Немачко-совјетски односи датирају након Првог светског рата. Уговором из Брест-Литовска, који је диктирала Немачка, окончана су непријатељства између Русије и Немачке; потписан је 3. марта 1918. Неколико месеци касније, немачког амбасадора у Москви, Вилхелма фон Мирбаха, убили су руски леви социјалисти-револуционари у покушају да подстакну нови рат између Русије и Немачке. Целокупна совјетска амбасада под Адолфом Јофеом депортована је из Немачке 6. новембра 1918, због њихове активне подршке Немачкој револуцији. Карл Радек је такође илегално подржавао комунистичке субверзивне активности у Вајмарској Немачкој 1919. године.

Од самог почетка, обе државе су настојале да сруше нови поредак који су успоставили победници у Првом светском рату. Немачка, која је радила под тешким репарацијама и погођена одредбама о колективној одговорности Версајског уговора, била је поражена нација у сталним превирањима. Овај и руски грађански рат су и Немачку и Совјете претворили у међународне изопћенике, а њихово зближавање током међуратног периода било је природно приближавање. Истовремено, динамику њиховог односа обликовали су како недостатак поверења, тако и страхови одговарајућих влада од изласка партнера из дипломатске изолације и окретања ка Француској Трећој Републици (за коју се у то време сматрало да поседује највећу војну снагу у Европи) и Другој Пољској Републици, њеном савезнику. Економски односи ових земаља су се смањили 1933. године, када је Адолф Хитлер дошао на власт и створио нацистичку Немачку; међутим, односи су поново покренути крајем 1930-их, што је кулминирало пактом Молотов-Рибентроп из 1939. и неколико трговинских споразума.

Неколико питања у вези са узроцима Другог светског рата је контроверзније и идеолошки оптерећеније од питања политике Совјетског Савеза под Јосифом Стаљином према нацистичкој Немачкој између нацистичког преузимања власти и немачке инвазије на СССР 22. јуна 1941. Постоји низ супротстављених и контрадикторних теза, укључујући: да је совјетско руководство активно тражило још један велики рат у Европи да додатно ослаби капиталистичке нације; да је СССР водио чисто одбрамбену политику; или да је СССР покушао да избегне да се уплете у рат, како зато што совјетски лидери нису сматрали да имају војне способности да изводе стратешке операције у то време, и да избегну, парафразирајући Стаљинове речи на 18. партијском конгресу 10. марта 1939, „извлачење ораха других земаља (УК и Француска) из ватре.“

Совјетски Савез и Вајмарска Немачка

Револуција и крај Првог светског рата мини| Братимљење немачких и бољшевичких трупа у области реке Јаселде, фебруар 1918 . мини|Рапалски уговор, Џозеф Вирт са Леонидом Красином, Георгијем Чичерином и Адолфом Јофеом, 1922. Исход Првог светског рата био је катастрофалан како за будућност Немачке, тако и за Руску Совјетску Федеративну Социјалистичку Републику. Током рата, бољшевици су се борили за опстанак, а Владимир Лењин није имао другог избора осим да призна независност Финске, Естоније, Летоније, Литваније и Пољске. Штавише, суочени са немачким војним напредовањем, Лењин и Лав Троцки су били приморани да уђу у Брест-Литовски споразум који је уступио велике делове западне руске територије Немачкој империји. Немци су 11. новембра 1918. потписали примирје са савезницима, чиме је окончан Први светски рат на Западном фронту. Након распада Немачке, британске, француске и јапанске трупе су интервенисале у Руском грађанском рату.

