Цареви династије Минг владали су Кином од 1368. до 1644. године. Припадници династије Минг наставили су да владају низом држава у јужној Кини, познатих као Јужни Минг, до 1662. године. Династија Минг наследила је монголску династију Јуан и претходила је манџурској династији Ћинг.

Династију Минг основао је вођа сељачке буне Џу Јуенџанг, познат као цар Хунг-ву. Сви цареви династије Минг били су из династије Џу. Цар са најдужом владавином био је цар Ван-ли (), који је владао 48 година; најкраће је владао његов наследник, цар Тај-чанг, који је владао само 29 дана 1620. године. Најмлађи владар у време ступања на престо био је цар Јинг-цунг, који је имао само 9 година, док је најстарији владар у време смрти био цар Хунг-ву, који је преминуо у 71. години.

Цар династије Минг, пратећи праксу успостављену у династији Џоу, био је познат као „Син Неба“ (). Сматран је посредником између људи и неба и био је одговоран за спровођење бројних ритуала у част врховних божанстава која су штитила царство. Поред тога, учествовао је у разним церемонијама поводом важних догађаја у сопственом животу и животу царства. Током аудијенција, од његових поданика се очекивало да покажу своју покорност прострацијом пред њим, иако је већину одлука заправо доносио Велики секретаријат и министарства. Када је путовао, пратила га је импресивна пратња и штитила га је царска гарда.

Већина царева династије Минг живела је у Забрањеном граду, комплексу палата и зграда површине у Пекингу. Пре цара Јунг-леа, који је преместио престоницу 1420. године, резиденција цара налазила се у сличном комплексу у Нанкингу, познатом као Палата Минг.

Позадина

Династију Минг основао је Џу Јуенџанг, један од вођа сељачке побуне Црвених турбана. Упркос скромним почецима, успешно је изградио сопствену државу, поразио друге вође побуњеника и приморао последњег цара династије Јуан, Тогон-Темура, да побегне из Кине. На кинеску Нову годину 1368. године, Џу Јуенџанг је прогласио оснивање нове царске династије под називом Велики Минг () и прогласио се за њеног првог цара.

Цареви династије Минг наслеђивали су престо по принципу првородства. Према Упутствима предака цара Хунг-вуа, наследник престола је увек био најстарији син цара и царице, или његов наследник, а затим млађи синови царице. Синови конкубина били су искључени из линије наследства. Конзервативни званичници су се чврсто држали овог строгог правила током целе ере Минг. Чак је и цар Ван-ли, који је две деценије покушавао да свог трећег сина, Џу Чангсјуена, именује за престолонаследника, на крају био приморан да попусти и именује свог најстаријег сина, будућег цара Тај-чанга. Једини успешан кршилац правила наслеђивања био је цар Јунг-ле, трећи цар династије. Он је дошао на власт у трогодишњем грађанском рату, познатом као Кампања Ђи-нан, против свог нећака, цара Ђијен-вена.

мини|300п|Цар Ђађинг на својој државној баржи, како је приказано у Повратку (Национални дворски музеј, Тајван). Царска путовања су коришћена да би се становништво импресионирало царевом моћи и богатством, а путовао је у луксузу са огромном пратњом. Путовања водом пружала су корисну прилику за инспекцију одржавања веома важног система воденог транспорта и одржавања система за наводњавање и насипа.|alt=Return Clearing Imperial Procession Returning to the Palace. Anonymous, Ming dynasty

Цар, или хуангди, био је врховни шеф државе, традиција која датира из династије Ћин (221–206. п. н. е.) и коју је наставила династија Минг. У теорији, имао је апсолутну власт над свим званичницима и генералима, а од целе земље се очекивало да поштује његове декрете. Међутим, ова моћ је имала своју цену, јер је цар Хунг-ву чврсто контролисао своју власт кроз бројне чистке. Како је династија напредовала, наследници цара Хунг-вуа нису имали његову одлучност и били су ограничени традиционалним оквирима. Од цара се није очекивало да доноси независне одлуке о правцу земље. Уместо тога, меморандуми и захтеви су му представљани са предложеним решењима. Улога цара је била да потврди поднете предлоге или да преговара о алтернативном решењу са подносиоцима. Слично томе, цареви су именовали званичнике и генерале на основу препорука Министарства за кадрове или Министарства рата. У случају високих достојанственика, владару је дат избор између два до три кандидата. О важним питањима се обично расправљало на званичним аудијенцијама или неформалним састанцима, и било је неопходно постићи широк консензус међу дворским достојанственицима пре доношења било каквих значајних одлука.

