мини|249x249п|Застава арапске побуне првобитно је коришћена против Османлија остаје истакнути симбол арапског национализма. Дизајн и панарапске боје су основа застава многих модерних арапских држава. Арапски национализам () је политичка идеологија која тврди да Арапи чине једну нацију. Као традиционална националистичка идеологија, промовише арапску културу и цивилизацију, слави арапску историју, арапски језик и арапску књижевност. Често се позива и на уједињење арапског друштва. Заснована је на претпоставци да људи арапског света, од Атлантског океана до Арапског мора, чине једну нацију повезану заједничким идентитетом: етничком припадношћу, језиком, културом, историјом, географијом и политиком.
Један од главних циљева модерног арапског национализма је ослобађање арапског света од утицаја западног света и уклањање оних арапских влада које се сматрају зависним од западне хегемоније. Овај облик идеологије је утемељен у непожељном исходу Арапског устанка. Успешно постижући свој примарни циљ распада Османског царства, арапски побуњеници су истовремено омогућили поделу своје наводно уједињене арапске државе од стране западних сила. Антизападно расположење је расло, како су се арапски националисти централизовали око новооткривеног палестинског циља, промовишући став да ционизам представља егзистенцијалну претњу територијалном интегритету и политичком статусу кво целог региона, и да је настали арапско-израелски сукоб био директно повезан са западним империјализмом због Балфурове декларације. Арапско јединство сматрано је неопходним инструментом за „обнову овог изгубљеног дела“ нације, што је заузврат значило елиминисање „остатака“ страног колонијализма. Арапски национализам се појавио почетком 20. века као опозициони покрет у арапским провинцијама Османског царства, а касније се развио у доминантну идеолошку снагу у арапском свету. Његов утицај се постепено ширио током наредних година. До 1950-их и 1960-их, египатски лидер Гамал Абдел Насер заговарао је арапски национализам, а политичке странке попут Баас партије и Арапског националистичког покрета показале су изузетне способности за мобилизацију, организовање и тајне активности. Чинило се да је ова идеологија у порасту широм независних арапских држава. мини|250x250п|Застава арапске побуне у Акаби, Јордан. Његов утицај је почео да опада у наредним деценијама, са порастом национализма националних држава који је углавном промовисала свака арапска држава и појавом исламског радикализма који је попунио насталу празнину. Међутим, идеологија је у целини почела да опада широм арапског света након одлучујуће израелске победе у Шестодневном рату. Иако је панарапски национализам изгубио на привлачности до 1990-их, наставио је да врши интелектуалну хегемонију широм арапског света.
Значајне личности и групе које се повезују са арапским национализмом укључују Хусеина бин Алија, Фајсала I од Ирака, Гамала Абдела Насера, Јасера Арафата, Џорџа Хабаша, Мишела Афлака, Ахмеда Бен Белу, Муамера Гадафија, Садама Хусеина, Арапски националистички покрет, Организацију за ослобођење Палестине и Арапску социјалистичку партију Баас.
Идеологија Арапски националисти верују да је арапска нација постојала као историјски ентитет пре појаве национализма у 19. и 20. веку. Арапска нација је формирана постепеним успостављањем арапског језика као језика комуникације и појавом ислама као религије и културе у региону. И арапски језик и ислам служили су као стубови нације. Према речима писца Јусефа М. Чуеирија, арапски национализам представља „свест Арапа о њиховим специфичним карактеристикама, као и њихов напор да изграде модерну државу способну да представља заједничку вољу нације и свих њених саставних делова“.
Унутар арапског националистичког покрета постоје три главне идеје: идеја арапске нације, арапског национализма и панарапског јединства. Арапски устанак у Палестини 1936–1939. довео је до оснивања арапске националистичке Баас партије, која тврди да је арапска нација група људи који говоре арапски, насељавају арапски свет и који осећају да припадају истој нацији, идеологије које су настале из дела Сатија ел Хусрија. Арапски национализам је „збир“ карактеристика и квалитета ексклузивних за арапску нацију, док је панарапско јединство модерна идеја која предвиђа да се одвојене арапске земље морају ујединити и формирати јединствену државу под једним политичким системом.
Локални патриотизам усмерен на појединачне арапске земље укључен је у оквир арапског национализма почев од 1920-их. То је постигнуто позиционирањем Арабијског полуострва као домовине семитских народа (Хананаца, Арамејаца из Леванта, Асираца, Вавилонаца из Месопотамије) који су мигрирали широм Блиског истока у античко доба или повезивањем других преисламских култура, попут оних из Египта и Северне Африке и Афричког рога, у еволуирајући арапски идентитет.
Савремени арапски језик заправо има две различите речи које се на енглески могу превести као „национализам“: qawmiyya قومية, изведена од речи qawm (што значи „племе, етничка припадност“), и wataniyya وطنية, изведена од речи watan (што значи „домовина, земља завичаја“). Термин кавмија значи везаност за арапску нацију, док ватанија значи лојалност једној арапској држави. Ватанија се понекад омаловажава као „регионализам“ од стране оних који сматрају панарабизам једином легитимном варијантом арапског национализма.
У годинама после Другог светског рата, концепт кавмије „постепено је добијао левичарску конотацију, позивајући на... стварање револуционарног арапског јединства“. Групе које су заступале ово гледиште залагале су се за опозицију, насилну и ненасилну, против Израела и против Арапа који нису заступали ово гледиште. Особа која се највише поистовећује са кавмијом био је Гамал Абдел Насер из Египта, који је користио и војну и политичку моћ да би ширио своју верзију панарапске идеологије широм арапског света. Иако кавмија и данас остаје моћна политичка снага, Насерова смрт и арапски пораз у Шестодневном рату ослабили су веру у овај идеал. Тренутна доминантна идеологија међу арапским креаторима политике померила се ка ватанији.
