Клаус Хајнрих Томас Ман (Минхен, 18. новембар 1906 — Кан, 21. мај 1949) је био немачки књижевник, есејиста, драматург и дисидент. Био је син Томаса Мана, нећак Хајнриха Мана и брат Ерике Ман и Голоа Мана.
Клаус се преселио у Сједињене Америчке Државе како би побегао од нациста, а након обуке за контраобавештајце као један од Ричијевих момака, служио је у Европи током Другог светског рата, постајући један од првих странаца који су сведочили ужасима концентрационих логора. Његове књиге „Бекство у живот“ (коју је написао заједно са сестром Ериком Ман) и „Прекретница“ достигле су историјски значај као често цитирани примарни документи о искуству егзила које су прошли чланови немачке интелигенције и уметничке заједнице који су побегли из Трећег рајха. Овај жанр се назива егзилитература.
Најпознатији је по свом роману „Мефисто“ из 1936. године, о глумцу који продаје душу ђаволу, повезујући своју каријеру са успоном нациста, који је претворен у истоимени филм 1981. године - књига која је била забрањена у Западној Немачкој након рата. Полуфикционо дело чији је протагониста инспирисан Мановим бившим љубавником Густавом Грингренсом, „Мефисто“ садржи довољно историјске истине да је био забрањен скоро пола века — остајући под законским табуом деценијама чак и након Грингренсове смрти — због права личности. (То јест, утврђено је да лик Хефгена у „Мефисту“ толико подсећа на Грингрена да је приказивање сматрано кршењем његовог права личности).
Живот и каријера Клаус Ман, рођен у Минхену, био је син немачког писца Томаса Мана и Катје Ман (девојачки Прингсхајм). Његов отац је био крштени лутеран, док је његова мајка била из породице секуларних Јевреја. Пошто је био унук Хулије да Силве Брунс, био је делимично португалско-бразилског староседелачког порекла.
Манов је свој рани живот описао као романтичан, у прелепом окружењу више класе, али је његова хомосексуалност закомпликовала његово рано одрасло доба, и развио је тежак однос са оцем, који је своју хомосексуалност проживљавао само на платонски начин и обрађивао своја искуства на веома сублимиран начин у књижевности. Клаус Ман је почео да пише кратке приче 1924. године, а следеће године је постао драмски критичар за берлинске новине. Његова прва књижевна дела објављена су 1925. године. Његов први роман „Побожни плес, авантуристичка књига младости“ (1926) отворено је смештен у берлински хомосексуални миље.
Године 1924. верио се са својом пријатељицом из детињства Памелом Ведекинд, најстаријом ћерком драмског писца Франка Ведекинда, која је такође била блиска пријатељица његове сестре Ерике. Веридба је раскинута јануара 1928. године. мини|Клаус Ман (десно) са својом сестром Ериком 1927. године Године 1927, након кратког времена проведеног у разним школама,Nicole Schaenzler: Klaus Mann. Eine Biographie. Campus Verlag, Frankfurt – New York . p. 30 путовао је са својом сестром Ериком Ман, која је била годину дана старија од њега, око света, посећујући Сједињене Државе. Године 1929, известили су о путовању у есејима објављеним као заједнички путопис под називом Rundherum. Током својих раних путовања, често аутомобилом, широм Европе и Северне Африке, као и Америке и Азије, Ерика је преузимала волан и одређивала план путовања како би надокнадила Манову немогућност да доноси личне и корисне одлуке. Та помоћ се наставила чак и у каснијем одраслом добу, али није могла да га спасе од његовог самодеструктивног понашања и прекомерне употребе дрога.Erika und Klaus Mann: Rundherum - Ahenteuer einer Weltreise. Reinbek bei Hamburg: Rowohlt, 1982.