Током владавине цара Хунг-вуа и његових наследника, Кина је углавном доживела период економског раста и политичке стабилности. У 17. веку, комбинација климатских промена и лоших економских политика довела је до распрострањених глади и епидемија. Као резултат тога, ауторитет владе је ослабио, и избиле су бројне побуне. Године 1644, побуњеничка војска је успешно заузела Пекинг, што је довело до самоубиства последњег цара Минга, цара Чунг-чена (). Вођа устанка, Ли Ци-ченг, прогласио се за цара нове династије Шун. Да би поразио побуњенике, Ву Сан-гуеј, последњи генерал Минга на североистоку, позвао је манџурске Осам застава династије Ћинг да уђу у Централне равнице. Манџурци су затим окупирали северну Кину исте године.

Иако су изгубили контролу над севером, чланови царске породице Минг наставили су да владају јужном Кином. Међутим, постепено су их потискивали Манџурци све док последњи цар Минга, Џу Јоу-ланг, није погубљен 1662. године у Бурми. Каснији историчари називали су цареве режима Минга у јужној Кини владарима династије Јужни Минг.

Списак царева

Лично име цара () постајало је табу након његовог ступања на престо. Обраћало му се са титулама различитог степена формалности — Ваше величанство (), Његово величанство цар (, или једноставно ). Након смрти, цар је добијао почасно постхумно име (), које се обично састојало од деветнаест кинеских карактера за цареве династије Минг; међутим, оснивач династије, цар Хунг-ву, почаствован је именом од двадесет три карактера. Друго име које се додељивало постхумно било је храмовно име () које се, заједно са постхумним именом, користило за богослужење у Царском храму предака. Због понављања истих храмовних и постхумних имена за цареве различитих династија, име династије се користи као диференцијатор када је то неопходно. На пример, цар Хунг-ву се често назива „Минг Тај-цу“.

Име ере (), или „титула владавине“, бирало се на почетку цареве владавине како би одражавало политичке, економске и/или друштвене прилике у то време. Током династије Минг, изузев цара Јинг-цунга, цареви су проглашавали само једно име ере током своје владавине, док су цареви претходних династија обично имали више имена ера. Као резултат тога, цареви династије Минг су се обично називали по својим јединственим именима ера.

