мини|300п|десно|"Анатомски човек" (такође и "Зодијачки човек"), Веома богати часови војводе од Берија (Ms.65, f.14v, рани 15. век)
У средњем веку, медицина западне Европе састојала се од мешавине постојећих идеја из антике. У раном средњем веку, након пада Западног римског царства, стандардно медицинско знање се углавном темељило на преживелим грчким и римским текстовима, сачуваним у манастирима и другде. Средњовековна медицина је често погрешно схваћена, сматрана једноликим ставом који се састоји од полагања нада у цркву и Бога да излече све болести, док сама болест постоји као производ судбине, греха и астралних утицаја као физичких узрока. Међутим, нарочито у другој половини средњовековног периода (око 1100–1500), средњовековна медицина је постала формално тело теоријског знања и институционализована је на универзитетима. Средњовековна медицина је болести приписивала не грешном понашању, већ природним узроцима, а грех се повезивао са болешћу само у општијем смислу гледишта да се болест манифестовала у човечанству као резултат његовог палог стања од Бога. Средњовековна медицина је такође препознала да се болести шире са особе на особу, да одређени стилови живота могу изазвати лоше здравље, и да неки људи имају већу предиспозицију за лоше здравље од других.
Утицаји
Хипократова медицина Западна медицинска традиција често своје корене вуче директно из старогрчке цивилизације, слично као и темељи читавог западног друштва. Грци су свакако поставили темеље за западну медицинску праксу, али се много више западне медицине може пратити до Блиског истока, германских и келтских култура. Грчки медицински темељ потиче из збирке списа познатих данас као Хипократов корпус. Остаци Хипократовог корпуса опстају у модерној медицини у облицима попут "Хипократове заклетве" као што је "Не нашкодити".
Хипократов корпус, који се популарно приписује античком грчком лекару познатом као Хипократ, поставља основни приступ здравственој заштити. Антички грчки филозофи су сматрали људско тело као систем који одражава деловање природе, а Хипократ је ово веровање применио на медицину. Тело, као одраз природних сила, садржало је четири елементарна својства изражена код Грка као четири телесна сока. Телесни сокови су представљали ватру, ваздух, земљу и воду кроз својства топлог, хладног, сувог и влажног, респективно. Здравље у људском телу зависило је од одржавања равнотеже ових сокова унутар сваке особе.
Одржавање равнотеже сокова у пацијенту одвијало се на неколико начина. Првобитни преглед био је стандард како би лекар правилно проценио пацијента. Клима у којој пацијент живи, његова уобичајена исхрана и астролошке карте узимале су се у обзир током консултације. Веровало се да небеса утичу на сваку особу на различите начине тако што утичу на елементе повезане са одређеним соковима, што је била важна информација за постављање дијагнозе. Након прегледа, лекар је могао да утврди који је сок у неравнотежи код пацијента и да пропише нову исхрану како би се та равнотежа повратила. Исхрана није укључивала само храну коју треба јести или избегавати, већ и режим вежбања и лекове.
Хипократова медицина је била записана у Хипократовом корпусу, стога се од лекара захтевало да буду писмени.Lindberg, David C. , Chicago and London, Писани трактати унутар Корпуса су разноврсни, укључујући медицинску доктрину из било ког извора са којим су Грци долазили у контакт. У Александрији у старом Египту, Грци су научили вештину хирургије и дисекције; египатска вештина у овим областима далеко је надмашивала вештине Грка и Римљана због друштвених табуа у вези са поступањем са мртвима. Рани хипократски практичар Херофил бавио се дисекцијом и додао нова знања о људској анатомији у областима људског нервног система, унутрашњег рада ока, разликовања артерија од вена, и коришћења пулса као дијагностичког алата у лечењу. Хирургија и дисекција донеле су много знања о људском телу које су хипократски лекари користили уз своје методе балансирања сокова код пацијената. Комбинација знања о исхрани, хирургији и лековима формирала је темељ медицинског учења на којем ће Гален касније градити своја дела.
Храмско лечење На Грке су утицали њихови египатски суседи у погледу медицинске праксе у хирургији и медикацији. Такође су апсорбовали многе народне праксе лечења, укључујући бајалице и лечење сновима. У Хомеровим епским песмама Илијада и Одисеја, грчки богови се наводе као узрок куга или распрострањених болести, и да се те болести могу излечити молитвом њима. Религиозна страна грчке медицинске праксе јасно се манифестује у култу Асклепија, кога је Хомер сматрао великим лекаром и који је деификован у 4. и 3. веку пре нове ере. Стотине храмова посвећених Асклепију основано је широм хеленистичког и Римског царства, у које је долазио небројен број људи тражећи лек. Исцељујуће визије и снови чинили су основу процеса лечења, јер је особа која је тражила лек од Асклепија спавала у посебној спаваоници. Исцељење се дешавало или у сну особе, или се савет из сна могао користити за тражење одговарајућег лечења за болест на другом месту. Након тога, посетилац храма би се купао, приносио молитве и жртве, и добијао друге облике лечења попут лекова, дијететских ограничења и режима вежбања, у складу са хипократском традицијом.
Паганска и народна медицина Део медицине у средњем веку имао је своје корене у паганским и народним праксама. Овај утицај је наглашен интеракцијом између хришћанских теолога који су усвојили аспекте паганских и народних пракси и забележили их у својим делима. Праксе које су усвојили хришћански лекари око 2. века нове ере, и њихови ставови према паганским и народним традицијама, одражавали су разумевање ових пракси, посебно хуморализма и биљне медицине.
