Станоје Јанковић (Сремски Карловци, 7. мај 1905 – Београд, 14. октобар 1986) био је југословенски и српски оперски певач (баритон), познат по свом гласу, широком репертоару и тумачењу бројних оперских улога на домаћим и међународним сценама.
Биографија Станоје Јанковић рођен је 7. маја 1905. у Сремским Карловцима (тада у саставу Аустроугарске). Гимназију је завршио у Новом Саду, а студије права започео је и похађао у Београду, али их није завршио. Као студент, показивао је склоност ка музици, певајући у хору „Војвођанске трпезе“ и у Академском певачком друштву „Обилић“. Упоредо је учио соло певање приватно у Београду и Бечу. Преминуо је у Београду 14. октобра 1986. године.
Каријера Јанковићева професионална оперска каријера започела је 1926. године када је постао члан Опере Народног позоришта у Београду. У овом ансамблу остао је, уз двогодишњи прекид, све до 1966. године, истичући се као један од водећих баритона. Током тог прекида, био је ангажован у Бечкој државној опери. Виртуелни музеј Грчке националне опере прецизира да је током 1943–1944. наступао у Бечу (Државна опера и Volksoper).
Био је чест и радо виђен гост на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Међу његовим значајним наступима у СНП-у су улоге:
Жорж Жермон у Вердијевој Травијати (29. јануар 1948) Риголето у Вердијевој опери Риголето (5. јун 1948) Фигаро у Росинијевом Севиљском берберину (18. јун 1949) Силвио у Леонкаваловим Пајацима (11. јун 1950) Марсел у Пучинијевим Боемима (16. новембар 1951) Гроф ди Луна у Вердијевом Трубадуру (14. јануар 1956) Гроф Алмавива у Моцартовој Фигаровој женидби (24. фебруар 1957) Ренато у Вердијевом Балу под маскама (4. октобар 1959. и 9. фебруар 1960)
Гостовао је на сценама свих тадашњих југословенских оперских кућа. Његова каријера имала је и значајну међународну димензију, са наступима у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Холандији, Грчкој, Бугарској, Мађарској, Пољској и Израелу.
Репертоар и улоге Станоје Јанковић је био баритон широког репертоара. Енциклопедија Српског народног позоришта описује га као уметника са "баритоном великог волумена и лепе боје, изузетно блиставих висина; био је музикалан, глумачки обдарен, проницљив и студиозан тумач многих оперских ликова". Међу његовим најистакнутијим и најчешће извођеним улогама биле су:
Фигаро у Севиљски берберин (Росини) – ову улогу је у Народном позоришту у Београду извео више од 200 пута. За ову улогу је и награђен 1950. године. Риголето у Риголето (Верди) Жорж Жермон у Травијати (Верди) Гроф ди Луна у Трубадуру (Верди) Ренато у Бал под маскама (Верди) Гроф Алмавива у Фигаровој женидби (Моцарт) Марсел у Боемима (Пучини) Силвио у Пајацима (Леонкавало) Надан Бојимир у опери Кнез од Зете (Петра Коњовића) (Београд, 1929) (стр. 122 у ПДФ-у) Др Фалке у оперети Слепи миш (Јохана Штрауса Млађег) – за ову улогу је похваљен због "лепог гласовног оргуља". (Помиње се критика из "Књижевних новина" у опису историјата представе)
Такође је тумачио и друге баритонске улоге, укључујући Дон Ђованија (Моцарт), Ескамиља (Бизе, Кармен), Скарпију (Пучини, Тоска), али детаљи о овим улогама и њиховом извођењу од стране овог конкретног Станоја Јанковића (1905-1986) нису прецизно потврђени у коришћеним не-Википедија изворима. Енциклопедија СНП наводи да је био тумач "многих оперских ликова".
Ангажмани и гостовања Осим матичне сцене Народног позоришта у Београду и честих гостовања у Српском народном позоришту у Новом Саду, Јанковић је био присутан на свим већим оперским сценама у Југославији. Његова међународна каријера обухватала је наступе у Немачкој, Аустрији (укључујући Бечку државну оперу и Volksoper), Швајцарској, Холандији, Грчкој (Олимпија театар у Атини, сезона 1952–1953, са улогама Рената у Балу под маскама, насловном улогом у Риголету, и у Травијати), Бугарској, Мађарској, Пољској и Израелу. Гостовао је са Београдском опером у Амстердаму, Тел Авиву и Варшави.
Снимци и дискографија Станоје Јанковић је оставио значајан број тонских записа.
Крајем 1920-их година учествовао је у снимању народних песама за угледну издавачку кућу His Master's Voice (HMV). На овим снимцима налазе се и песме војвођанског мелоса, попут „Ћаурко мила” и „Опијо сам се, е па шта”, снимљене уз београдски оркестар у периоду 1927–1929. Забележени су и његови радио-записи. Постхумно је објављена ЛП плоча у издању ПГП РТБ 1989. године, под називом "Станоје Јанковић – Баритон (Архив)", са каталошким бројем 230316. На неким од нумера на овој плочи диригент је био Предраг Милошевић. (стр. 217 у ПДФ-у)
Признања Добитник је прве награде за улогу Фигара у Росинијевом Севиљском берберину у Народном позоришту у Београду (1950. године). У своје време, Станоје Јанковић је био једна од истакнутих личности београдске Опере и југословенске културне сцене. Његов лик био је приказан на пригодним југословенским поштанским маркама, што сведочи о његовој популарности и значају. Енциклопедија Српског народног позоришта описује га као „једног од најкомплетнијих југословенских оперских уметника свога времена". Приватни живот Био је ожењен Вероником "Буцом" Јанковић која је преминула 2006. године.
Референце (стр. 217 у ПДФ-у) (стр. 122 у ПДФ-у) (Помиње се критика из "Књижевних новина" у опису историјата представе)
Спољашње везе Станоје Јанковић на сајту Енциклопедије Српског народног позоришта Stanoje Janković на сајту Виртуелног музеја Грчке националне опере (језик: енглески)
Категорија:Рођени 1905. Категорија:Умрли 1986. Категорија:Српски оперски певачи Категорија:Баритони Категорија:Југословенски оперски певачи Категорија:Српски баритони Категорија:Карловчани (Сремски Карловци) Категорија:Чланови Опере Народног позоришта у Београду Категорија:Певачи класичне музике