Током њиховог у Северну Африку 1929. године, упознали су Анемари Шварценбах, швајцарску књижевницу и фотографкињу, која им је остала блиска наредних неколико година. Клаус је са Анемари путовао у иностранство неколико пута, а последње је било на конгресу совјетских писаца у Москви 1934. године. Током овог времена и након директног контакта са руским ауторима и интелектуалцима, започео је критичко размишљање према комунистичким идеалима и тоталитарним идеологијама.Nicole Schaenzler: Klaus Mann, p. 302
Употреба дрога Од малих ногу, Клаус је користио дроге, углавном опијате, од којих је касније постао јако зависан. Његови дневници документују покушај ињекције морфина 1933. године када је Хитлер преузео власт. У почетку је амбициозни писац користио опијум, Оксикодон, а касније хероин, вероватно да би повећао своју креативну енергију, као што су уметници и интелектуалци у књижевним круговима често чинили у то време. Током путовања је прошао детоксикацију од дрога у Будимпешти и у санаторијуму Килхберг у Швајцарској. После 1936. године, током боравка у Њујорку, његова употреба дрога и сексуалне авантуре постале су неограничене.Zauberers Sohn, Kind dieser Zeit (in German). Spiegel Online. Retrieved 6 March 2019.
1930-их Клаус је 1932. године написао први део своје аутобиографије, која је била добро прихваћена све до Хитлеровог доласка на власт.Nicole Schaenzler: Klaus Mann, p. 211 Године 1933. Клаус је учествовао са Ериком у политичком кабареу под називом Die Pfeffermühle, што је привукло пажњу нацистичког режима. Представа, која је садржала смелу критику Хитлера, прво је изведена у Минхену, а потом и у Цириху. Да би избегао кривично гоњење, напустио је Немачку у марту 1933. и отишао у Париз, а касније је посетио Амстердам и Швајцарску, где је његова породица имала кућу.
Исте године, Клаус Ман и Анемари Шварценбах, заједно са Фрицом Ландсхофом и холандским издавачем Емануелом Керидом, основали су Die Sammlung, књижевни часопис, чије је прво издање изашло у септембру 1933. године у Амстердаму. Првенствено је био повезан са бројним утицајним немачким писцима који су побегли од Хитлеровог режима током првих година успостављања и консолидације нацистичке власти, али су и други међународно признати аутори попут Олдуса Хакслија и Хајнриха Мана допринели есејима и уредничким радовима. Часопис су финансирали Анемари Шварценбах и Клаусов отац Томас Ман. Клаус је био главни уредник од 1933. до 1935. године, када је „Die Sammlung“ престао да се објављује, делом због неслагања између Клауса и његовог оца, као и других сарадника, око честог политички мотивисаног садржаја.
Клаус Ман није само одиграо важну улогу у консолидацији немачке егзилитературе, већ је комуницирао и са ауторима који су остали у Немачкој после 1933. године. У размени писама са Готфридом Беном, чија је амбивалентност према нацистичкој власти била добро позната, Клаус је изразио забринутост због Беновог даљег чланства у Националној немачкој академији писаца, указујући на моралну дилему коју то представља, чак га је и позивао да напусти земљу како би се придружио немачким интелектуалцима у егзилу.Klaus Mann, Brief an Gottfried Benn, 9. Mai 1933 (in German). Deutsches Literatur Archiv Marbach (with permission of Frido Mann). Retrieved 12 March 2019. Његово дело „Бекство у живот“, чији је коаутор била његова сестра Ерика, која је у то време била успешна списатељица за BBC, био је врхунац његових напора да уједини немачке интелектуалце против дехуманизујуће политике нациста.
Клаус Ман се 1933. године упознао и са Жилијеном Грином, који је био успешан француски писац, и ангажовао се у француском покрету отпора. Грин, који је живео у Америци, покушао је да рационализује своје хомосексуалне склоности у контексту религије. Текст који је објавио Грин указује на заједничко сексуално понашање са преференцијом према малолетним мушкарцима. Међутим, због хомосексуалних веза које је Клаус доживео током свог живота, тежио је да тражи везу са мушкарцима својих година или старијим.Frédéric Martel, « Le siècle d’enfer de l’écrivain catholique et homosexuel Julien Green » [archive], sur Franceculture.fr, 12 septembre 2019 (consulté le 7 juin 2020). У новембру 1934. Клаусу је нацистички режим одузео немачко држављанство. Након тога је постао држављанин Чехословачке.
