Велики сврачак () је велика и грабљива врста птице певачице из породице сврачака (). Формира надврсту са својим парапатричним јужним сродницима, иберијским великим сврачком (), кинеским сивим сврачком () и америчким сврачком (). Мужјаци и женке су слични по перју, бисерно сиве боје одозго са црном маском око очију и белим доњим делом тела.
Гнежђење се углавном одвија северно од 50° северне географске ширине у северној Европи и Азији. Већина популације мигрира на југ зими у умерене регионе.Harris, Tony & Franklin, Kim (2000): pp. 152–153 Велики сврaчак је месождер, а глодари чине више од половине његове исхране.
Таксономија Врсту је први научно описао Карл фон Лине у свом издању дела „Systemâ Naturae“ из 1758. године под садашњим биномним називом. Његов опис је "" – „сврачак са клинастим репом са белим обрубом, сивим леђима, црним крилима са белом мрљом“. У то време, ниједан од осталих сивих сврачака – укључујући и сивог сврачка (), за који опис шаре репа није био тачан и који су неки аутори већ препознали као засебан – није сматран посебном врстом од стране Карла фон Линеа, али то ће се ускоро променити.
Биномно име Карла фон Линеа заменило је гломазне и збуњујуће описне називе ранијих природњачких књига које наводи као изворе: у својој Fauna Svecica назвао га је "" („светлоплава као кугара, крила и реп су црнкасти“), док ју је Јохан Леонард Фриш назвао "pica cinerea sive lanius major" („пепељасто сива сврака или велики сврачак“), који је на својој сјајној плочи у боји помешао мужјака и женку. Али већина аутора које је Лине цитирао – Елеазар Албин, Улис Алдрованди, Џон Реј и Франсис Вилугби – назвали су га lanius cinereus major или слично, што је готово дослован еквивалент уобичајеног имена „велики сиви врачак“. Типичан локалитет Линеа је једноставно наведен као Европа.Aldrovandi, Ulisse (1646), Willughby, Francis (1676): p. 53, Ray, John (1713), Frisch, Johann Leonhard (1720), Albin, Eleazar (1731–1738), Linnaeus, Carl (1746, 1758)
Научно име великог сврачка дословно значи „стражар месар“: Lanius је латински израз за месара, док је excubitor латински израз за чувара или стражара. Ово се односи на две најистакнутије понашање птица – складиштење хране набијањем на трње или бодљикаву жицу и коришћење изложених врхова дрвећа или стубова за посматрање околног подручја у потрази за могућим пленом. Употреба првог од стране Конрада Геснера успоставила је квазинаучни термин lanius за сврачке. Лине је изабрао своје специфично име зато што врста „посматра приближавање јастребова и најављује присуство птица певачица".Accipitres adventantes observat & aviculis indicat: Linnaeus (1758) Ова навика је такође коришћена у соколарству, како је касније маштовито забележио Вилијам Јарел.Gessner, Conrad (1555): p. 557, Linnaeus, Carl (1758), Glare, P.G.W. (ed.) (1968–1982): pp. 637, 1000, Swainson, Charles (2008): p. 47 Уобичајени енглески назив „shrike“ потиче од староенглеског scríc, „вриштање“, што се односи на продорно оглашавање.
Народна имена Улис Алдрованди, Конрад Геснер, Џон Реј и Франсис Вилугби такође су објавили стара народна имена, углавном из германских језика: Wereangel или Wierangel са Пенинских планина у Енглеској (где је птица забележена као луталица), као и Warkangel, Werkengel или Wurchangel у разним немачким дијалектима (нпр. око Франкфурта и Стразбура) вероватно значе „анђео који се гуши“ (упореди стандардни немачки Würgeengel). Мало је вероватно да ова имена значајно претходе времену Светог Бонифатија Мисионара (око 700. године нове ере) због њихове хришћанске конотације; међутим, сродни назив Werkenvogel („птица која се гуши“) би могао да претходи томе. Енглеска верзија, након што је постала wariangle или weirangle, на крају је пренета на аутохтоног русог сврачка (Lanius collurio) и задржала се до модерног доба у Јоркширу. На пример, дуж горњег тока Рајне, између Стразбура и Хајделберга, потврђен је "Linkenom"; његово порекло остало је нејасно. Коришћени су и нисконемачки називи Neghen-doer и средњонемачки Nünmörder; ово се данас развило у Neuntöter и значење је црвенолеђи врaчак, али се у ранијим временима могло односити на било који домаћи род Lanius. Буквално значи „убица девет животињских плена“ и односи се на залихе хране.