Историја
Порекло Током касног 19. века, почев од 1860-их, у интелектуалним круговима са седиштем у Леванту и Египту развио се осећај лојалности према „домовини“, али не нужно и према „арапској домовини“. Развио се из посматрања технолошких успеха Западне Европе које су приписивали превладавању патриотизма у тим земљама. Током овог периода, велики прилив хришћанских мисионара и просветних радника из западних земаља омогућио је оно што је названо „арапским политичким препородом“, што је резултирало оснивањем тајних друштава унутар царства.
Прво је такође било могуће захваљујући утицају интелектуалног покрета изазваног ширењем новинарства које користи обједињујући језик, стварањем новина на арапском језику, као и објављивањем арапског речника и енциклопедије крајем 1860-их и почетком 1870-их. Ово је омогућило довођење у питање (иако ограничено) османске моћи. Сходно томе, током 1860-их, књижевност настала на Машрику (Левант и Месопотамија), који је у то време био под османском контролом, садржала је емотивни интензитет и снажно осуђивала османске Турке због „издаје ислама“ и домовине хришћанском Западу. По мишљењу арапских патриота, ислам није увек био у „жалосном стању“ и приписивали су војне тријумфе и културну славу Арапа појави религије, инсистирајући да је сам европски модернизам исламског порекла. Османлије су, с друге стране, одступиле од правог ислама и стога су претрпеле пад. Реформистичке османске и египатске владе окривљене су за ситуацију јер су покушале да позајме западне праксе од Европљана које су сматране неприродним и корумпираним. Став арапских патриота био је да исламске владе треба да оживе прави ислам, што би заузврат отворило пут успостављању уставне представничке владе и слободе која је, иако исламског порекла, била манифестована на Западу у то време. мини|Ибрахим ел-Јазиџи (1847–1906) Арабизам и регионални патриотизам (као у Египту или Леванту) су се мешали и стекли превласт над османизмом међу неким Арапима у Сирији и Либану. Ибрахим ел-Јазиџи, либански хришћански филозоф, позвао је Арапе да „поврате изгубљену древну виталност и одбаце турски јарам“ 1868. године. Тајно друштво које је промовисало овај циљ формирано је крајем 1870-их, а ел Јазиџи је био члан. Група је поставила транспаренте у Бејруту позивајући на побуну против Османлија. У међувремену, други значајни људи из Либана и Дамаска, углавном муслимани, формирали су сличне тајне покрете, иако су се разликовали, јер су хришћанске групе које нису фаворизовале арабизам захтевале потпуно независан Либан, док су муслиманска арапска друштва углавном промовисала аутономну Велику Сирију која је и даље под османском влашћу.
Још 1870. године, сиријски хришћански писац Франсис Мараш је разликовао појам домовине од појма нације. Примењујући други на Велику Сирију, указао је на улогу коју језик, поред обичаја и веровања у заједничке интересе, игра у дефинисању националног идентитета. Ову разлику између домовине и нације направио је и Хасан ел-Марсафи 1881. године. До почетка 20. века, групе муслиманских Арапа прихватиле су арапски националистички „самопоглед“ који ће пружити основу арапске националистичке идеологије 20. века.
Ова нова верзија арапског патриотизма била је директно под утицајем исламског модернизма и препорода Мухамеда Абдуха, египатског муслиманског научника, и Џамала ел-Дина ел-Афганија, иранског политичког активисте. Обојица су поделили своје мисли о реформи исламских друштава објављујући у часопису al-Urwah al-Wuthqa. Абдух је веровао да су муслимански преци Арапа подарили „рационалност човечанству и створили основе модерности“, које је Запад позајмио. Дакле, док је Европа напредовала од усвајања модернистичких идеала истинског ислама, муслимани су подбацили, искваривши и напустивши истински ислам. Ал-Афгани је за поделу међу муслиманима окривио европски утицај. Стога се залагао за панмуслиманско јединство као пројекат ревитализације ислама као кохезивне силе против западног колонијализма, и тврдио да су потребна нова тумачења ислама како би се суочило са питањима која поставља модерност. Њихови следбеници би стварали сопствене часописе и политичке странке како би развијали ове идеје. Абдух је посебно утицао на модерни арапски национализам, јер би оживљавање предака правог ислама (који су били Арапи) такође постало оживљавање арапске културе и обнављање арапске позиције као лидера исламског света. Један од Абдухових следбеника, Абд ел-Рахман ел-Кавакиби, отворено је изјавио да Османско царство треба да буде и турско и арапско, при чему би арапско царство требало да има верско и културно вођство због њихове историјске улоге у раној муслиманској заједници.
Успон модерног арапског национализма Године 1911, арапски интелектуалци и политичари из целог Леванта основали су у Паризу ал-Фатат („Младо арапско друштво“), арапско националистичко тајно друштво и клуб. Њен декларисани циљ био је „подизање нивоа арапске нације на ниво модерних нација“. У првих неколико година свог постојања, ал-Фатат је позивао на већу аутономију унутар уједињене османске државе, а не на арапску независност од царства. Ал-Фатат је био домаћин Арапског конгреса 1913. године у Паризу, чија је сврха била да се разговара о жељеним реформама са другим неистомишљеницима из арапског света. Такође су тражили да арапски регрути османске војске не буду обавезни да служе у неарапским регионима осим у време рата. Међутим, како су османске власти пооштриле активности и чланове организације, ал-Фатат је отишао у илегалу и захтевао потпуну независност и јединство арапских провинција.