мини|280px|Аустралија, 1907: Сточари прегледају 700 говеда која су преко ноћи страдала од отровних биљака

Биљке које изазивају болест или смрт након конзумирања називају се отровне биљке. Токсини у отровним биљкама утичу на биљоједи и одвраћају их од конзумирања. Биљке се не могу кретати да би побегле од својих предатора, па морају имати друге начине заштите од биљоједних животиња. Неке биљке имају физичку одбрану као што су трње, бодље и бодљике, али далеко најчешћи тип заштите је хемијски.. Cambridge, UK, Chapter 7.

Током миленијума, кроз процес природне селекције, биљке су развиле начине за производњу огромног и компликованог низа хемијских једињења како би одвратиле биљоједе. Танин, на пример, је одбрамбено једињење које се појавило релативно рано у еволуционој историји биљака, док се сложенији молекули попут полиацетилена налазе у млађим групама биљака као што су Asterales. Многа позната једињења за одбрану биљака првенствено штите од конзумације инсеката, иако и друге животиње, укључујући људе, које конзумирају такве биљке могу искусити негативне ефекте, од благе нелагоде до смрти.

Многа од ових отровних једињења такође имају важне медицинске користи.Lewis, W.H. and M.P.F. Elvin-Lewis. . Wiley, New York. 515 p. Разноликост фитохемијских одбрана у биљкама је толико бројна да многа питања о њима остају без одговора, укључујући:

Које биљке имају које врсте одбране? Од којих се биљоједа, конкретно, биљке бране? Које хемијске структуре и механизми токсичности су укључени у једињења која пружају одбрану? Које су потенцијалне медицинске употребе ових једињења?

Ова и друга питања представљају активно подручје истраживања у модерној ботаници, са важним импликацијама за разумевање еволуције биљака и медицинске науке.

Испод је опсежан, иако некомплетан, списак биљака које садрже један или више отровних делова који представљају озбиљан ризик од болести, повреде или смрти за људе или домаће животиње. Постоји значајно преклапање између биљака које се сматрају отровним и оних са психотропним својствима, од којих су неке довољно токсичне да представљају озбиљан здравствени ризик у рекреативним дозама. Постоји разлика између биљака које су отровне јер природно производе опасне фитохемикалије, и оних које могу постати опасне из других разлога, укључујући, али не ограничавајући се на инфекцију бактеријским, вирусним или гљивичним паразитима; унос токсичних једињења кроз контаминирано земљиште или подземне воде; и/или уобичајене процесе распадања након што биљка угине; овај списак се бави искључиво биљкама које производе фитохемикалије. Многе биљке, попут кикирикија, производе једињења која су опасна само за људе који су развили алергијску реакцију на њих, и уз неколико изузетака, те биљке нису укључене овде (погледајте списак алергена уместо тога). Упркос широкој разноликости биљака које се сматрају отровним, смртни случајеви код људи изазвани отровним биљкама – посебно као резултат случајног уноса – ретки су у развијеном свету.

Отровне биљке које се користе као храна Многе биљке које се често користе као храна поседују токсичне делове, токсичне су ако се не обраде, или су токсичне у одређеним фазама свог живота. Неке представљају озбиљну претњу само одређеним животињама (као што су мачке, пси или стока) или одређеним групама људи (као што су новорођенчад, старији или имунокомпромитовани). Већина ових биљака за исхрану је безбедна за просечну одраслу особу да једе у умереним количинама. Значајни примери укључују:

