мини|318x318п| Русија има велико право на морско дно у арктичком региону. Велика хеширана површина одражава тренутну тврдњу Русије о проширеном епиконтиненталном појасу Арктичка политика Русије је унутрашња и спољна политика Руске Федерације у вези са руским регионом Арктика. Руски регион Арктика је дефинисан у „Руској арктичкој политици“ као сви руски поседи који се налазе северно од Арктичког круга. Отприлике једна петина руске копнене масе је северно од арктичког круга. Русија је једна од пет приморских држава које се граниче са Арктичким океаном. Од 2010. године, од 4 милиона становника Арктика, око 2 милиона је живело у арктичкој Русији, што је чини највећом арктичком земљом по броју становника. Међутим, последњих година арктичка популација Русије опада претераном брзином.
Наведени циљеви Русије у својој арктичкој политици су да искористи своје природне ресурсе, заштити своје екосистеме, користи море као транспортни систем у интересу Русије и обезбеди да она остане зона мира и сарадње. Русија тренутно одржава војно присуство на Арктику и планира да га прошири, као и да ојача присуство граничне/обалске страже тамо. Русија је вековима користила Арктик за економску добит за бродарство и риболов. Русија планира да експлоатише велика налазишта морских ресурса на Арктику. Северни морски пут је од посебног значаја за Русију за транспорт, а Савет безбедности Русије разматра пројекте за његов развој. Савет безбедности је такође навео потребу за повећањем улагања у арктичку инфраструктуру.
Русија спроводи опсежна истраживања у арктичком региону, посебно лебдеће ледене станице и експедицију Арктика 2007, која је прва стигла до морског дна на Северном полу. Истраживање је делимично усмерено на поткрепљивање руских територијалних захтева, посебно оних који се односе на проширени континентални појас Русије у Арктичком океану.
Историја 1. октобра 1987. совјетски генерални секретар Михаил Горбачов изнео је Мурманску иницијативу наводећи шест циљева арктичке спољне политике Совјетског Савеза: успостављање зоне без нуклеарног оружја у Северној Европи; смањити војну активност у Балтичком, Северном, Норвешком и Гренландском мору; сарађују на развоју ресурса; формирати међународну конференцију о координацији научних истраживања Арктика; сарађују у заштити и управљању животном средином; и отвори Северни морски пут.
Географија 250x250п 410x410п Руско Министарство економског развоја идентификовало је осам зона подршке Арктику дуж арктичке обале Русије на које ће бити усмерена средства и пројекти, са циљем подстицања економског потенцијала Северног морског пута уз обезбеђивање да руско присуство неће бити ограничено на експлоатацију ресурса.
Осам зона су Кољски рејон, Архангељск, Ненеција, Воркута, Јамалија, Тајмир-Турухан, Северна Јакутија и Чукотка. У области Северне Јакутије, пројекат обухвата реконструкцију морске луке Тикси и луке Зеленомиски. У зони Архангелск, то ће укључивати изградњу .
Истраживање Прво забележено путовање на руски Арктик било је новгородског Улеба 1032. године, када је открио Карско море. Од 11. до 16. века, руски приморски становници Белог мора, или помори, постепено су истраживали друге делове арктичке обале, идући чак до река Об и Јенисеја, оснивајући трговачка места у Мангазеји. Настављајући потрагу за крзном и моржевом и мамутовом слоновачом, сибирски козаци под командом Михаила Стадукина стигли су до реке Колиме до 1644. Иван Москвитин је 1639. открио Охотско море, а Федот Алексејев Попов и Семјон Дежњов су открили Берингов мореуз 1648. док је Дежњов основао стално руско насеље у близини данашњег Анадира.
