Историјски национални парк Гореме је национални парк у централној Турској. Заузима површину од скоро 100 км2 и налази се у провинцији Невшехир. Постао је УНЕСКО-ва светска баштина 1985. године под називом Национални парк Гореме и стеновите формације Кападокије. Парк се одликује пејзажом еродираним каменом, водом и ветром, са мрежом древних, међусобно повезаних подземних насеља.

Опис мини| Стене у облику шатора (peribacası) у близини Чавушина Национални парк се налази у вулканском региону у централној Анадолији, у близини Ургупа, Чавушина и Гореме. Подручје је на југу и истоку ограничено венцима угашених вулкана са Ерџијес Дагом (3916 м) на једном крају и Хасан Дагом (3253 м) на другом. Подручје парка састоји се од висоравни и високих брда, испресецаних потоцима и речним долинама које је издубила вода, а долине имају стрме падине. Део овог неравног подручја садржи базалт и дебеле слојеве туфа. Туф је резултат пепела који су вулкани емитовали пре више милиона година, који се стврднуо у меку стену, а од тада је прекривен очврслом лавом која формира заштитни слој. Ово је еродирано током миленијума и формирало је разнобојне литице, камене куле, стубове, стене у облику шатора и формације стена у облику ерозионих стубова (вилинских димњака). Долина љубави је позната по својим вилинским димњацима. Ово подручје има годишњу количину падавина од 380 мм и има мало вегетације осим у речним коридорима.

Најранији знаци монашке активности у Кападокији могу се пратити до 4. века када су мале заједнице испосника, следећи учења Василија Великог, епископа Кајсерија, почеле да насељавају ћелије уклесане у стенама. Касније су се заједнице склониле заједно у подземна села како би избегле нападе пљачкашких Арапа.

Подземни домови Људи су користили меку туфну стену да би издубили подземне домове. Да би се одупрли арапским пљачкашима, повезали су ове ћелије и створили подземне заједнице, са капелама, складиштима и стамбеним просторијама. Села и мали градови су се развијали на овај начин, а до 842. године, подземне цркве су биле богато украшене сликама у боји.

Кападокијско монаштво је већ било добро успостављено у иконокластичком периоду (725-842), што илуструје декорација многих светилишта која је задржала строги минимум симбола (најчешће вајаних или темпером осликаних крстова). Међутим, и после 842. године многе цркве су ископане у Кападокији и богато су украшене јарко обојеним фигуративним сликарством. У парку Гореме су Токали Килисе и Ел Назар Килисе (10. век), Света Варвара Килисе и Сакли Килисе (11. век) и Елмали Килисе и Каранлик Килисе (крај 12. – почетак 13. века).(реф2)

Данас људи не живе дубоко под земљом као у прошлости када су се скривали или бежали од непријатеља. Али неки људи и даље живе у пећинским насељима која су претворена у домове, са вратима/отвором за дневну светлост у нивоу тла. Нажалост, утврђено је да дугогодишњи становници пећина доживљавају неочекивано високу учесталост мезотелиома, облика рака. Ово је повезано са удисањем ерионитских влакана, минерала уобичајеног у туфним формацијама.

Референце

Категорија:Светска баштина у Турској Категорија:Кападокија Категорија:Туристичке атракције Категорија:Светска баштина