Осијек

Осијек (, ) је град у Хрватској и административно средиште Осјечко-барањске жупаније. Према резултатима пописа из 2021. на подручју Града Осијека је живело 96 848 становника, а у самом градском насељу је живело 75 916 становника. Смештен на подунавској равници на десној обали реке Драве 22 -{km}- од ушћа у Дунав. Осијек је четврти по величини град у Хрватској, највећи град у источном делу Хрватске и индустријско, управно, судско и финансијско седиште Славоније.

Територијална организација До нове територијалне организације у Хрватској, постојала је велика предратна општина Осијек. Општина Осијек простирала се на површини од 659 km², а на том подручју је према попису из 1991. године живело 165.253 становника, распоређених у 36 насељених места. После рата, општина Осијек је укинута. Формиран је Град Осијек (градско подручје) и општине: Антуновац, Владиславци, Вука, Ердут, Ернестиново, Чепин и Шодоловци.

Географски положај Географски положај града: северна ширина 45° 32' источна ширина 18° 44' надморска висина 90 m површина града 169 km²

Просечна годишња температура је 11 °C: пролеће — 11 °C лето — 21 °C јесен — 11,8 °C зима — 0,2 °C

Ваздух је прилично влажан, док током јесени и зиме има доста магле.

Становништво

Тренутно најстарији писани помен Срба у Осијеку је у писму посљедњег српског деспота Павла Бакића краљу Фердинанду, у којем он пише да је од осјечких Срба сазнао о правцу кретања Турака. То писмо се датира на 30. мај 1534. године. Јохан Вилхелм фон Таубе у књизи о Славонији и Сријему пише да је Горњи град насељен само католицима Нијемцима, а Доњи град пола православним а пола католичким Славонцима, Илирима. Он разликује Илире од Хрвата, који су тада кајкавци. Град "Осек" је 1885. године био у Даљском изборном срезу за Српски црквено-народни сабор у Карловцима, са својих 1776 православних душа."Застава", Нови Сад 1885. године

Попис 2011. По попису становништва из 2011. године, Град Осијек је имао 108.048 становника, распоређених у 11 насељених места:

Бријест — 1.187 Бријешће — 1.318 Јосиповац — 4.101 Клиса — 324 Неметин — 139 Осијек — 84.104 Подравље — 357 Сарваш — 1.184 Тења — 7.376 Тврђавица — 578 Вишњевац — 6.680

Број становника по народности:

укупно: 108.048

Хрвати — 96.746 (89.54%) Срби — 6.751 (6.25%) Мађари — 979 (0.91%) Албанци — 437 (0.4%) Немци — 263 (0.24%) Словаци — 261 (0.24%) Бошњаци — 257 (0.24%) Македонци — 189 (0.17%) Црногорци — 155 (0.14%) Роми — 136 (0.13%) Словенци — 118 (0.11%) остали и непознато — 1.464 (1.36%)

Историја Током раздобља римске власти на подручју данашњег Осијека постојао је римски град Мурса, у чијој се близини 351. године одиграла битка код Мурсе између цара Констанција II и узурпатора Магненција. Током средњег века, за време угарске власти, област око града Осијека припадала је старој Барањској жупанији, која је у то време обухватала и део подручја јужно од реке Драве, тако да Осијек никада није био у саставу Бановине Славоније. Ово подручје је потпало под турску власт у првој половини 16. века, а ослобођено је крајем 17. века.

"Осјек" је проглашен слободним и краљевским градом дипломом, издатом 24. марта 1809. године. По тој дипломи у граду су три римокатоличке парохије и једна православна."Застава", Пешта 1866. године

Осјечка народна читаоница почела је са радом 1862. године. Ђаковачки бискуп Јосип Штросмајер је крајем те године приложио читаоници 1000 ф."Србски дневник", Нови Сад 1863. године

Лазар Томановић је био у Осијеку 1883. године и записао је да тада има 17.000 становника. Град је леп, главни у Славонији и по предивној синагоги би се рекло да је највише Јевреја, по говору на улици, да је највише Немаца, а и мађарски се говорио више него српски. Тада су Јевреји, Мађари и Немци у Срему говорили српским, а у Хрватској и Славонији немачким и мађарским језиком.

