Те ноћи сам је видео роман је словеначког есејиста и драматика Драга Јанчара.
Садржај
Главни лик романа је Вероника Зарник, млада и ексцентрична жена из буржоазије, која, упркос другом светском рату, егоистично брине само о сопственој удобности и забави. Она никада не појављује се директно пред читаоцем, њена животна судбина је представљена у пет поглавља кроз очи пет наратора. Сваки наратор допуњује или наставља причу претходног. Сваки се на свој начин сећа догађаја везаних за њу. Још један важан лик је партизан Јеранек, бивши послуга на њеном граду (за време рата је пребежао партизанима - 1944), који тајно чезне за недостижном Вероником Зарник.
Вероникину причу први прича њен бивши љубавник, поносни српски официр коњице Стево (Стеван Радовановић) у Краљевској југословенској војсци, који се 1945. године нашао у логору Гонарс коед Палманове. Причу наставља њена болесна, стара и ментално слаба мајка Јосипина (Јожефина), која са највећим ужасом чека повратак ћерке, уроњена у сећања и делирична са неизвесном надом. О њој говори лекар, официр Хорст из немачког Вермахта, који више прича о ратним догађајима него о Вероники, што његову причу чини најобјективнијом и најхладнијом од свих. Причу наставља домаћица породице (послуга Јожи), која понавља причу Вероникине мајке, али се, за разлику од мајке, сама налази у центру догађаја. Завршни чин је препуштен партизану Јеранку, за који је страшно оптерећен својом међуратном прошлошћу.
Историјска позадина
Дело је ауторско књижевно тумачење истините приче брачног пара Хрибар (Радо Хрибар, рођен 1901. и његове жене Ксеније Горуп пл. Славињске, рођене 1905). из Љубљане, власника дворца Стрмол у Горењској. Догађај је претходно књижевно обрадио Тоне Перчич (приповетка Камнити гост, Нова ревија 1992, и роман И закуцаћеш ми ноћу на врата, 1998), а описан је и у Церкљанском зборнику 1964. и у Марија Цветек, Спомини на Стрмол: Вилма Мланда Уркар – Стр. Кроника 2006.
Драго Јанчар је део романа сместио и у Врање, где је служио ЈНА.
Награде и признања
Роман се по објављивању нашао на врху листа бестселера, а критичари су га сматрали једним од најбољих књижевних текстова о Словенцима захваћеним Другим светским ратом (релација бела гарда - партизани) и медђуособним односима. Године 2010., роман је добио награду Кресник за најбољи словеначки роман. Драго Јанчар је тако постао прва особа у двадесетједногодишњој историји ове награде која је добила награду Кресник по трећи пут: 1999. године награђен је за роман „Звенење у глави“, а две године касније за роман „Катарина, пав и језуит“ . Године 2020., проглашен је за најбољи роман награђен Кресником између 2010. и 2019. године (Кресник деценије).
У школској години 2011-2012., роман је изабран за национални конкурс за Цанкарјеву награду, коју су читали ученици 3. и 4. разреда средње школе.
Издања и преводи
Прво словеначко издање објављено је 2010. године (COBISS), а затим је уследило неколико репринта. Године 2012, уз подршку Извршне агенције за образовање, аудиовизуелне технологије и културу, EACEA, преведено је на хрватски језик, 2013. на руски и бугарски, 2014. на српски, македонски, румунски, пољски и француски, а затим и на друге језике.
Види још
Драго Јанчар НОВ
Референце
Спољашње везе
Презентација аутора Рецензија на словеначком порталу Букла
Критика на порталу Pogledi.si Интервју у словеначком часопису Дело
Категорија:Романи 2010. Категорија:Словеначка књижевност