Лијеж—Бастоњ—Лијеж 2025. било је 119. издање једнодневне бициклистичке трке Лијеж—Бастоњ—Лијежа, која је одржана 27. априла у Белгији, као 19 трка у оквиру -{UCI}- ворлд тура 2025. а такође је то била последња трка у оквиру арденских класика, послије Амстел голд рејса и Флеш Валона.

Укупна дужине износила је 252 -{km}-, старт и циљ су били у Лијежу, вожено је неколико успона, од којих су најпознатији били Кол ди Розје, Коте де ла Редут, Коте де Форж и Коте де ла Рош о Фокон, који је био последњи успон на трци и вожен је на 13,3 -{km}- до циља.

Бранилац титуле је био Тадеј Погачар, док су највећи фаворити били Погачар, Ремко Евенепул, Том Пидкок, Матијас Скелмосе, Кевин Вокелен, Ленерт ван Етвелт, Бен Хили, Сантијаго Буитраго и Ђулио Чиконе.

На око 34 -{km}- до циља, на успону Коте де ла Редут, Погачар је напао и прешао је први преко успона. Пидкок и Хили су кренули за њим, а касније су их достигли Чиконе и Жилијен Алафилип. Погачар је стекао минут предности на 20 -{km}- до циља, а из групе пратилаца је Чиконе напао на успону Коте де ла Рош о Фокон, што је пратио само Хили. Погачар је побиједио минут и три секунде испред Чиконеа који је одспринтао Хилија за друго мјесто, док је велика група завршила минут и десет секунди иза Погачара. То му је била трећа побједа на трци, а такође након што је претходно освојио Ронде ван Фландерен постао је други возач у историји који је у истој сезони освојио Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж послије Едија Меркса. Такође је постао први возач у историји који је шест монументалних класика заредом завршио на подијуму и први возач послије Меркса 1972. који је освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж док је био тренутни побједник Тур де Франса и Свјетског првенства у друмској вожњи.

Тимови

На трци је учествовало 25 тимова, са по седам возача. Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују пошто је трка била у ворлд туру прије 2017. године, док су два најбоља про тур тима за претходну сезону такође имали аутоматску позивницу за све ворлд тур трке а трећи за све једнодневне ворлд тур трке али нису били обавезни да учествују. Лото, Израел—премијер тех и Уно—Х мобилити су била три најбоља про тур тима на крају сезоне 2024. док су специјалне позивнице добили Ку 36.5 про сајклинг, Тотал енержис, Тудор про сајклинг и Вагнер базин ВБ.

Возачи тима Уно—Х мобилити су носили ретро издања дресова компаније -{7-Eleven}- у знак сјећања на тим 7—илевен, који је постојао током 1980-их. Дресове су користили само за Лијеж—Бастоњ—Лијеж, како би прославили 40 годишњицу од дебија тима 7—илевен на трци и како би се истакао однос спонзора компаније -{Reitan}- са компанијом -{7-Eleven}- у Скандинавији.

-{UCI}- ворлд тур тимови:

Алпесин—декунинк Аркеа—бб хотелс Бахреин—викторијус Визма—лејз а бајк Групама—ФДЈ Декатлон АГ2Р ла мондијал ЕФ едукејшон—изипост Инеос гренадирс Интермарше—ванти Кофидис Лидл—трек Мовистар Пикник постнл Ред бул—Бора–ханзго Судал—Квик-степ УАЕ тим емирејтс ХРГ ХДС Астана Џејко—алула

-{UCI}- про тур тимови:

Вагнер базин ВБ Израел—премијер тех Ку 36.5 про сајклинг Лото Тотал енержис Тудор про сајклинг Уно—Х мобилити

Новчане награде и бодови Новчане награде

Укупан новчани фонд је износио 50.000 евра и додјељивао се за првих 20 возача. Побједник је добио 20.000 евра, другопласирани 10.000, а трећепласирани 5.000 евра. Возачи од 10 до 20 мјеста добијали су по 500 евра.

1. 2. 3. 4. 5 Износ 20.000 10.000 5.000 2.500 2.000 1.500 1.000 500

Бодови

Бодове у -{UCI}- свјетском рангирању добили су првих 60 возача. Побједник трке је добио 800, другопласирани 640, трећепласирани 520, четвртопласирани 440, а петопласирани 360.

1. 2. 3. 4. 5 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.-20. 21.-30. 31.-50. 51.-55. 56.-60. 800 640 520 440 360 280 240 200 160 135 110 95 85 65 55 50 30 15 10 5

Фаворити

Највећи фаворити су били двоструки побједици Тадеј Погачар и Ремко Евенепул. Погачар је освојио трку 2021. и 2024. а прије трке 2025. освојио је Ронде ван Фландерен и Флеш Валон. Евенепул је освојио трку 2022. и 2023. на своја прва два наступа, а пред почетак трке 2025. освојио је Брабантсе пајл и завршио је Амстел голд рејс на трећем мјесту. Остали фаворити су били Матијас Скелмосе који је освојио Амстел голд рејс побиједивши у спринту Погачара и Евенепула, Том Пидкок, Кевин Вокелен, Ленерт ван Етвелт, Бен Хили, Сантијаго Буитраго, Ђулио Чиконе, Пељо Билбао, Ромен Барде, Ромен Грегоар Енрик Мас и Мајкл Метјуз. Поред Погачара и Евенепула, једини претходни побједници на трци су били Боб Јунгелс који је освојио 2018. и Јакоб Фуглсанг који је освојио 2019.

