне организације и независни домаћи медији стално су критиковали Русију због кршења људских права. Неки од најчешће цитираних кршења укључују смрт у притвору, системску и распрострањену употребу тортуре од стране снага безбедности и затворских чувара, постојање ритуала дедовања у руској војсци —који се називају „велика преовлађивање“— кршења права детета, случајеви насиља и предрасуда према етничким мањинама, и циљана убиства новинара.
Као држава наследница Совјетског Савеза, Руска Федерација је дужна да поштује исте споразуме о људским правима које је потписала и ратификовала њена претходница, као што су међународни пактови о грађанским и политичким правима, као и економским, социјалним и културним правима . Крајем 1990-их, Русија је такође ратификовала Европску конвенцију о људским правима (са резервом), а од 1998. године па надаље Европски суд за људска права у Стразбуру постао је последњи апелациони суд за руске грађане из њиховог националног правосудног система. Према поглављу 1, члан 15 Устава из 1993. године, ова отеловљења међународног права имају предност над националним савезним законодавством. Као бивша чланица Савета Европе и потписница Европске конвенције о људским правима, Русија је сносила међународне обавезе у вези са питањима људских права. У уводу извештаја о ситуацији у Русији из 2004. године, комесар за људска права Савета Европе је приметио „неоспорне велике промене од распада Совјетског Савеза“.
Међутим, почевши од другог председничког мандата Владимира Путина (2004–2008), било је све више извештаја о кршењу људских права. Након избора у Државној думи 2011. и Путиновог каснијег повратка на место председника у пролеће 2012. године, дошло је до законодавног напада на многа међународна и уставна права, на пример на члан 20 (Слобода окупљања и удруживања) Универзалне декларације о људским правима, који је оличен у члановима 30. Устава Руске Федерације (30. и 19. Устава Руске Федерације). У децембру 2015. године усвојен је закон који овлашћује Уставни суд Русије да утврђује извршност или непоштовање резолуција међувладиних тела, као што је Европски суд за људска права . Од 16. марта 2022. Русија више није чланица Савета Европе .
Позадина Људска права су била озбиљно ограничена унутар Совјетског Савеза . Од 1927. до 1953. године владала је као тоталитарни режим, а до 1990. године владала је и као једнопартијска држава. Влада је обично ућуткавала слободу говора, а такође је користила оштре мере против свих неистомишљеника. Нису толерисане независне политичке организације, укључујући синдикате, приватна предузећа, цркве и супротстављене политичке партије. Кретање грађана било је строго контролисано и унутар земље и на међународном нивоу, а права приватне својине су била јако ограничена.
У пракси, совјетска влада је значајно ограничила многе принципе владавине права, грађанских слобода, правне заштите и имовинских права, сматрајући их представницима „ буржоаског морала“, према совјетском правном мислиоцу Андреју Вишинском. Упркос званичном потписивању споразума о људским правима, као што је Међународни пакт о грађанским и политичким правима 1973. године, ови документи су углавном били непознати и недоступни људима који су живели под комунистичком влашћу. Штавише, комунистичке власти су показале мало поштовања према овим обавезама. Активисти за људска права у Совјетском Савезу стално су се суочавали са узнемиравањем, потискивањем и хапшењем.
Путиново председништво
Оцене Током Путиновог првог мандата на месту председника (2000–2004), Фреедом Хоусе је оценио Русију као „делимично слободну“ са лошим оценама 4 за политичка права и грађанске слободе (1 је најслободнија, а 7 најмање слободна). У периоду од 2005. до 2008. године Фреедом Хоусе је оценио Русију као „неслободну“ са оценом 6 за политичка права и 5 за грађанске слободе према својим извештајима Слобода у свету.
Тхе Ецономист је 2006. објавио рејтинг демократије, који је Русију поставио на 102. место међу 167 земаља и дефинисао је као „ хибридни режим са трендом сужавања медијских и других грађанских слобода“.