Након што је Петар I преузео престо, Русија је почела да развија морнарицу и да је користи за наставак истраживања Арктика. Витус Беринг је истраживао Камчатку 1728. године, док су Берингови помоћници Иван Фјодоров и Михаил Гвоздев открили Аљаску 1732. године. Велика северна експедиција, која је трајала од 1733. до 1743. године, била је једно од највећих истраживачких подухвата у историји, коју су организовали и водили Витус Беринг, Алексеј Чириков и низ других великих истраживача. Група експедиције коју су лично предводили Беринг и Чириков открила је јужну Аљаску, Алеутска острва и Командантска острва, док су групе предвођене Степаном Малигином, Дмитријем Овцином, Фјодором Минином, Семјоном Чељускином, Василијем Прончичевом и Дмитријевом Ла Армитичевом обала Русије (од Белог мора у Европи до ушћа реке Колима у Азији). Експедиција је резултирала са 62 велике карте и карте арктичког региона.
Територијалне претензије Модерне руске територијалне претензије на Арктик званично датирају од 15. априла 1926. године, када је Совјетски Савез затражио земљиште између 32°04'35"Е и 168°49'30"W. Међутим, ова тврдња се посебно односила само на острва и земље унутар овог региона. Прва поморска граница између Русије и Норвешке, од Варангерфјорда, потписана је 1957. године. Међутим, тензије су поново избиле на површину након што су обе земље 1960-их поднеле претензије на континентални појас. Неформални разговори почели су 1970-их о одређивању границе у Баренцовом мору ради решавања различитих потраживања, пошто је Русија желела да граница буде линија која иде право северно од копна, више од онога што је имао. Министри спољних послова Норвешке и Русије Јонас Гар Стøре и Сергеј Лавров потписали су 15. септембра 2010. споразум који је ефективно поделио спорну територију на пола између две земље, а такође су се сложили да заједнички управљају ресурсима у том региону где се преклапају национални сектори. Две земље су већ заједно управљале рибарством у Баренцовом региону од Споразума о сивој зони из 1978. године, који се обнавља сваке године од потписивања. мини|280x280п| Подморнице МИР коришћене су у експедицији Арктика 2007. на Северни пол. Русија је 12. марта 1997. ратификовала Конвенцију Уједињених нација о поморском праву (УНЦЛОС), која је омогућила земљама да полажу право на проширене континенталне појасеве. У складу са УНЦЛОС-ом, Русија је поднела захтев за проширени епиконтинентални појас изнад својих 200 миља (320 km) ексклузивну економску зону 20. децембра 2001. Комисији УН за границе епиконтиненталног појаса (ЦЛЦС). Русија је тврдила да су два подводна планинска ланца – гребени Ломоносова и Мендељејева – унутар руског сектора Арктика продужеци евроазијског континента, а тиме и део руског континенталног појаса. УН ЦЛЦС није ни потврдио ни поништио тужбу, али је затражио од Русије да поднесе додатне податке како би поткрепио своју тврдњу. Русија је планирала да достави додатне податке ЦЛЦС-у 2012.
У августу 2007. године руска експедиција Арктика 2007, коју је предводио Артур Чилингаров, поставила је руску заставу на морско дно на Северном полу . Ово је урађено током научног истраживања како би се поткрепило подношење захтева Русије за проширени епиконтинентални појас из 2001. године. Узорци камења, блата, воде и биљака на морском дну су сакупљени и враћени у Русију на научно истраживање. Министарство природних ресурса Русије саопштило је да су узорци дна прикупљени током експедиције слични онима пронађеним на континенталним полицама. Русија ово користи да поткрепи своју тврдњу да је гребен Ломоносова у њеном сектору наставак епиконтиненталног појаса који се протеже од Русије и да Русија има легитимно право на то морско дно. Сједињене Државе и Канада су одбациле постављање заставе као чисто симболично и правно бесмислено. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров се сложио, рекавши новинарима: „Циљ ове експедиције није да стави на коцку руску тврдњу, већ да покаже да наша полица сеже до Северног пола“.. Такође је потврдио да се питања арктичке територије „могу решавати искључиво на основу међународног права, Међународне конвенције о праву мора и у оквиру механизама који су у складу са њом створени за одређивање граница држава које имају епиконтинентални појас“. У другом интервјуу Сергеј Лавров је рекао: „Био сам задивљен изјавом мог канадског колеге да постављамо заставе унаоколо. Ми не бацамо заставе унаоколо. Ми само радимо оно што су радили други откривачи. Сврха експедиције није да стави на коцку било која права Русије, већ да докаже да се наша полица протеже до Северног пола, на исти начин на који се налазила застава Моон“.