Рута

Трка је стартовала у Лијежу, у улици Ки де Арден, ишло се према Бастоњу, а на 181 -{km}- до циља вожен је први успон, Коте де Сен Рош, који није вожен тако рано од 2004. На поласку назад из Бастоња ка Лијежу ишло се другим путем, вожен је успон Кол де Осир, који је последњи пут вожен на трци 1995.

У последњих 100 километара вожено је девет успона, први је био Коте де Мон ле Соа на 93,3 -{km}- до циља, након чега су у 15 километара вожени успони Коте де Сток дуг километар са просјечним нагибом од 12,5% и Коте де От Леве дуг 2,2 -{km}- са просјечним нагибом од 7,5%. Кол ди Розје је вожен на 64 -{km}- до циља, а са дужином од 4,4 -{km}- био је најдужи од кључних успона на трци. Коте де ла Редут, дуг 1,6 -{km}- са просјечним нагибом од 9,4% је вожен на 34 -{km}- до циља, а затим је вожен Коте де Форж на 23,3 -{km}- до циља. Последњи успон на трци био је Коте де ла Рош о Фокон, дуг 1,3 -{km}- са просјечним нагибом од 11%, који је вожен на 13 -{km}- до циља, одакле је вожено по равном до циља у центру Лијежа.

Преглед трке

Џорџ Бенет није стартовао трку, а одмах на почетку возачи су нападали како би отишли у бијег. Послије 30 километара у бијег су отишли возачи тима Вагнер базин ВБ — Серил Десал, Јохан Менс и Анри Франсоа Ренар Акин, као и возачи тима Тотал енержис Валентен Ретијо и Рајан Булаоат, а затим су их достигли Џек Хејг, Стан ван Трихт, Камил Боно, Едуардо Сепулведа, Ханс Вилкш, Матис ле Бере и Сакаријас Колер Леланд. Бјегунци су стекли пет и по минута предности, а на челу главне групе су радили Вегард Стаке Ленген за Погачара и Гил Гелдерс за Евенепула. Максим ван Гилс, који је завршио на четвртом мјесту 2024. морао је да напусти трку послије сат времена због посљедица пада који је имао на Амстел голд рејсу. На половини трке, када су из Бастоња кренули назад ка Лијежу, возач Инеос гренадирса Боб Јунгелс је напао из главне групе, а затим је напао његов сувозач Тобијас Фос који га је достигао и заједно су стекли скоро два минута предности, док је темпо у главној групи порастао и предност бјегунаца је смањена на три минута.

мини|лево|Тадеј Погачар, побједник трке, на успону Коте де Форж.

Флоријан Вермерш и Павел Сиваков су почели да раде на челу групе на успону Коте де Мон ле Соа и предност бјегунаца је пала на испод два минута а предност двојице возача Инеос гренадирса на 30 секунди. Домен Новак је почео да ради на челу заједно са сувозачима, а Фос и Јунгелс су достигнути на 82 -{km}- до циља, између успона Коте де Ване и Коте де Сток. Булаоат је напао на најтежој секцији успона Коте де Сток, што су пратили Хејг, Ле Бере, Сепулведа и Леланд. Билбао је напао из главне групе на успону Коте де От Леве, али га је главна група брзо достигла, док је предност бјегунаца пала на 40 секунди. Бјегунци су достигнути прије врха успона Кол ди Розје, на око 60 -{km}- до циља.

На успону Коте де ла Редут, на око 35 -{km}- до циља, Погачар је напао и одмах је стекао предност. Иза њега је кренуо Жилијен Алафилип, што су пратили Пидкок, Хили и Чиконе. Предност Погачара је порасла на 30 секунди испред прве групе пратилаца, док је главна група, у којој је Евенепул радио на челу, заостајала минут. На претпоследњем успону је Погачар стекао минут предности, из главне групе су нападали Евенепул и Нилсон Паулес, али су остали пратили. Група је смањила заостатак иза четворице возача на десет секунди, након чега су на последњем успону напали Хили и Чиконе, док је група достигла Алафилипа и Пидкока, а Евенепул је отпао. Погачар је остварио соло побједу, минут и три секунде испред Чиконеа који је у спринту побиједио Хилија, док је велика група дошла на циљ минут и десет секунди иза, а у спринту је побиједио Симоне Веласко испред Тиба Ниса.

Погачару је то била трећа побједа на трци, а након што је претходно освојио Ронде ван Фландерен постао је други возач у историји који је у истој сезони освојио Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж послије Едија Меркса. Такође је постао први возач у историји који је шест монументалних класика заредом завршио на подијуму, други возач послије Меркса 1972. који је освојио трку док је био актуелни побједник Тур де Франса и Свјетског првенства у друмској вожњи, као и трећи возач који је сва четири прољећна класика у истој сезони завршио на подијуму, послије Меркса 1969. и 1975. и Шона Келија 1984.

Резултати

Трку су стартовала 174 возача, а завршило је 129.

+ Резултати (1—10) Позиција Возач Тим Вријеме 1. УАЕ тим емирејтс ХРГ 6ч 00' 09" 2. Лидл—трек + 1' 03" 3. ЕФ едукејшон—изипост + 1' 03" 4. ХДС Астана + 1' 10" 5. Лидл—трек + 1' 10" 6. Лидл—трек + 1' 10" 7. Ред бул—Бора–ханзго + 1' 10" 8. Инеос гренадирс + 1' 10" 9. Ку 36.5 про сајклинг + 1' 10" 10. ЕФ едукејшон—изипост + 1' 10"