Научни назив Уобичајени назив(и) Породица Опис Слика Allium spp.| црни лук, бели лук, празилук, и влашац | Amaryllidaceae | Многи чланови рода Allium садрже тиосулфат, који је у високим дозама токсичан за псе, мачке и неке врсте стоке. Мачке су осетљивије.Cope RB. Toxicology Brief: Allium species poisoning in dogs and cats. Veterinary Medicine 2005 | 300px |- | Asparagus spp.| шпаргла | Asparagaceae | Неколико врста, укључујући Asparagus officinalis и Asparagus densiflorus. Иако се биљке шпаргле које се узгајају за храну обично беру пре него што достигну репродуктивну зрелост, бобице зреле биљке су отровне и садрже фуростанол и спиростанол сапонине. Брзо гутање више од пет до седам зрелих бобица може изазвати бол у стомаку и повраћање. Сумпорна једињења у младим изданцима такође се сматрају барем делимично одговорним за благе кожне реакције код неких људи који рукују биљком. | 300px |- | Blighia sapida аки Sapindaceae Семе, незрели арилуси и нејестиви делови плода акија садрже токсине хипоглицин А и хипоглицин Б, који инхибирају ензиме укључене у метаболизам масних киселина и тиме изазивају исцрпљивање ускладиштене глукозе, која је неопходна за задовољавање енергетских потреба тела, што заузврат доводи до хипогликемије. 300px Citrus spp.| лимун, лимета, грејпфрут, поморанџа, итд. | Rutaceae | Већина агрума, укључујући лимун (Citrus limon), лимета и поморанџа (Citrus × sinensis), између осталих, познати су по томе што садрже ароматична уља, терпене лимонен и линалол, и фуранокумарин псорален, који су токсични за псе, мачке и друге животиње. Концентрација и дистрибуција ових једињења могу значајно варирати у зависности од врсте, али су често концентрисани у месним корама. Симптоми укључују повраћање, дијареју, депресију и фотосензитивност. Етерична уља цитруса изгледа да нису токсична за људе. | 300px |- | Lathyrus sativus индијски грашак, коситерица Fabaceae Махунарка која се узгаја у Азији и источној Африци као усев за осигурање током глади. Као и друге махунарке, L. sativus производи семе богато протеинима. Семе садржи променљиве количине β-N-оксалил-L-α,β-диаминопропионске киселине (ODAP), неуротоксичне аминокиселине. ODAP изазива пропадање и парализу ако се једе током дужег периода, и сматра се узроком болести неуролатиризам, неуродегенеративне болести која изазива парализу доњег дела тела и мршављење глутеалног мишића (задњице). Болест се јављала након глади у Европи (Француска, Шпанија, Немачка), северној Африци и јужној Азији, и још увек је распрострањена у Еритреји, Етиопији и деловима Авганистана када је семе Lathyrus-а ексклузивни или главни извор хранљивих материја током дужих периода. 300px Malus domestica јабука Rosaceae Семе је благо отровно, садржи малу количину амигдалин, цијаногени гликозид. Количина која се налази у семену једне јабуке обично није довољна да буде опасна за људе, али је могуће унети довољно семена да би се обезбедила смртоносна доза. 300px Mangifera indica манго Anacardiaceae Листови, стабљике, коре и сок манга садрже урушиол, алерген који је такође присутан у отровном бршљану, отровном храсту и отровном рују, који може изазвати контактни дерматитис изазван урушиолом код осетљивих особа. Примећене су унакрсне реакције између алергена из контакта са мангом и урушиола. Они са историјом контактног дерматитиса од отровног бршљана или отровног храста могу бити у највећем ризику за такву алергијску реакцију. Током главне сезоне зрења манга, то је најчешћи извор биљног дерматитиса на Хавајима. 300px Manihot esculenta касава Euphorbiaceae Корени и листови садрже два цијаногена гликозида, линамарин и лотаустралин. Они се разлажу линамаразом, природно присутним ензимом у касави, ослобађајући цијановодоник. Сорте касаве се често категоришу као слатке или горке, што означава одсуство или присуство токсичних нивоа цијаногених гликозида. 