Соколарски назив који се користио за великог сврaчка био је mattages(s)(e), што је сродно речи mat'agasse и тај назив се користио у западним Алпима. Ови термини су имали значење „ сврака убица“, због мамљење птица месождера ловцима – али можда је вероватније „сврака убица“, с обзиром на то да су Јохан Леонард Фриш и други веровали да је птица необична врста свраке, и да је други народни енглески назив био „сврака убица“. "Shrike" је, такође германског порекла и датира барем из средњег или раног модерног енглеског . Ово је везано са речима као што су норвешка и шведска („врисак"), немачки („врисак“) или исландска („вриштач“). Изгледа да је постао доминантан термин тек у релативно скорије време, јер је чак до 18. века врста била широко позната као „велика месарска птица“ на енглеском, баш као што је била позната као („месар“) у француској Јури. У Норвешкој се народни назив за птицу назива Специфично име - вероватно из Шкотске или оближње Енглеске - било је „бели виски Џон“, што се односило на његов таласасти и помало неелегантни лет, током којег су упадљиве његове велике површине светлог перја.Gessner (1555): p. 557, Aldrovandi (1646), Willughby (1676): pp. 52–53, Ray (1713), Swainson (2008): p. 47
„Сиви сврачак“ се понекад назива и „сива сврачка“.На пример на: ebird.org and birdsoftheworld.org (accessed 2022-05-05).
Односи и еволуција Породица сврачака (Laniidae) је члан породице врана Corvoidea, која је најстарија од четири велике натпородице птица певачица. Међу његовом натпородицом, најближи сродници породице Laniidae су вероватно Corvidae (вране). Постоји мало поузданих података о његовој еволуцији; свакако (иако наводни предак сврaчка „Lanius miocaenus" можда чак и да није припадао породици Laniidae, и вероватно не припада истом роду као Lanius excubitor) род датира још из миоценског доба. Фосил Lanius из касног миоцена, туролског доба, пре 6 милиона година, пронађен је у Полгардију, у Мађарској. Његов однос са савременом врстом остао је нејасан. Међутим, све у свему, лоза великих сивих сврачака вероватно представља холарктичку сестру афричког кретања стационарних сивих сврачака. Чини се да су ова два порекла настала ширењем ка западу и југозападу од порекла рода, које је (узимајући у обзир биогеографију живих Lanius лоза) вероватно било негде између Мале Азије и централне Азије. У време Полгардијевог фосила, прилично је вероватно да су велики сврачци били посебна линија; с обзиром на то да они и фискали углавном прате Бергманово правило, овај мањи фосил је мало вероватан предак великих сврачака чак и када се узме у обзир нешто топлија миоценска клима.Harris & Franklin (2000): pp. 24–25, Mlíkovský (2003): pp. 233, 251, Jønsson & Fjeldså (2006)
Суперврста сивог сврачка састоји се од Lanius excubitor и његових парапатричних јужних сродника. Као што је горе поменуто, остали чланови ове групе су иберијски велики сврачак (Lanius meridionalis), степски сиви сврачак (Lanius excubitor pallidirostris), кинески сиви сврачак (Lanius sphenocercus) и амерички сврачак (Lanius ludovicianus). Центар ове групе је вероватно у источном медитеранском региону, а јужни сиви сврачак представља најбазалнији облик. Остала три су се разишла само током ширења у умерене регионе. Ово се морало догодити релативно недавно, јер сортирање порекла није завршено код сивих сврачака, а већи део данашњег станишта Lanius excubitor био је ненастањив током већег дела квартарног залеђења. Због филогенетских несигурности које окружују ову блиску групу, а у одсуству доброг фосилног записа, неки се уздржавају од њиховог раздвајања на засебне врсте; већина савремених аутора то ипак чини.Harris & Franklin (2000): pp. 24–25, Sangster et al. (2002) Подврстe десно|мини| Lanius excubitor excubitor зимује у Пољској Постоји 12 подврста:
Lanius excubitor [excubitor Group]
Lanius excubitor excubitor (укључујући melanopterus - који се може мешати са sibiricus – и galliae) – Северна, централна и североисточна Европа (источно од Скандинавије и централне Француске) источна до северозападног Сибира (доњи део реке Об), јужна Русија (подручје Казања); зимује у јужној Скандинавији, Британија и западна и јужна Француска источна до Мале Азије, Кавказа и Транскаспије
Средње сива одозго, бледо сива нијанса одоздо; мало беле на примарном перју, а понекад и на секундарним перју
Lanius excubitor homeyeri – размножава се у југоисточној Европи и југозападном Сибиру Светлије сива од excubitor горе, мутно бела доле; више беле на примарним и секундарним бојама
Lanius excubitor leucopterus - Западни Сибир до реке Јенисеј
Lanius excubitor [elegans Group]
Lanius excubitor koenigi – ендем Канарских острва Lanius excubitor algeriensis – Северозападна Африка дуж атлантске и медитеранске обале од истока до северног Туниса и северне Либије (северна Триполитанија, северна Киренајка), од југа до обале северозападне Мауританије и северне Сахаре Lanius excubitor elegans – источни Мароко, североисточна Мауританија и северозападни Мали до североисточног Судана, Египта и југозападног Израела Lanius excubitor leucopygos – од централне и јужне Мауританије до јужног Чада и централног Судана
Lanius excubitor aucheri/buryi
Lanius excubitor aucheri – источно-централни Судан до северозападне Сомалије, северозападно до Ирака и Ирана Lanius excubitor burii – ендемски за Јемен
Lanius excubitor uncinatus – ендем Сокотре
Lanius excubitor pallidirostris ( Степски сиви врачак) – Централна Азија и делови северне Кине, Ирана, Авганистана и Пакистана
Lanius excubitor lahtora – Пакистан преко централне Индије и јужног Непала до западног Бангладеша
Опис Одрасла jedinka великog сврaчка је врапчарка средње величине, отприлике величине великог дрозда, дужине од 22-26 цм дугине. Обично тежи око 60-70 г, иако су неке подврсте приметно мање или веће, па чак и код номинованих подврста одрасле јединке теже између 48-81 г. Крила су око 11,4 цм и реп око 10,9 цм дужине код номиноване подврсте, кљун је дугачак око 23 мм од врха до лобање, а тарсометатарзусни део његових „ногу“ (заправо стопала) је око 27,4 цм дужине.Harris & Franklin (2000): pp. 150, 155 Распон крила може варирати од 30-36 цм. лево|мини| Одрасли мужјак (горе) и женка Lanius excubitor excubitor са младунцем (доле) Боја горњих делова је бисерно сива, са смеђим нијансама према истоку свог евразијског ареала. Образи и брада, као и танка и често тешко уочљива пруга изнад ока, су беле боје, а црна маска се протеже од кљуна кроз око до покривача ушију; подручје непосредно изнад кљуна је сиво. Скапуларни делови (раменска пера) су беле боје, а крила су црна са белом траком коју чине основе примарних пера, која се у неким регионима благо помера ка основама секундарних пера. Реп је црне боје, дуг и зашиљен на врху; спољне ивице пера репа су беле боје. Доњи делови тела су беле боје, благо сиве боје код већине подврста. Посебно су груди обично тамније, а понекад и смеђе боје од остатка светле доње стране, и могу се појавити као нејасна трака између светлијег стомака и белог грла. Код подврста око северног тихог океана, посебно, а и код женки на другим местима, могу постојати бледе смеђе пруге на грудима. Кљун је велики и закривњен на врху, скоро црне боје, али је блед у основи доње вилице (мада се дужина мења у зависности од сезоне). Ноге и стопала су црнкасти.Harris & Franklin (2000): pp. 60–61, 150–151