Тренутно не постоје дипломатски или билатерални односи између Русије и Украјине. Две државе су у рату од када је Русија извршила анексију полуострва Крим у фебруару 2014. године, а наоружане групе под руском контролом заузеле су зграде владе Донбаса у мају 2014. Након украјинског Евромајдана 2014. године, украјинско полуострво Крим окупирале су необележене руске снаге, а касније га је Русија анектирала, док су проруски сепаратисти истовремено ангажовали украјинску војску у оружаном сукобу за контролу над источном Украјином; ови догађаји означили су почетак руско-украјинског рата. У великој ескалацији сукоба 24. фебруара 2022. Русија је покренула војну инвазију великих размера, због чега је Украјина прекинула све формалне дипломатске односе са Русијом.
Након распада Совјетског Савеза 1991. године, билатерални односи држава наследница прошли су периоде веза, тензија и отвореног непријатељства. Почетком 1990-их, политиком Украјине доминирале су тежње да осигура свој суверенитет и независност, а затим је следила спољна политика која је балансирала сарадњу са Европском унијом (ЕУ), Русијом и другим моћним политичким државама.
Односи између две земље постали су непријатељски настројени након украјинске револуције 2014. године, коју је пратила руска анексија Крима од Украјине, и рата у Донбасу, у којем је Русија подржала сепаратистичке борце Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике. У сукобима је до почетка 2020. погинуло преко 13.000 људи, а Русији су уведене међународне санкције. Раскинути су бројни билатерални споразуми и прекинуте економске везе.
Током 2021. и 2022. године, гомилање руске војске на граници Украјине ескалирало је тензије између две земље и заоштрило њихове билатералне односе, што је на крају довело до тога да је Русија покренула пуну инвазију на земљу. Украјина је прекинула дипломатске односе са Русијом као одговор на инвазију. Улице са именима руских личности и споменици који симболизују руско и украјинско пријатељство уклоњени су са разних локација широм Украјине. У марту 2023. Врховна рада је забранила топонимију са именима везаним за Русију.
Историја односа
Кијевска Русија мини| Кијев је функционисао као престоница Кијевске Русије, којом је владала династија Варјага Рјурикида која је постепено постала славизована. И Русија, Украјина и Белорусија полажу право на своје наслеђе из Кијевске Русије (Кијевске Русије), државе која је ујединила већину источнословенских и неких финских племена и усвојила византијско православље у периоду од деветог до једанаестог века. Према старим руским хроникама, Кијев (Кијев), престоница модерне Украјине, проглашен је за мајку руских градова, јер је био престоница моћне касносредњовековне државе Русије.
Московија и Руско царство Након монголске инвазије на Кијевску Русију, историје народа који су насељавали територије Русије и Украјине су се разишли. Велика московска кнежевина ујединила је све остатке северних руских покрајина и развило се у руску државу. Краљевина Галиција-Волинија дошла је под доминацију Великог војводства Литваније, а затим Пољско-литванске заједнице. У оквиру Комонвелта, милитантни Запорошки козаци одбијали су полонизацију и често су се сукобљавали са владом Комонвелта коју је контролисало пољско племство.
Немири међу Козацима навели су их да се побуне против Комонвелта и траже унију са Русијом, са којом су имали сличности у култури, језику и вери. Ово је формализовано Перејаславским уговором 1654. Почевши од средине 17. века, већи део територије Украјине је постепено припојио Руско царство и њена аутономија је одузета у време поделе Пољске у касном 18. веку. Убрзо након тога, руско царство је насилно распустило козачку војску и већина козака је пресељена у област Кубан на јужној ивици Руске империје.
Руско царство сматрало је Украјинце (и Белорусе) етнички Русима и називало их „ малорусима “ и видело је да се руски народ састоји од „тројства“ поднација: Велике Русије, Мале Русије и Беле Русије. До краја Првог светског рата овом ставу се противила само мала група украјинских националиста. Ипак, уочена претња „украјинског сепаратизма“ покренула је низ мера усмерених на русификовање „малоруса“. Године 1804. украјински језик је забрањен у школама као предмет и наставни језик. 1876. секретар Александра II Емс Указ забранио је објављивање и увоз већине књига на украјинском језику, јавне представе и предавања на украјинском језику, па чак и штампање украјинских текстова који прате нотне записе.
Украјинска Народна Република и Украјинска држава мини|250x250п| Украјина након Брест-Литовског мира, март 1918 Совјетска Русија је била принуђена да призна украјинску независност у марту 1918. потписивањем Брест-Литовског споразума као последица примирја између Русије и Централних сила. Ово је само зауставило украјинско-совјетски рат који је поново почео крајем 1918. Поразом Украјинске Народне Републике 1921. године највећи део њене територије је укључен у Украјинску Совјетску Социјалистичку Републику.
Совјетски Савез мини| Границе Украјинске ССР (црвене) унутар Совјетског Савеза између 1924. и 1939. године. мини| Број и удео Украјинаца у становништву региона РСФСР (попис из 1926.). мини| Поређење очекиваног животног века у Украјини и Русији од 1960. године
Украјинска Народна Република Фебруарска револуција је довела до успостављања званичних односа између руске привремене владе и украјинске Централне раде (Централни савет Украјине) коју је у руској влади представљао њен комесар Петро Стебницки. Истовремено је Дмитриј Одинец именован за представника руских послова у украјинској влади. Након совјетске војне агресије совјетске владе почетком 1918. године, Украјина је 22. јануара 1918. прогласила своју пуну независност од Руске Републике, као Украјинска Народна Република која је постојала од 1917. до 1922. године. Два Брест-Литовска уговора које су Украјина и Русија потписале одвојено са Централним силама смириле су војни сукоб између њих, а исте године су започети мировни преговори.