'Слатке' сорте могу произвести само 20 милиграма цијанида по килограму свежих корена, док горке могу произвести више од 50 пута више (1 g/kg). Касаве узгајане током суше су посебно богате овим токсинима. Доза од 40 mg чистог цијаногеног гликозида из касаве довољна је да убије краву. Такође може изазвати тешки калцифични панкреатитис код људи, што доводи до хроничног панкреатитиса. Обрада (намакање, кување, ферментација, итд.) корена касаве је неопходна да би се уклонили токсини и избегла болест. У тропима, где је узгој касаве велика индустрија, "Хронична, ниска изложеност цијаниду повезана је са развојем гушавости и са тропском атаксичном неуропатијом, поремећајем који оштећује нерве и чини особу несигурном и некоординисаном. Тешко тровање цијанидом, посебно током глади, повезано је са избијањима исцрпљујућег, иреверзибилног паралитичког поремећаја званог конзо и, у неким случајевима, смрћу. Инциденција конза и тропске атаксичне неуропатије може бити чак 3 процента у неким областима." За неке слатке сорте са мањим кореном, кување је довољно да се елиминише сва токсичност. Цијанид се одводи у води за обраду, а количине произведене у домаћој потрошњи су премале да би имале утицај на животну средину. Горке сорте са већим кореном, које се користе за производњу брашна или скроба, морају се обрадити да би се уклонили цијаногени гликозиди. Индустријска производња брашна од касаве, чак и на нивоу мале радиности, може произвести довољно цијанида и цијаногених гликозида у отпадним водама да има озбиљан утицај на животну средину. 300px Myristica fragrans мушкатни орашчић Myristicaceae Садржи миристицин, природни инсектицид и акарицид са могућим неуротоксичним ефектима на ћелије неуробластома. Има психоактивна својства у дозама много већим од оних које се користе у кувању. Сирови мушкатни орашчић изазива симптоме сличне антихолинергичким, што се приписује миристицину и елемицину. Опојни ефекти миристицина могу довести до физичког стања негде између будности и сна; пријављена је еуфорија, а често се јавља и мучнина. Корисници такође пријављују крваве очи и поремећаје памћења.Погледајте Erowid: Nutmeg за различите примарне и секундарне изворе везане за интоксикацију мушкатним орашчићем/миристицином. Миристицин је такође познат по томе што изазива халуциногене ефекте, као што су визуелне дисторзије. Интоксикација мушкатним орашчићем има изузетно дуго кашњење пре достизања врхунца, понекад траје и до седам сати, а ефекти се могу осетити 24 сата, са заосталим ефектима који трају до 72 сата.300px Phaseolus lunatus лима пасуљ Fabaceae Сирови пасуљ садржи опасне количине линамарина, цијаногеног гликозида. 300px Phaseolus vulgaris пасуљ, обични пасуљ Fabaceae Фитохемаглутинин, токсични лектин, присутан је у многим сортама обичног пасуља, али је посебно концентрисан у црвеном пасуљу. Лектин има неколико ефеката на метаболизам ћелија; индукује митозу и утиче на ћелијску мембрану у погледу транспорта и пропустљивости за протеине. Аглутинира већину типова црвених крвних зрнаца сисара. Конзумација само четири или пет сирових зрна пасуља може бити довољна да изазове симптоме, који укључују мучнину, повраћање и дијареју. Почетак је од једног до три сата након конзумирања неправилно припремљеног пасуља, а симптоми се обично повлаче у року од неколико сати. Фитохемаглутинин се може деактивирати кувањем пасуља на десет минута, што је потребно да би се разградио токсин и много је краће од сати потребних да се пасуљ потпуно скува. За суви пасуљ, америчка Управа за храну и лекове (FDA) такође препоручује почетно намакање од најмање пет сати у води, након чега воду треба бацити. Међутим, ниже температуре кувања могу имати парадоксалан ефекат потенцирања токсичног дејства хемаглутинина. Пасуљ куван на је наводно до пет пута токсичнији од сировог пасуља. Избијања тровања повезана су са употребом спорих шпорета, чије ниске температуре кувања можда неће моћи да разграде токсин. 300px Prunus spp.| трешња, бресква, шљива, кајсија, бадем, итд. | Rosaceae | Листови и семе садрже амигдалин, цијаногени гликозид. Многе друге врсте Prunus, као што су бресква (Prunus persica), шљива (Prunus domestica), бадем (Prunus dulcis) и кајсија (Prunus armeniaca), такође поседују отровне делове. | 300px |-