мини|десно|Путници који заобилазе наплатне рампе „бесплатно се возе“ возом. У економији, проблем слепог путника (енгл. free-rider problem) је врста тржишног неуспеха до којег долази када они који имају користи од ресурса, јавних добара и заједничких ресурса не плаћају за њих или их недовољно плаћају. Слепи путници могу прекомерно користити заједничке ресурсе тако што не плаћају за њих, ни директно кроз накнаде или путарине, ни индиректно кроз порезе. Сходно томе, заједнички ресурс може бити недовољно произведен, прекомерно искоришћен или деградиран.. Retrieved 20 June 2012 Поред тога, упркос доказима да људи теже да буду кооперативни по природи (просоцијално понашање), показало се да присуство слепих путника узрокује погоршање сарадње, чиме се проблем слепог путника одржава.
У друштвеним наукама, проблем слепог путника је питање како ограничити појаву слепих путника и њене негативне ефекте у ситуацијама, као што је проблем када својинска права нису јасно дефинисана и наметнута. Проблем слепог путника је уобичајен код јавних добара која су неискључива и неривалска Неискључивост и неривалство јавних добара резултирају тиме што постоји мали подстицај за потрошаче да доприносе заједничком ресурсу, јер уживају у његовим предностима.
Слепи путник може уживати у неискључивом и неривалском добру, као што је систем путева који обезбеђује влада, без доприноса за његово плаћање. Други пример је ако приморски град изгради светионик; бродови из многих региона и земаља ће имати користи од њега, иако не доприносе његовим трошковима, и тако се „бесплатно возе“ навигационим средством. Трећи пример неискључиве и неривалске потрошње била би гомила која гледа ватромет. Број гледалаца, без обзира да ли су платили за забаву или не, не умањује ватромет као ресурс. У сваком од ових примера, трошак искључивања оних који не плаћају био би превисок, док колективна потрошња ресурса не смањује количину која је доступна.
Иако је термин „слепи путник“ први пут употребљен у економској теорији јавних добара, слични концепти су примењени и у другим контекстима, укључујући колективно преговарање, антимонополско право, психологију, политичке науке и вакцине. На пример, неки појединци у тиму или заједници могу смањити свој допринос или учинак ако верују да један или више других чланова групе могу бити слепи путници.
Економски проблем слепог путника једнако је релевантан и у области глобалне политике, често представљајући изазове у међународној сарадњи и колективној акцији. У глобалној политици, државе се суочавају са сценаријима у којима одређени актери убирају користи од колективних добара или акција без сношења трошкова или доприноса напорима потребним за постизање ових заједничких циљева. Овај феномен ствара неравнотежу и омета кооперативне подухвате, посебно у решавању транснационалних изазова као што су климатске промене, глобална безбедност или хуманитарне кризе. На пример, у дискусијама о ублажавању климатских промена, земље са мањим доприносом емисијама гасова стаклене баште и даље могу имати користи од глобалних напора за смањење емисија, уживајући у стабилној клими без пропорционалног сношења трошкова смањења емисија. Ово ствара несклад између доприноса држава и њихових добитака, што доводи до изазова у преговорима и примени ефикасних међународних споразума. Манифестација економског проблема слепог путника у глобалној политици наглашава сложеност и препреке са којима се сусреће у подстицању колективне акције и праведне поделе терета међу нацијама у решавању хитних глобалних питања.
Подстицај Основни подстицај који генерише проблем слепог путника може се објаснити применом затвореникове дилемеStanford Encyclopedia of Philosophy, "Free Rider Problem", section 1: "The Logic of Collective Action". (https://plato.stanford.edu/entries/free-rider/#LogColAct) у контексту доприноса јавном добру. Претпоставимо да две особе треба да поделе допринос за јавну услугу (као што је ватрогасна станица), при чему друштво има користи од њиховог доприноса. Према затворениковој дилеми, из резултата овог сценарија могу се извући одређени закључци: Ако обе стране донирају, обе то чине из свог џепа, а друштво има користи. Ако једна страна не плати (у нади да ће неко други то учинити), она постаје слепи путник, а друга ће морати да покрије трошак. Ако и друга страна одлучи да постане слепи путник и не плати, онда друштво нема никакву корист.... Ово показује да проблем слепог путника настаје због спремности појединаца да пусте друге да плате док они сами могу добити корист без трошка.Hardin, R. (2003). The Free Rider Problem (Stanford Encyclopedia of Philosophy) (https://plato.stanford.edu/entries/free-rider/#:~:text=The%20free%20rider%20problem%20is,one%20can%20receive%20it%20without) Ово је појачано економском теоријом рационалног избора, која наводи да људи доносе одлуке за које закључују да ће им пружити највећу корист. Стога, ако се услуга или ресурс нуде бесплатно, потрошач неће платити за њих.Albanese, R & Van Felet, D (1985) Rational Behaviour in Groups: The Free-Riding Tendency. . 244
Економски проблеми Проблем слепог путника је проблем економске неефикасности када доводи до недовољне производње или прекомерне потрошње добра. На пример, када се људе пита колико вреднују одређено јавно добро, при чему се та вредност мери у смислу колико новца би били спремни да плате, њихова тенденција је да потцене своје процене. Добра која су подложна проблему слепог путника обично се карактеришу: немогућношћу искључивања оних који не плаћају, потрошња од стране једног појединца не утиче на доступност за друге, и тај ресурс мора бити произведен и/или одржаван. Заиста, ако се они који не плаћају могу искључити неким механизмом, добро се може трансформисати у клубско добро (нпр. ако се прекомерно коришћен, загушен јавни пут претвори у пут са наплатом путарине, или ако се бесплатни јавни музеј претвори у приватни музеј са наплатом улазница).
