Аљажев столп (торањ) (словен. Aljažev stolp), познат и као Триглавски торањ (Triglavski stolp), представља метално склониште, оријентациони триангулациони пункт и симбол словеначке државности, који се налази на самом врху Триглавa (2.864 мнв.), највишег врха Словеније и Јулијских Алпа. Ово мало цилиндрично склониште висине око два метра и пречника нешто већег од једног метра, са заставицом на врху, један је од најпрепознатљивијих симбола словеначког народа и планинарства.

Историја Аљажев торањ је пројектовао и финансирао словеначки римокатолички свештеник Јакоб Аљаж (Jakob Aljaž, 1845–1927), жупник у месту Довје у Крањској Гори. Почетком 1895. године, желећи да заустави све већи утицај страних (пре свега немачких) планинарских друштава на словеначке планине, Аљаж је кредом на поду своје собе у жупном уреду нацртао план за метални торањ. У априлу исте године, за један форинт, откупио је 16 м² земљишта на самом врху Триглава од општине Довје и тиме добио право да на својој својини постави објекат.десно|мини|204x204п|Млади 15-годишњи престолонаследник Петар II на Триглаву испред Аљажевог столпа, у близини тромеђе Краљевине Југославије, Фашистичке Италије и Нацистичке Немачке, 12. августа 1939. године, 20 дана касније Немачка је напала Пољску чиме је званично започео Други светски рат.Изградњу је извео мајстор Антон Белец из Шентвида код Љубљане, који је у својој радионици направио делове торња од гвожђа и поцинкованог лима. Склониште је прво представљено у Шентвиду, затим је демонтирано, транспортовано возом у Горењску, а потом су га носачи пренели на врх Триглава, носећи делове тешке и до 20 килограма. Монтажа торња на врху трајала је свега пет сати и завршена је 7. августа 1895. године, који је касније проглашен за празник општине Крањска Гора. Свечано освећење торња извршено је у ужем кругу 22. августа 1895. године.

Значај и симболика Аљажев торањ је са Триглавом постао симбол словеначког идентитета, а кроз време је попримио и дубоко културно, историјско и пејзажно значење. Аљаж је торањ поклонио Словеначком планинарском савезу, а током времена је више пута обнављан, између осталих и захваљујући Алојзу Кнафелцу, аутору чувене Кнафелчеве ознаке. Унутрашњост торња је у почетку садржала три столице, шпорет на алкохол, планинарски дневник и слику „Панорама Триглава“ Марка Пернхарта.

У време комунистичке Југославије, као највиша тачка СФРЈ, торањ је био обојен у црвено и украшен црвеном звездом, која је уклоњена непосредно пред распад Југославије. Након проглашења независности Словеније у јуну 1991. године, на торњу је свечано истакнута застава нове државе. 5. октобра 1999. године, торањ је проглашен за споменик културе од државног значаја. Од 4. новембра 1999. је у власништву Републике Словеније.

Обнова и очување Због дуготрајне изложености суровим временским условима на врху планине, на торњу су временом настала оштећења. 7. септембра 2018. године, торањ је хеликоптером пренет у компанију KOV у Јесеницама ради конзервације и рестаурације. 3. октобра исте године, обновљени торањ је враћен на врх Триглава. Паралелно са овим процесом, снимљен је и документарни филм „Аљажев торањ – тај плех има душу“.

Јакоб Аљаж и планинарство мини|Јакоб Аљаж Јакоб Аљаж је био не само свештеник већ и велики љубитељ планина. Осим торња, подигао је и прву планинарску кућу 1894. године у Вратима (1015 м), а 1896. је изградио још једну на Кредарици, на гребену између Рјавине и Триглава, са капелом посвећеном Марији Сњежној. Данас се на Кредарици налази модерни Триглавски дом и метеоролошка станица на највишој надморској висини у Словенији – 2515 м.

У његову част, 27. августа 1989. године, поводом 100. годишњице његовог доласка у Довје, подигнут је споменик на раскрсници Мојстрана – Довје, дело вајара Небојше Митрића из Београда.

Приступ врху Триглава Први забележен успон на Триглав догодио се 26. августа 1778. године, када су четворица мештана из Бохиња испела врх. Данас су приступи могући из више праваца:

северни: долина Врата западни: долина Задњица јужни: преко Триглавских језера источни: са Покљуке

Занимљивости

Аљажев торањ је постао и незаменљив пејзажни мотив у визуелном идентитету Словеније. Његов облик, скромност и симболика чине га јединственим примером културног наслеђа. Представља важан симбол борбе за словеначку националну самобитност, посебно у време када Словенци нису имали сопствено планинарско друштво, нити право да одређују шта се догађа на њиховим планинама.

Референце

Категорија:Грађевине у Словенији Категорија:Планинарење