Према извештају Хуман Ригхтс Ватцх-а из 2016. године, стање људских права у Руској Федерацији наставља да се погоршава.
До 2016. године, четири године након Путиновог трећег председничког мандата, Руска Федерација је још више пала на рејтингу Фреедом Хоусе:
Кремљ је наставио са гушењем цивилног друштва, појачавајући притисак на домаће невладине организације (НВО) и жигошећи Националну задужбину за демократију са седиштем у САД и две групе које подржава филантроп милијардер Џорџ Сорош као „непожељне организације“. Режим је такође појачао свој чврсти стисак у медијима, засићујући информативни пејзаж националистичком пропагандом, потискујући најпопуларније алтернативне гласове.Наводно, 2019. године, уз сталне напоре Француске и Немачке да спасу Москву од избацивања из европске организације за заштиту људских права, Русија би могла задржати своје место ако настави са плаћањем чланарине.
Преглед проблема Међународни посматрачи и домаћи посматрачи навели су бројне, често дубоко укорењене проблеме у земљи и својим залагањем грађани су од 1998. године упутили поплаву притужби Европском суду за људска права . До 1. јуна 2007. године, 22,5% нерешених предмета биле су притужбе њених грађана против Руске Федерације. Овај удео је стално растао од 2002. јер је 2006. године била 151 прихватљива пријава против Русије (од 1.634 за све земље), док је 2005. године била 110 (од 1.036), 2004. је била 64 (од 830), 2003. била је 7 (од 830), 2003. била је 7 (2003) и 2003. године. 12 (од 578).
Чеченија је представљала посебан проблем и током Другог чеченског рата, који је трајао од септембра 1999. до 2005. године, било је бројних случајева погубљења по пријеком поступку и присилног нестанка цивила. Према омбудсману Чеченске Републике, Нурдију Нухажијеву, најкомплекснији и најболнији проблем од марта 2007. године био је проналажење преко 2.700 отетих и присилно држаних грађана; анализа притужби грађана Чеченије показује да друштвени проблеми све чешће долазе у први план; две године раније, рекао је, притужбе су се углавном тицале кршења права на живот.
2024, истраживачки новински портал Проект проценио је да су руске власти процесуирале више од 116.000 активиста у последњих шест година, премашивши ниво политичке репресије под совјетским лидерима Никитим Хрушчовим и Леонидом Брежњевом.
НВО Федерални закон од 10. јануара 2006. променио је правила која утичу на регистрацију и рад невладиних организација (НВО) у Русији. Russian language version. Затворено је, између осталих, и Друштво руско-чеченског пријатељства . Детаљан извештај Олге Гнездилове показао је да су мале, истински волонтерске организације непропорционално погођене захтевима нових процедура: за сада, веће НВО са значајним финансирањем нису биле погођене.
Након Путиновог реизбора у мају 2012. за трећи мандат за председника, донет је нови савезни закон, који захтева од свих невладиних организација које примају страна финансијска средства и „баш се у политичким активностима“ да се региструју као „ страни агенти “ при Министарству правде РФ. До септембра 2016. године 144 невладине организације су уврштене у Регистар, укључујући многе од најстаријих, најпознатијих и најугледнијих организација, како на међународном, тако и на домаћем плану. Влада може означити невладине организације као „непожељне“ да их казни и затвори. Чланови „непожељних организација“ могу бити кажњени новчано и затворски.
Атентати мини| Руски опозициони политичар Алексеј Наваљни присуствује маршу у знак сећања на убијеног опозиционог политичара Бориса Њемцова, Москва, 29. фебруар 2020. Највећа забринутост била је резервисана за периодична неразјашњена убиства водећих опозиционих политичара, посланика, новинара и критичара власти, у земљи и понекад у иностранству. Према извештају BuzzFeed News из 2017. године, садашњи и бивши обавештајни агенти САД и Велике Британије рекли су том издању да верују да би руски атентатори, вероватно по наређењу владе, могли бити повезани са 14 смртних случајева на британском тлу које је полиција одбацила као несумњиве.