+ Династија Минг (1368–1644) Суверен Портрет Лично име Владавина Наслеђе Детаљи о животу Цар Хунг-ву 110px|alt=Цар Хунг-ву Џу Јуенџанг 23. јануар 1368. – 24. јун 1398.() Рођен у сиромаштву, водио је побуне Црвених турбана да би основао династију Минг 21. октобар 1328. – 24. јун 1398.(старост ) Започео културну обнову и политичке реформе, познат и по својим екстремним и насилним методама спровођења. Умро природном смрћу. Цар Ђијен-вен Џу Јин-вен 30. јун 1398. – 13. јул 1402.() Унук цара Хунг-вуа 5. децембар 1377. – 13. јул 1402.(старост ) Збачен од стране будућег цара Јунг-леа, свог ујака. Или је погинуо у пожарима у Палати Минг или је нестао након њих. Цар Јунг-ле 110px|alt=Цар Јунг-ле Џу Ди 17. јул 1402. – 12. август 1424.() Син цара Хунг-вуа 2. мај 1360. – 12. август 1424.(старост ) Подигао династију Минг на врхунац моћи. Покренуо пет војних кампања против Монгола, поново успоставио кинеску власт у Вијетнаму и преместио престоницу у Пекинг. Покровитељ многих пројеката, укључујући Порцеланску кулу у Нанкингу, Енциклопедија Јунг-леа и Путовања флоте Минга. Умро природном смрћу. Цар Хунг-си 110px|alt=Цар Хунг-си Џу Гао-ч’ 12. август 1424. – 29. мај 1425.() Син цара Јунг-леа 16. август 1378. – 29. мај 1425.(старост ) Углавном се фокусирао на унутрашње послове. Умро природном смрћу. Цар Сјуен-де 110px|alt=Цар Сјуен-де Џу Џан-ђи 29. мај 1425. – 31. јануар 1435.() Син цара Хунг-сија 16. март 1399. – 31. јануар 1435.(старост ) Стабилизовао је друштвено-економске и политичке прилике, наручио седмо и последње путовање флоте Минга, али није успео да реши проблеме у војсци и дозволио је раст утицаја евнуха. Такође познати сликар. Умро природном смрћу. Цар Јинг-цунг 110px|alt=Цар Јинг-цунг Џу Ћи-џен 31. јануар 1435. – 22. септембар 1449.() Син цара Сјуен-деа 29. новембар 1427. – 23. фебруар 1464.(старост ) Први цар-дете. Његовом владавином доминирали су евнуси, посебно Ванг Џен, што је довело до растуће нестабилности. Заробљен од стране Ојратских Монгола током Туму кризе. Цар Ђинг-тај Џу Ћи-ји 22. септембар 1449. – 11. фебруар 1457.() Син цара Сјуен-деа 11. септембар 1428. – 14. март 1457.(старост ) Преузео власт док му је брат био заробљен, успешно одбранио Пекинг и обновио снагу царства, али је касније збачен у дворском пучу. Умро месец дана касније, могуће од убиства. Цар Јинг-цунг(друга владавина) frameless|110px|alt=Цар Јинг-цунг Џу Ћи-џен 11. фебруар 1457. – 23. фебруар 1464.() Син цара Сјуен-деа 29. новембар 1427. – 23. фебруар 1464.(старост ) Враћен на власт након ослобађања. Угушио побуну Цао Ћина и укинуо праксу жртвовања конкубина. Умро природном смрћу. Цар Ченг-хуа 110px|alt=Цар Ченг-хуа Џу Ђијен-шен 23. фебруар 1464. – 9. септембар 1487.() Син цара Јинг-цунга 9. децембар 1447. – 9. септембар 1487.(старост ) Његову владавину обележиле су војне победе и либералне политичке мере, али је већину времена провео под влашћу евнуха и своје омиљене конкубине, Госпе Ван. Умро природном смрћу. Цар Хунг-џ' 110px|alt=Цар Хунг-џ' Џу Јоу-ченг 9. септембар 1487. – 8. јун 1505.() Син цара Ченг-хуа 30. јул 1470. – 9. јун 1505.(старост ) Покренуо . Умро природном смрћу. Цар Џенг-де 110px|alt=Цар Џенг-де Џу Хоу-џао 9. јун 1505. – 20. април 1521.() Син цара Хунг-џ'а 14. новембар 1491. – 20. април 1521.(старост ) Током његове владавине порастао је утицај евнуха, посебно Лиу Ђина. Вероватно се утопио након што му је чамац потонуо. Цар Ђађинг 110px|alt=Цар Ђађинг Џу Хоу-цунг 27. мај 1521. – 23. јануар 1567.() Унук цара Ченг-хуа, рођак цара Џенг-деа 16. септембар 1507. – 23. јануар 1567.(старост ) Једини цар Минга који је следио таоизам. Умро након дуже болести, могуће због тровања алхемијским еликсирима. Цар Лунг-ћинг 110px|alt=Цар Лунг-ћинг Џу Цај-ђи 23. јануар 1567. – 5. јул 1572.() Син цара Ђађинга 4. март 1537. – 5. јул 1572.(старост ) Мир са Монголима, отварање граница, стабилизација друштвено-економске ситуације, али се препуштао пожуди и раскошном начину живота. Умро природном смрћу. Цар Ван-ли 110px|alt=Цар Ван-ли Џу Ји-ђин 5. јул 1572. – 18. август 1620.() Син цара Лунг-ћинга 4. септембар 1563. – 18. август 1620.(старост ) Цар са најдужом владавином у династији Минг. Упркос раним успесима, постепени пад династије Минг почео је пред крај његове владавине. Умро природном смрћу. Цар Тај-чанг 110px|alt=Цар Тај-чанг Џу Чанг-луо 28. август – 26. септембар 1620.() Син цара Ван-лија 28. август 1582. – 26. септембар 1620.(старост ) Изненада умро након владавине од око месец дана, могуће убијен тровањем. Цар Тјен-ћи 110px|alt=Цар Тјен-ћи Џу Јоу-ђијао 26. септембар 1620. – 30. септембар 1627.() Син цара Тај-чанга 23. децембар 1605. – 30. септембар 1627.(старост ) Његовом владавином доминирао је евнух Веј Џунг-сјен. Умро од непознате болести. Цар Чунг-чен Џу Јоу-ђијен 2. октобар 1627. – 25. април 1644.() Син цара Тај-чанга, брат цара Тјен-ћија 6. фебруар 1611. – 25. април 1644.(старост ) Покушао је да оживи династију, али није успео да реши проблеме у администрацији Минга, није могао да угуши сељачке побуне и одбрани се од манџурских инвазија. Извршио самоубиство, могуће вешањем о дрво, током пада Пекинга пред побуњеничким снагама Ли Ци-ченга.