У почетку се совјетско руководство надало успешној социјалистичкој револуцији у Немачкој као део „ светске револуције“. Међутим, покушаји да се у Немачкој успоставе републике совјетског типа били су локални и краткотрајни (Баварска : 25 дана; Бремен : 26 дана; Вирцбург: 3 дана) или су потпуно пропали (као што је устанак Спартакиста). Након тога, бољшевици су се уплели у совјетски рат са Пољском 1919–1920. Пошто је Пољска била традиционални непријатељ Немачке, и пошто је совјетска држава такође била међународно изолована, совјетска влада је почела да тражи ближи однос са Немачком и стога је усвојила много мање непријатељски став према Немачкој. Ову линију су доследно спроводили Народни комесар за спољне послове Георгиј Чичерин и совјетски амбасадор Николај Крестински. Други совјетски представници који су играли важну улогу у преговорима били су Карл Радек, Леонид Красин, Кристијан Раковски, Виктор Коп и Адолф Јофе.

Током 1920-их, многи у руководству Вајмарске Немачке, који су се осећали понижено због услова које је Версајски уговор наметнуо након њиховог пораза у Првом светском рату (посебно генерал Ханс фон Сект, шеф Рајхсвера), били су заинтересовани за сарадњу са Совјетским Савезом, како од стране Пољске Републике, тако и да би спречили било какву могућу претњу од стране Француске и друге друге Совјетско-британски савез. Специфични немачки циљеви били су потпуно поновно наоружавање Рајхсвера, што је изричито забрањено Версајским уговором, и савез против Пољске. Не зна се тачно када је дошло до првих контаката између фон Секта и Совјета, али је то могло бити већ 1919–1921, или можда чак и пре потписивања Версајског уговора.

Дана 16. априла 1920. године, Виктор Коп, специјални представник РСФСР -а у Берлину, питао је у немачком министарству иностраних послова да ли „постоји могућност комбиновања Немачке и Црвене армије за заједнички рат против Пољске “. Ово је био још један догађај на почетку војне сарадње двеју земаља, окончане пре немачке инвазије на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године.

Почетком 1921. године створена је посебна група у Министарству Рајхсвера посвећена совјетским пословима, Сондергруппе Р.

Вајмарска немачка војска била је ограничена на 100.000 људи Версајским уговором, који је такође забранио Немцима да имају авионе, тенкове, подморнице, тешку артиљерију, отровни гас, противтенковско оружје или многе противавионске топове. Тим инспектора из Лиге народа патролирао је многим немачким фабрикама и радионицама како би се уверио да се ово оружје не производи.

Рапалски уговор 1922. и тајна војна сарадња Рапалски споразум између Вајмарске Немачке и Совјетске Русије потписали су немачки министар спољних послова Валтер Ратенау и његов совјетски колега Георгиј Чичерин 16. априла 1922. године, током Економске конференције у Ђенови, поништавајући сва међусобна потраживања, обнављајући пуне дипломатске односе и успостављајући почетке блиских трговинских односа Немачке и Совјетског Савеза..

Убрзо су се прошириле гласине о тајном војном додатку уговора. Међутим, дуго је постојао консензус да су те гласине биле погрешне и да су совјетско-немачки војни преговори независни од Рапала и да су неко време били тајни од немачког министарства спољних послова. Ово гледиште је касније оспорено Дана 5. новембра 1922, шест других совјетских република, које ће се ускоро придружити Совјетском Савезу, такође су пристале да се придржавају Рапалског уговора.

Совјети су нудили Вајмарској Немачкој објекте дубоко унутар СССР-а за прављење и тестирање наоружања и за војну обуку, далеко од очију инспектора Уговора. Заузврат, Совјети су тражили приступ немачком техничком развоју и помоћ у стварању Генералштаба Црвене армије.Gatzke, Hans W. (1958). .

Први немачки официри су у ове сврхе отишли у Совјетску Русију у марту 1922. године. Месец дана касније, Јункерс је почео да прави авионе у Филију, изван Москве, кршећи Версај. Заједничка фабрика је направила Јункерсове најновије потпуно металне дизајне. Совјетски конструктори авиона, као што су Андреј Тупољев и Павел Сухој, научили су нове технике у фабрици. Након што је фабрика прешла у совјетску употребу, тамо су произведене совјетске адаптације бомбардера Јункер, као што су Тупољев ТБ-1 и Тупољев ТБ-3.