Мефисто Клаус Ман је 1936. године написао свој најпознатији роман, Мефисто, који је први пут објављен у Амстердаму. Роман приказује успон глумца Хендрика Хефгена до националне славе 1936. године, од скромних почетака у Хамбуршко уметничко позориште 1926. године. Након што је примио вест о доласку нациста на власт, побегао је у Париз. Забринут због своје комунистичке прошлости, помаже му бивша колегиница глумица из Хамбурга, Ангелика Зиберт, која путује у Берлин да убеди девојку генерала Луфтвафеа да га помилује. По повратку у Берлин брзо успева да придобије Лоту и њеног генерала, и уз његову подршку гради дивну каријеру.
Добијајући улогу Мефиста у првом делу Фауста, схвата да је заправо склопио пакт са злом (тј. нацизмом) и изгубио своје људске вредности (чак је и своју љубавницу назвао „Црном Венером“). Постоје ситуације када Хефген покушава да помогне својим пријатељима или да исприча премијеру о тешкоћама у концентрационим логорима, али је увек забринут да не изгуби своје нацистичке покровитеље.
Лик Хендрика Хефгена заснован је на његовом бившем зету, глумцу Густафу Грингенсу. Грингенсов усвојени син је покренуо судски поступак како би се роман забранио након његовог првог објављивања у Западној Немачкој почетком 1960-их. Након седам година судских саслушања, Врховни суд Западне Немачке потврдио је забрану, иако је она и даље била доступна у Источној Немачкој и иностранству. Забрана је касније укинута, а роман је коначно био објављен у Западној Немачкој.
Године 1981, роман је адаптиран у филм који је коаутор сценарија и режирао Иштван Сабо, са Клаусом Маријом Брандауером у главној улози, а који је верно пратио заплет романа. Како Хефгенови сарадници и пријатељи беже или их нацистички режим тера у илегалу, популарност његовог лика на крају превазилази његово сопствено постојање, све док не открије да је његова најбоља изведба одржавање привида за своје нацистичке покровитеље.
Пресељење у САД Године 1936. преселио се у Сједињене Америчке Државе, живећи у Принстону, Њу Џерзи и Њујорку. Лета 1937. године упознао је свог партнера за остатак године, Томаса Квина Кертиса, који је касније био дугогодишњи филмски и позоришни рецензент за Variety и International Herald Tribune. Манов роман „Вулкан“ објављен је 1939. године, на почетку Другог светског рата, и био је још један његов покушај да прикаже не само Немце већ и друге европске изгнанике тог времена. Иако се сматра једним од његових најбољих романа, никада није остварио значајну продају и преведен је само на француски језик.The Volcano - A novel set among emigrants. www.rowohlt.de. Accessed 11. Aug 2023.
Године 1940, Клаус Ман је основао још један књижевни часопис за немачке писце који су живели у егзилу у Сједињеним Америчким Државама, „Decision“. Трајало је само годину дана, али је консолидовало америчку интелектуалну опозицију рату са Шервудом Андерсоном, Самерсетом Момом, Винсентом Шијаном и Робертом Е. Шервудом у свом управном одбору. У то време, живео је у кући Фебруар Хаус, а његови цимери В. Х. Оден и Карсон Макалерс су му пружили помоћ око уређивања и преуређења. На крају се преселио у очеву кућу у Пацифик Палисејдсу када није био у могућности да се финансијски издржава.
Ман је постао амерички држављанин 1943. године. Процес натурализације је одложен због истраге коју је Федерални истражни биро спровео о политичким и сексуалним активностима Клауса Мана, будући да је он био отворено геј, али није био присталица марксистичке идеологије.Klaus Mann, Notizen in Moskau, 1934. (in German). 100(0) Schlüssel Dokumente zur Deutschen Geschichte im 20. Jahrhundert. Retrieved 12 March 2019. Током свог живота у САД, идентификовао се као либерални антифашиста и космополита.
Други светски рат У Другом светском рату, након обуке у кампу Ричи и постајања једног од Ричијевих момака, контраобавештајне јединице америчке војске, служио је као водник 5. америчке армије и британског корпуса у Италији. Клаус се бавио психолошким ратом дизајнирајући летке намењене немачким војницима стационираним у Италији и Северној Африци. У Италији је такође био укључен у тешка испитивања немачких ратних заробљеника, укључујући и искусне СС официре.