Слепи путници постају проблем када су неискључива добра такође и ривалска. Ова добра, категорисана као заједнички ресурси, карактеришу се прекомерном потрошњом када се не примењују режими заједничке својине. Не само да потрошачи добара у заједничкој својини могу имати користи без плаћања, већ потрошња од стране једног намеће опортунитетни трошак другима. Теорија 'трагедије заједничког' ово наглашава, у којој сваки потрошач делује тако да максимизује сопствену корисност и тиме се ослања на друге да смање сопствену потрошњу. Ово ће довести до прекомерне потрошње, па чак и могућег исцрпљивања или уништења добра. Ако превише људи почне да се понаша као слепи путници, систем или услуга на крају неће имати довољно ресурса за рад. Проблем слепог путника се јавља када производња добара не узима у обзир спољне трошкове, посебно коришћење услуга екосистема.
Пример овога су глобалне иницијативе за климатске промене. Пошто су климатске промене глобални проблем и не постоји глобални режим за управљање климом, користи од смањених емисија у једној земљи прошириће се изван граница те земље и утицати на земље широм света. Међутим, ово је резултирало тиме да неке земље делују у сопственом интересу, ограничавајући сопствене напоре и користећи рад других. У неким земљама, грађани и владе не желе да допринесу повезаним напорима и трошковима ублажавања, јер су у могућности да се „бесплатно возе“ на напорима других. Овај проблем слепог путника такође поставља питања у вези са правичношћу и етиком ових пракси, јер су земље које ће највероватније претрпети последице климатских промена такође оне које обично емитују најмање гасова стаклене баште и имају мање економских ресурса да допринесу напорима, као што је мала острвска држава Тувалу.Climate Leadership Council (2020), 'Why Climate Progress is Deadlocked' Теодор Гроувс и Џон Ледијард верују да Парето-оптимална расподела ресурса у вези са јавним добрима није компатибилна са основним подстицајима појединаца. Стога се, према већини научника, очекује да ће проблем слепог путника бити стални јавни проблем. На пример, Алберт О. Хиршман је веровао да је проблем слепог путника цикличан за капиталистичке економије. Хиршман сматра да је проблем слепог путника повезан са променљивим интересима људи. Када ниво стреса код појединаца на радном месту расте и многи се плаше губитка посла, они посвећују мање свог људског капитала јавној сфери. Када се јавне потребе тада повећају, разочарани потрошачи постају заинтересованији за пројекте колективне акције. То доводи до тога да се појединци организују у различите групе, а резултати су покушаји решавања јавних проблема. У ствари, ово преокреће замах проблема слепог путника. Активности које се често виде као трошкови у моделима усмереним на лични интерес, уместо тога се виде као користи за појединце који су претходно били незадовољни потрошачи тражећи своје приватне интересе.
Овај циклус ће се ресетовати јер, како рад појединаца за јавно добро постаје мање хваљен, ниво посвећености присталица пројектима колективне акције ће се смањивати. Са смањењем подршке, многи ће се вратити приватним интересима, што временом ресетује циклус. Присталице Хиршмановог модела инсистирају на томе да је важан фактор у мотивисању људи то што их позив лидера на алтруизам приморава. У инаугурационом говору Џона Ф. Кенедија, он је позвао амерички народ: „не питајте шта ваша земља може учинити за вас; питајте шта ви можете учинити за своју земљу.“ Неки економисти (на пример, Милтон Фридман) сматрају ове позиве на алтруизам бесмисленим. Научници попут Фридмана не мисле да је проблем слепог путника део непроменљивог врлог или зачараног круга, већ траже могућа решења или покушаје побољшања на другом месту.
Отворене заједнице Отворени стандарди, отворени код и отворени подаци су сада огроман део наше економије, и сви деле верзију овог проблема. Пропагирана од стране интернета, наша дигитална економија је олакшала копирање и дистрибуцију информација. Пројекти од оперативних система до система за управљање садржајем развијени су и одржавани од стране мале групе сарадника. У међувремену, много већи број појединаца, компанија и влада има користи. Ово се често дешава без признања, а камоли доприноса пројекту. Ова динамика је довела до забринутости за одрживост, јер се кључни одржаваоци суочавају са изгарањем и недовољним финансирањем упркос кључној инфраструктурној улози коју ова дигитална јавна добра играју. Научници и заговорници истакли су потребу за новим моделима — као што су јавно финансирање, корпоративни доприноси или подршка владиних институција.
Економска и политичка решења Уговори о осигурању
Уговор о осигурању је уговор у којем учесници дају обавезујуће обећање да ће допринети изградњи јавног добра, под условом да се достигне кворум унапред одређене величине, у супротном се добро не обезбеђује и сви новчани доприноси се враћају.
Доминантни уговор о осигурању је варијација у којој предузетник креира уговор и враћа почетно обећање плус додатну суму новца ако кворум није достигнут. Предузетник профитира наплатом накнаде ако се кворум достигне и добро обезбеди. У смислу теорије игара, ово чини обећање да ће се изградити јавно добро доминантном стратегијом: најбољи потез је придржавати се уговора без обзира на поступке других.
Коузово решење Коузово решење, названо по економисти Роналду Коузу, предлаже да потенцијални корисници јавног добра могу преговарати како би удружили своје ресурсе и створили га, на основу спремности сваке стране да плати из сопственог интереса. Његов трактат, Проблем друштвеног трошка (1960), тврдио је да ако су трансакциони трошкови између потенцијалних корисника јавног добра ниски — да је потенцијалним корисницима лако да се пронађу и организују удруживање својих ресурса на основу вредности добра за сваког од њих — да би се јавна добра могла производити без владине акције.