Пракса медицине у раном средњем веку била је емпиријска и прагматична. Углавном се фокусирала на лечење болести, а не на откривање узрока болести. Често се веровало да је узрок болести натприродан. Ипак, постојали су и секуларни приступи лечењу болести. Људи у средњем веку су разумели медицину усвајањем античке грчке медицинске теорије о соковима. Пошто је било јасно да плодност земље зависи од правилне равнотеже елемената, следило је да исто важи и за тело, унутар којег су различити сокови морали бити у равнотежи. Овај приступ је у великој мери утицао на медицинску теорију током читавог средњег века.
Народна медицина средњег века бавила се употребом биљних лекова за болести. Пракса одржавања лекарских башти препуних разних лековитих биљака била је под утицајем вртова римске антике. Многи рани средњовековни рукописи познати су по томе што садрже практичне описе употребе биљних лекова. Ови текстови, као што је Pseudo-Apuleius, укључивали су илустрације различитих биљака које би Европљани у то време лако могли препознати. Манастири су касније постали центри медицинске праксе у средњем веку и наставили су традицију одржавања лековитих вртова. Ови вртови су постали специјализовани и способни да одржавају биљке са јужне хемисфере, као и биљке током зиме.
Хилдегард из Бингена је пример средњовековног лекара који је, иако образован у класичној грчкој медицини, такође користио лекове из народне медицине. Њено разумевање биљних лекова утицало је на њене коментаре о телесним соковима, а лекови које је описала у свом медицинском тексту Causae et curae били су под утицајем њеног познавања народних третмана болести. У руралном друштву Хилдегардиног времена, већину медицинске неге пружале су жене, уз своје друге кућне послове. Кухиње су биле опскрбљене биљкама и другим супстанцама потребним за народне лекове за многе болести. Causae et curae је илустровао поглед на симбиозу тела и природе, да разумевање природе може информисати медицински третман тела. Међутим, Хилдегарда је задржала веровање да је корен болести нарушен однос између особе и Бога. Много паралела између паганских и хришћанских идеја о болести постојало је током раног средњег века. Хришћански погледи на болест разликовали су се од паганских због фундаменталне разлике у веровању: хришћанско веровање у лични однос са Богом у великој мери је утицало на њихове погледе на медицину.
Доказе о паганском утицају на настајућу хришћанску медицинску праксу пружили су многи истакнути рани хришћански мислиоци, као што су Ориген, Климент Александријски и Августин, који су проучавали природну филозофију и држали се важних аспеката секуларне грчке филозофије који су били у складу са хришћанском мишљу. Они су веровали да је вера подржана здравом филозофијом супериорнија од просте вере. Класична идеја лекара као несебичног слуге који је морао да подноси непријатне задатке и пружа неопходан, често болан третман, имала је велики утицај на ране хришћанске практичаре. Метафора није била изгубљена за хришћане који су Христа видели као врхунског лекара. Паганска филозофија је раније сматрала да тежња ка врлини не би требало да буде секундарна у односу на телесне бриге. Слично томе, хришћани су сматрали да је, иако је брига о телу важна, она на другом месту у односу на духовне тежње. Однос између вере и телесних болести објашњава зашто су већину средњовековне медицинске праксе обављали хришћански монаси.
Манастири мини|217x217п|Доминикански лекар мери пулс. Rare Book & Manuscript Library University of Pennsylvania LJS 24 Манастири су се развили не само као духовни центри, већ и као центри интелектуалног учења и медицинске праксе. Локације манастира биле су осамљене и дизајниране да буду самоодрживе, што је захтевало да монашки становници производе сопствену храну и брину о својим болесницима. Пре развоја болница, људи из околних градова обраћали су се манастирима за помоћ са својим болесницима.
За лечење болесника користила се комбинација духовног и природног исцељења. Биљни лекови, познати као хербали, заједно са молитвом и другим верским обредима, користили су се у лечењу од стране монаха и монахиња у манастирима. Монаси и монахиње су биљке видели као једно од Божијих створења за природну помоћ која доприноси духовном исцељењу болесне особе. Биљна текстуална традиција се такође развила у средњовековним манастирима.Voigts, Linda. "Anglo-Saxon Plant Remedies and the Anglo-Saxons. Старији латински текстови о биљкама су превођени и проширивани у манастирима. Монаси и монахиње су реорганизовали старије текстове како би се могли ефикасније користити, додајући на пример садржај како би се информације брже пронашле. Не само да су реорганизовали постојеће текстове, већ су и додавали или уклањали информације. Нове биљке које су се показале корисним или специфичне биљке познате у одређеном географском подручју су додаване. Биљке које су се показале неефикасним су уклањане. Цртежи су такође додавани или модификовани како би читалац могао ефикасно да идентификује биљку. Хербали који су превођени и модификовани у манастирима били су неки од првих медицинских текстова произведених и коришћених у медицинској пракси у средњем веку.Voigts, Linda. "Anglo-Saxon Plant Remedies and the Anglo-Saxons. ... Не само да су се производили текстови о биљкама, већ и други средњовековни текстови који су расправљали о важности телесних сокова. Манастири у средњовековној Европи добили су приступ грчким медицинским делима средином 6. века. Монаси су преводили ова дела на латински, након чега су се постепено ширила по Европи. Монаси попут Арналда из Виланове такође су преводили дела Галена и других класичних грчких научника са арапског на латински током средњег века. Производећи ове текстове и преводећи их на латински, хришћански монаси су истовремено чували класичне грчке медицинске информације и омогућавали њихову употребу европским лекарима. До почетка 1300-их ови преведени радови постали су доступни на средњовековним универзитетима, чинећи основу медицинског образовања.