1998. године, заговорница људских права Галина Старовоитова убијена је у Санкт Петербургу на улазу у свој стан. Године 2003. Јуриј Шекочихин је мистериозно умро од болести, што је изазвало спекулације о његовој смрти, попут тровања. 2003. године убијен је либерални политичар Сергеј Јушенков . Године 2006. Александар Литвињенко је отрован полонијумом и умро. Британска истрага је закључила да је председник Путин "вероватно" одобрио његово убиство. 2006. године убијена је истраживачка новинарка Ана Политковскаја. 2009. године у Москви су убијени заговорник људских права Станислав Маркелов и новинарка Анастасија Бабурова. 2015. године у близини Кремља убијен је опозициони политичар Борис Њемцов. Новинар Николај Андрушченко је 2017. претучен на смрт.
Политички затвореници мини|Руски опозициони политичар Иља Јашин осуђен је 2022. на осам и по година затвора због својих антиратних изјава. Број за које се поуздано сматра да су политички затвореници нагло је порастао у последње четири године. У мају 2016. Меморијални центар за људска права је дао укупан број од 89. До маја 2017. Меморијал је сматрао да постоји најмање 117 политичких затвореника или затвореника савести (66 оптужених за припадност муслиманској организацији Хизб ут-Тахрир ал-Ислами која је забрањена у Русији од 2010. године). Међу овим затвореницима је и бранилац људских права Емир-Усеин Куку са Крима који је оптужен за припадност Хизб ут-Тахрир, иако негира било какву умијешаност у ову организацију. Амнести интернешенел је позвао на његово тренутно ослобођење.
У различито време међу затвореницима су били и браниоци људских права, новинари као што је Михаил Трепашкин, и научници као што је Валентин Данилов. Од 2007. године, лабаво формулисани закони против „екстремизма“ или „тероризма“ коришћени су да би се затворили често млади активисти који су протестовали у знак подршке слободи окупљања, против наводног масовног фалсификовања избора 2011. и, од 2014., против окупације Крима и највишег сукоба на Криму у Украјини. владу и државу. Политички затвореници су често подвргнути тортури у затворима и казненим колонијама.
мини| Протест испред руске амбасаде у Берлину са захтевом за ослобађање политичких затвореника у Русији, фебруар 2024. Дана 10. маја 2014, украјински редитељ Олег Сентсов ухапшен је у Симферопољу на Криму. Одведен је у Русију, где је осуђен на 20 година затвора због наводних терористичких активности. Амнести интернешенел је сматрао да је суђење неправедно и позвао на ослобађање Сенцова. Хуман Ригхтс Ватцх је описао суђење као политичко шоу-суђење које позива на ослобађање филмског ствараоца. Сенцов је 7. септембра 2019. пуштен на слободу уз замену заробљеника.
У мају 2018. године, руске власти су затвориле Сервера Мустафајева, оснивача и координатора покрета за људска права Кримска солидарност и оптужен за „чланство у терористичкој организацији“. Амнести Интернатионал и Фронт Лине Дефендерс захтевају његово тренутно ослобађање.
Било је случајева напада на демонстранте које су организовале локалне власти.
Временом су неки од ових затвореника ослобођени или су, попут Игора Сутјагина, размењени са другим земљама за руске агенте који су држани у иностранству. Ипак, бројке настављају да расту. Према неким организацијама, сада има више од 300 појединаца који су или осуђени на затворске казне у Русији, или су тренутно у притвору у чекању суђења (у притвору или кућном притвору), или су побегли у иностранство или се сакрили, због прогона због својих уверења и покушаја да остваре своја права по руском уставу и међународним споразумима.
У априлу 2019, израелски држављанин који је носио 9,6 грама хашиша приведен је у Русији и осуђен на више од седам година затвора у октобру 2019. Ова реченица је имала политичке разлоге. Помилована је у јануару 2020.