Након завршетка Првог светског рата, Украјина је постала бојно поље у украјинском рату за независност, повезаном са руским грађанским ратом . И Руси и Украјинци су се борили у скоро свим армијама на основу личних политичких уверења.
Године 1922, Украјина и Русија су биле две од оснивача Савеза Совјетских Социјалистичких Република и биле су потписнице споразума којим је унија прекинута у децембру 1991.
Крај Руске империје окончао је и забрану украјинског језика. Након тога је уследио период Коренизације који је промовисао културе различитих совјетских република.
Холодомор 1932–1933 Украјина је доживела Холодомор (Ukrainian ; изведено из Морити голодом) што је била људска глад у Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици која је убила до 7,5 милиона Украјинаца. Током глади, која је позната и као „Терор-глад у Украјини” и „Геноцид глади у Украјини”, милиони грађана Украјинске ССР, углавном етничких Украјинаца, умрли су од глади у невиђеној мирнодопској катастрофи. Научници се не слажу око релативног значаја природних фактора и лоше економске политике као узрока глади, и степена до којег су совјетски лидери унапред планирали уништење украјинског сељаштва.
Глад у вези са Холодомором проширила се на многе совјетске републике, укључујући Русију и Казахстан. У недостатку документарних доказа о намери, научници су такође тврдили да је Холодомор био изазван економским проблемима повезаним са радикалним променама спроведеним током периода ликвидације приватне својине и совјетске индустријализације, у комбинацији са широко распрострањеном сушом раних 1930-их. Међутим, 13. јануара 2010. Апелациони суд у Кијеву прогласио је Стаљина, Кагановича, Молотова и украјинске совјетске лидере Косиора и Чубара, између осталих функционера, постхумно кривим за геноцид над Украјинцима током глади у холодомору.
Украјинска независност Национализам се проширио након политичке либерализације Совјетског Савеза од стране Михаила Горбачова 1980-их. Народни покрет Украјине за независност је основан 1989. Након што је Конгрес народних посланика Русије донео Декларацију о државном суверенитету Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике, Врховна Рада Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике донела је сличну декларацију 16. јула 1991. Након покушаја совјетског државног удара 1991. године, Декларација о независности Украјине је донета 24. августа 1991. са једним гласом против. Референдум о независности Украјине 1991. године, који је уследио, одобрио је ово већином од 92,3% и већином у свим регионима Украјине.
Како је наведено на сајту украјинског Министарства спољних послова 2002. године, Руска Федерација је признала независност Украјине 5. децембра 1991. и званично успоставила дипломатске односе 14. фебруара 1992.
Основу за постсовјетске односе поставили су Беловешки споразуми између новог украјинског лидера Леонида Кравчука и руског председника Бориса Јељцина, уз белоруског лидера Станислава Шушкевича. Док су се лидери сложили да формално распусте Совјетски Савез, Руси су хтели да створе нове наднационалне структуре које би га замениле, противећи се Украјинацима. Иако је ово довело до успостављања Заједнице независних држава, није резултирало никаквим правно обавезујућим обавезама. Убрзо су успостављене Оружане снаге независне Украјине: градоначелник Лењинграда Анатолиј Собчак рекао је да је то „темпирана бомба испод будућности читавог човечанства“, док је политиколог Џон Миршајмер заговарао нуклеарно наоружану Украјину како би одржала мир и спречила Русију да крене да је поново освоји.
1990-их десно|мини| Руска амбасада у Кијеву, 2008
Нуклеарно разоружање Након распада Совјетског Савеза, Украјина је стекла независност и наследила трећу највећу нуклеарну залиху на свету, заједно са значајним средствима за њено пројектовање и производњу. Земља је имала 130 интерконтиненталних балистичких ракета (ИЦБМ) УР-100Н са по шест бојевих глава, 46 интерконтиненталних балистичких ракета УР-100Н, 46 ИЦБМ РТ-23 Молодец са по десет бојевих глава, као и 33 тешка бомбардера, укупно око 1.700 бојевих глава које су остале на територији Украјине. Док је Украјина имала физичку контролу над оружјем, није имала оперативну контролу, пошто је оно зависило од електронских Пермиссиве Ацтион Линкс под руском контролом и руског система командовања и контроле. Украјина је 1992. пристала да добровољно уклони преко 3.000 комада тактичког нуклеарног оружја. десно|мини| Украјинска амбасада у Москви, 2010 Након потписивања Будимпештанског меморандума о безбедносним гаранцијама из 1994. између САД, Велике Британије и Русије, као и сличних споразума са Француском и Кином, Украјина је пристала да уништи остатак свог нуклеарног оружја и да се придружи Уговору о неширењу нуклеарног оружја (НПТ). Меморандуми, потписани у Патриа Холу у Будимпештанском конгресном центру са америчким амбасадором Доналдом М. Блинкеном, између осталих присутних, забрањују Руској Федерацији, Уједињеном Краљевству и Сједињеним Државама да прете или користе војну силу или економску принуду против Украјине, „осим у самоодбрани или на други начин у складу са Повељом Уједињених нација “. До 1996. Украјина је пребацила све стратешке бојеве главе из совјетске ере Русији.
Крим, Севастопољ и дивизија Црноморске флоте Други велики спор у раним годинама био је око судбине Црноморске флоте, као и њених оперативних база, углавном Севастопоља на полуострву Крим. Као војни град са „свесавезним статусом“ у Совјетском Савезу, Русија је сматрала да Севастопољ припада њему као држави наследници совјетске централне владе. Такав став је био и у погледу Црноморске флоте, подржан од Јељцина. Пренос Крима 1954. од стране првог секретара Комунистичке партије Никите Хрушчова проглашен је нелегитимним од стране руског законодавства у мају 1992. године, што је заузврат оспорио украјински парламент.