Велики произвођач артиљерије Круп је убрзо био активан на југу СССР-а, у близини Ростова на Дону. Године 1925. у близини Липецка је основана школа летења (Липецка школа ловачких пилота) за обуку првих пилота за будући Луфтвафе. Од 1926. Рајхсвер је могао да користи тенковску школу у Казању (Тенковска школа Кама) и постројење за хемијско оружје у Саратовској области (полигон за тестирање гаса Томка). Заузврат, Црвена армија је добила приступ овим објектима за обуку, као и војној технологији и теорији из Вајмарске Немачке..

Совјети су нудили објекте за изградњу подморница у луци на Црном мору, али то није прихваћено. Кригсмарине је прихватио каснију понуду базе у близини Мурманска, где би немачки бродови могли да се сакрију од Британаца. Током Хладног рата, ова база у Пољарни (која је изграђена посебно за Немце) постала је највећа продавница оружја на свету.

Документација Већина докумената који се односе на тајну немачко-совјетску војну сарадњу систематски је уништавана у Немачкој.Speidel, Helm (1953). Reichswehr und Rote Armee. Vierteljahrshefte für Zeitgeschichte I (January 1953), 9–45 Пољска и француска обавештајна заједница из 1920-их биле су изузетно добро обавештене о сарадњи. То, међутим, није имало непосредан утицај на немачке односе са другим европским силама. После Другог светског рата, документи генерала Ханса фон Секта и мемоари других немачких официра постали су доступни, а након распада Совјетског Савеза објављено је неколико совјетских докумената у вези са тим..

Односи 1920-их мини|Суђење Чеки у Лајпцигу, 1925 мини|Георгиј Чичерин и Николај Крестински у Берлину, 1925 мини|Ернст Тхалманн и Вили Леов предводе демонстрације Ротфронткампфербунд- а у Берлину, 1927. мини|Густав Штреземан, Георгиј Чичерин, госпођа Штреземан и Николај Крестински у Берлину, 1928. мини|Немачко особље у фабрици хемијског оружја Томка, Совјетски Савез, 1928.

Трговина мини| Туристички постер Интоуриста из 1930. који подстиче Немце да посете Одесу Од касног деветнаестог века, Немачка, која има мало природних ресурса, се у великој мери ослањала на руски увоз сировина. Пре Првог светског рата Немачка је увезла 1.5 милијарду сировина и других добара годишње из Русије. Ово је пало након Првог светског рата, али након трговинских споразума потписаних између две земље средином 1920-их, трговина је порасла на 433 милион годишње до 1927. Крајем 1920-их, Немачка је помогла совјетској индустрији да почне да се модернизује и да помогне у успостављању погона за производњу тенкова у Лењинградској бољшевичкој фабрици и Харковској фабрици локомотива.

Страх Немачке од међународне изолације због могућег совјетског зближавања са Француском, главним немачким противником, био је кључни фактор у убрзању економских преговора. 12. октобра 1925. године склопљен је трговински уговор између два народа.

Планови за Пољску Поред војне и економске помоћи Совјетске Русије, постојала је и политичка подршка немачким тежњама. Виктор Коп је 19. јула 1920. рекао немачком министарству иностраних послова да Совјетска Русија жели „заједничку границу са Немачком, јужно од Литваније, отприлике на линији са Бјалистоком “. Другим речима, Пољска је требало још једном да буде подељена. Ови подстицаји су се понављали током година, при чему су Совјети увек желели да нагласе да идеолошке разлике између две владе нису значајне; важно је само да две земље следе исте спољнополитичке циљеве.

Виктор Коп је 4. децембра 1924. године, забринут да је очекивани пријем Немачке у Лигу народа (Немачка је коначно примљена у Лигу 1926.) антисовјетски потез, понудио немачком амбасадору Улриху Графу фон Брокдорф-Ранцауу да сарађује против Друге Пољске републике. Међутим, Вајмарска република је одбила сваки ратни подухват.

Дипломатски односи