Осек (екавски) је 1905. године био слободан краљевски град, насељен после изгона Турака око краја 17. века, за време цара аустријског Фердинанда. У Осијеку постоји 1820. године III Латинска школа. Град има 1905. године 24.930 становника, у 2.960 домова. Има те године ПТТ комуникације, две жељезничке станице, две паробродске станице, 15 лекара, пет апотека и три болнице. Ту је једна реална гимназија и с њом спојена виша трговачка школа, једна краљевска мушка учитељска школа и једна виша девојачка школа.Мата Косовац, наведено дело У Осијеку је у то време постојала и Државна осморазредна гимназија тј. Велика, на којој су се школовани и многи млади Србе, из средина где није било потпуне гимназије. Шећерана у Осијеку је отворена 1906. године.

Срби у Осијеку Писани документи из 16. века помињу у западном Срему присуство великог броја Срба. Они се налазе и у граду Осијеку, измешани са прво Угарима (Мађарима), а потом Турцима. Хрвати се готово ни не помињу на том простору, него се само среће спорадично појам "католик". Српски војвода Павле Бакић пише 1534. године цару Фердинанду, шта су његовом човеку - изасланику "рекли неки Срби у Осијеку". Пигафета члан аустријског посланства, које је ишло 1567. године у Цариград, ради мировног споразума између две државе, описао је у повратку, то путовање: "Из Сотина дођоше у Осијек, у ком су становници Угри, а има и нешто Срба". А 1572. године други непознати путописац, у пратњи аустријског посланика Давида Угнада, који је ишао такође у Цариград, води белешке. Враћајући се из Цариграда, помиње Осијек као: "град насељен од Турака и Срба". Путописац турски Евлија Челебија описује Осијек 1579. године. Између осталог каже за "султанову" (Сулејманову) џамију у Осијеку, да је пре била црква. Катастарски попис из исте године помиње ту пет турских махала, са око 300 муслиманских кућа, док је хришћанских око 20 кућа."Историјски часопис", Београд 1977. године

У једном документу из 1708. године, туже се осјечки Срби против тамошњих језуита. Ови насиљем покушавају да поунијате осјечке православце, који немају ту свог владику. Њихов старешина одговара вишим властима, на "жалбе Срба грчкога закона", и на другом месту их назива (погрдно) "Власима"."Дело", Београд 1912. године Српска школа у Осијеку помиње се 1716. године (у Доњој вароши). Њен први познати учитељ био је 1726. године поп Никола Михајловић, за којим следи низ учитељских познатих имена. Тада је постојала мала дрвена православна црква, а у порти се сачувао гроб из 1726. године. И у осјечкој тврђави је постојала тада православна капела, при којој се последња литургија одслужила 27. априла 1763. године. Са оправком касарне иста је била порушена."Политика", Београд 26. јул 1937. године Казаматска православна капела посвећена Св. Георгију је 1848. године од стране Мађара била претворена у магацин. Ту су се одвијале црквене службе и 1863. године. Посланик на Црквено-народном сабору био је 1744. године Манојло Фотовић из Осека. Из средине 18. века сачувана је књига Трговачког братства осјечког, које су чинили трговци Срби и Грци - "искључиво православци". Трговачки цех је тада казнио глобом и затварањем радње трговца Георгија Јовановића, због кршења цеховских правила. Марко Аксентијевић из Осијека је сачувао печет Карађорђев из 1813. године, из времена када је ту вожд избегао.