Министри спољних послова и други званичници који представљају Канаду, Данску, Норвешку, Русију и Сједињене Државе састали су се у Илулиссату на Гренланду у мају 2008. на Конференцији Арктичког океана и објавили Декларацију из Илулиссата. У декларацији је, између осталог, наведено да сва питања разграничења на Арктику треба да се решавају на билатералној основи између сукобљених страна. Пример таквог билатералног споразума постигнут је између Русије и Норвешке 2010. године.
Војска Део тренутне руске арктичке политике укључује одржавање војног присуства у региону. 2014. године основана је Заједничка стратешка команда Северне флоте (Русија) . Северна флота Русије, највећа од четири флоте руске морнарице, има седиште у Североморску, у Колском заливу на Баренцовом мору. Северна флота обухвата две трећине укупне руске поморске моћи и има близу 80 оперативних бродова. Од 2013. године, ово је укључивало приближно 35 подморница, шест ракетних крстарица и водећу ракетну крстарицу Петр Велики (Петар Велики). Руска морнарица је 2012. године наставила поморско патролирање Северним морским путем, обележено патролом од 2.000 миља руског Арктика са десет бродова на челу са ледоломцем и Петром Великим. Руска војска је такође наводно у јуну 2008. објавила да ће повећати оперативни радијус својих подморница Северне флоте.
Први нуклеарни ледоломац Лењин почео је са радом на Северном морском путу у јулу 1960. У Русији је изграђено укупно десет цивилних пловила на нуклеарни погон, укључујући девет ледоломаца . Три од њих су повучена, укључујући Лењин. Поред својих шест нуклеарних ледоломаца, Русија има и 19 дизел поларних ледоломаца. Њена нуклеарна флота ледоломаца укључује 50 Лет Победи (50 година победе), највећи нуклеарни ледоломац на свету. Тренутно постоје планови за изградњу још шест ледоломаца, као и планови за изградњу арктичке луке вредне 33 милијарде долара током целе године. Председник Медведев је 28. септембра 2011. указом бр. 1256 укинуо забрану приватизације флоте нуклеарних ледоломаца. Ово укидање ће омогућити да Атомфлот, државна компанија која је власник флоте, буде барем делимично у власништву приватних инвеститора. Очекује се да ће влада задржати контролни удео у компанији.
Русија каже да има војне јединице посебно обучене за арктичку борбу. 4. октобра 2010. цитиран је командант руске морнарице адмирал Владимир Висоцки који је рекао: „Посматрамо продор мноштва држава које... веома интензивно, на сваки могући начин, унапређују своје интересе, посебно Кине,“ и да Русија „неће одустати ни од једног центиметра“ на Арктику. Руски министар одбране Анатолиј Сердјуков најавио је 16. јула 2011. планове за стварање две бригаде које би биле стациониране на Арктику. У изјави о политици Русије за Арктик, коју је председник Медведев одобрио 18. септембра 2008. године, позива се на успостављање побољшаних војних снага на Арктику како би се „осигурала војна безбедност“ у том региону, као и на јачање постојеће граничне страже у тој области.
Истраживања Русија је деценијама спроводила истраживања на Арктику. Земља је једина која користи дрифт станице - истраживачке установе сезонски распоређене на дрифт леду - а такође има и друге истраживачке станице у својој арктичкој зони. Прву дрифт станицу, Северни пол-1, успоставио је Совјетски Савез 21. маја 1937. године. Руска истраживања су се фокусирала на арктичко морско дно, морски живот, метеорологију, истраживање и природне ресурсе, између осталих тема. Недавна истраживања су се такође фокусирала на проучавање гребена Ломоносова како би се прикупили докази који би могли да ојачају руске територијалне претензије на морско дно у том региону у оквиру руског сектора Арктика.