Епископ епархије Пакрачке био је 1843—1864. године Јосиф Крагујевић родом из Осијека. Замонашио се у манастиру Раковцу у Србији 1828. године, па 1838. године је постао титуларни архимандрит хоповски, да би 1842. године био генерални викар далматинске епархије и догодине њен владика."Српски сион", Карловци 1898. године

Претплатник једне српске књиге био је 1794. године поред пароха, поп Аксентија Поповића и извесни Мирон Себишанин - "службеник" осјечке цркве. У Осијеку (Осеку - по српском) Атанасије Спајић је парох, а Срета Радосављевић ђакон 1820. године. По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године град "Eszekinum" (Осијек по латинском) је имао 1911 православних душа. Православно парохијско звање је основано и црквене матрикуле се воде од 1762. године. Православна црква је сазидана у виду лађе 1750. године, посвећена је празнику Успенију Пресвете Богородице. По предању православци су намеравали да на "Параденплацу" подигну нову мању богородичину цркву, али су тек након интервенције војних власти, темељи било проширени - црква била већа. Темпло резбарен у барокном раскошном стилу је осликао иконописац Јанко Халкозовић из Новог Сада, око 1760. године."Политика", Београд 1937. године Нови храм који је дуго грађен, освештао је митрополит Павле Ненадовић. Многе црквене утвари и мобилијар, попут "неба", донети су из Беча.

На гробљу има капела грађена 1894. године у византијском стилу. У месту је те 1846. године српска православна црква, а свештенство православно чине пароси Спиридон Сенић и Лазар Бојић, као и јерођакон Јован Крагујевић. Поп Лазар Бојић је био свештеник православни у Осјеку 1838—1852. године, и бавио се књижевношћу (објавио књигу 1815)."Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду", Будим 1838. године Умро је 1859. године парох поп Спиридон Јемић (Сенић?), а нови изабрани није био потврђен ни за седам година од стране Конзисторије. Проблем је био што православна парохија није била "под патронатом". Смењивали су се зато свештеници администратори. Попови Лазар Поповић (1860—1870) и Јован Јанотевић (1862—1870) су чести купци српских књига. Поп Александар Живановић био је професор и самостални катихета у тамошњим средњим школама. Објавио је 1900. године у Карловцима књигу под насловом "Наука о богослужењу или Православна литургика" - уџбеник за учење средњих школа. Исти свештеник је 1906. године у црквеном листу, оглашавао продају своје друге књиге, под насловом "Проповједи и ексхорти на недељна јеванђеља преко цијеле године...". Књига која кошта 4 к се могла добити само код њега у Осијеку. Председник црквене општине у месту био је Васа Муачевић а перовођа Стеван Страјнић. Осијечки парох 1906. године је поп Лазар Богдановић родом из Осека, и јавља се као кандидат СНСС у Даљском срезу. У родном месту је служио већ десет година. Његов помоћник капелан је поп Јован Николић родом из Петроваца код Вуковара, служи као администратор систематизоване капеланије од 1906. године. Ту су две парохије, друге и пете платежне класе. У Осијеку живи тада пензионисани проф. српске православне Рељевске богословије у Босни, протојереј Филип Милошевић. Те 1905. године Храм је у добром стању у сваком погледу, има парохијски дом и уређену библиотеку и архиву. У библиотеци је највреднија књига србуљска литургија штампана у Венецији 1554. године. У порти је сахрањен костајнички епископ Јосиф Стојановић. Осим парохијске цркве налази се још у градским казаматима ц и к војничка православна капела. Посвећена је Св. Ђорђу, а од 1758—1763. године била је она у касарни поред "Јежовитске цркве", а од тада је смештена у казаматима. Постоји српско православно гробље из 1778. године отворено, са поменутом капелом.

Културни летопис осјечких Срба почиње у 18. веку. Рајићеву чувену историју српског и других народа узели су претплатници и у Осијеку 1794. године. Били су то писмени грађани - купци: Јован Аугустиновић, Јован Хаџи Јовановић, Антоније Јовановић, Христифор Антонијевић, Аксентије Шевић, Максим Божић, Тимотеј Вуковић, Павел Нешковић, Козма Кљајић, Мојсеј Јовановић, Симеон Вировац, Игњатије Крагујевић, "благородни" Николај Дука и Данил Којадиновић. На другом пункту окупили су се "благородни" житељи Василије Коић, Јован Јурковић и Георгије Магарашевић.Јован Рајић: "Историја разних славних словенских народов...", Беч 1794. године