Ијан Роберт Максвел (, , ) био је власник британских медија, политичар и преварант, рођен у Чехословачкој.
Јеврејског порекла, побегао је од нацистичке окупације своје родне земље и придружио се чехословачкој војсци у егзилу током Другог светског рата. Одликован је након активне службе у британској војсци. У наредним годинама радио је у издаваштву, изграђујући -{Pergamon Press}- у великог академског издавача. Након шест година као лабуристички посланик у парламенту током 1960-их, Максвел је поново усмерио сву своју енергију у посао, сукцесивно купујући -{British Printing Corporation}-, -{Mirror Group Newspapers}- и -{Macmillan Publishers}-, између осталих издавачких кућа.
Роберт Максвел је водио екстравагантан начин живота, живећи у Хедингтон Хил Холу у Оксфорду, одакле је често летео хеликоптером, или једрећи својом луксузном јахтом, Леди Гилен, названом по његовој ћерки Гилен. Максвел је био спорљив и често уплетен у контроверзе. Године 1989, морао је да прода успешне послове, укључујући Пергамон Прес, како би покрио део својих дугова. Године 1991, његово тело је пронађено како плута у Атлантском океану, очигледно након пада са своје јахте у океан. Сахрањен је у Јерусалиму.
Максвелова смрт је изазвала колапс његовог издавачког царства, јер су банке захтевале кредите. Његови синови су накратко покушали да одрже посао, али нису успели када се појавила вест да је старији Максвел проневерио стотине милиона фунти из пензионих фондова својих компанија. Максвелове компаније су поднеле захтев за заштиту од банкрота 1992. године. Након Максвелове смрти, откривене су велике неслагања у финансијама његових компанија, укључујући његово преварно присвајање пензионог фонда Мирор групе.
Почеци Роберт Максвел је рођен као Јан Лудвик Хајман Беџамин Хох у малом граду Слатинске Доли, у региону Карпатске Рутеније у Чехословачкој (сада Солотвино, Украјина) 10. јуна 1923. године.Марк Штейнберг. Евреи в войнах тысячелетий. Као и остатак тада новоформиране Чехословачке, подручје Максвеловог рођења и одрастања било је део Аустро-Угарске до почетка новембра 1918. године. Подручје је анектирано од стране Мађарске 1939. године.
Максвел је рођен у сиромашној ортодоксној јеврејској породици која је говорила јидиш и имао је шесторо браће и сестара. Већина његових рођака је умрла у Аушвицу након што је Мађарску окупирала нацистичка Немачка 1944. године, али он је годинама раније побегао у Француску. У мају 1940. године, придружио се чехословачкој војсци у егзилу у Марсеју.
Након пада Француске и британског повлачења у Британију, Максвел (користећи име „Иван ди Морије“, или „Лесли ди Морије“, презиме преузето од имена популарне марке цигарета) учествовао је у протесту против руководства Чехословачке војске, и са још 500 војника пребачен је у Пионирски корпус, а касније у Северни стафордширски пук 1943. године. Затим је био укључен у акције широм Европе, од плажа Нормандије до Берлина, и достигао је чин официра. Максвел је добио чин 1945. године и унапређен је у чин капетана.
У јануару 1945. године, Максвелово храброст у „нападу на немачко митраљеско гнездо“ донело му је Војни крст (MC), који му је уручио фелдмаршал сер Бернард Ло Монтгомери. Прикључен Министарству спољних послова, радио је у Берлину током наредне две године у одељењу за штампу. Максвел је постао натурализовани британски држављанин 19. јуна 1946. и променио је име актом о промени имена 30. јуна 1948.
Године 1945, Максвел се оженио Елизабет „Бети” Мејнард, француском протестанткињом, и пар је имао деветоро деце током наредних шеснаест година: Мајкла, Филипа, Ен, Кристин, Изабел, Карин, Ијана, Кевина и Гислен. У интервјуу из 1995. године, Елизабет је говорила о томе како су рекреирали Максвелову породицу из детињства која није преживела Холокауст. Петоро његове деце, Кристин, Изабел, Ијан, Кевин и Гислен, касније су запослени у његовим компанијама. Карин је умрла од леукемије са три године, док је Мајкл тешко повређен у саобраћајној несрећи 1961. године, са 15 година, када је његов возач заспао за воланом и директно је ударио у друго возило. Мајкл се никада није освестио и умро је седам година касније.
После рата, Максвел је искористио контакте у савезничким окупационим властима да започне посао, постајући британски и амерички дистрибутер за Спрингер Верлаг, издавача научних књига. Године 1951. купио је три четвртине Батерворт-Спрингера, мањег издавача; Преосталу четвртину је држао искусни научни уредник Пол Росбо. Променили су име компаније у Пергамон Прес и брзо је изградили у велику академску издавачку кућу, међутим, након неслагања са Максвелом, научни новинар Пол Росбо је напустио кућу 1956. године..
На општим изборима 1964. године, представљајући Лабуристичку странку, Максвел је изабран за посланика у парламенту за Бакингем и поново је изабран 1966. године. Дао је интервју за Тајмс 1968. године у којем је рекао да му Доњи дом представља проблем. „Не могу да се слажем са мушкарцима“, прокоментарисао је. „У почетку сам покушао да имам мушке асистенте. Али није успело. Они имају тенденцију да буду превише независни. Мушкарци воле да имају индивидуалност. Жене могу постати продужетак шефа.“ Максвел је изгубио место 1970. године од конзервативног изазивача Вилијама Бењона. Поново се такмичио за Бакингем на оба општа избора 1974. године, али без успеха.
Почетком 1969. године, испоставило се да је Максвелов покушај да купи таблоидне новине News of the World пропао. Породица Кар, која је поседовала новине, била је огорчена помишљу да ће чехословачки имигрант са социјалистичким ставовима добити власништво. Одбор је гласао против Максвелове понуде без иједног гласа за. Уредник часописа „News of the World“, Стафорд Сомерфилд, успротивио се Максвеловој понуди у чланку на насловној страни у октобру 1968. године, у којем је поменуо Максвелово чехословачко порекло и користио његово име по рођењу. Написао је: „Ово су британске новине, којима управљају Британци... британске као печена говедина и јоркширски пудинг... Хајде да тако и остане“. Новине је касније купио аустралијски тајкун Руперт Мердок, који је касније те године купио „The Sun“, који је такође раније занимао Максвела.
Изгубљен и враћен Пергамон Године 1969, Сол Стајнберг, шеф „Leasco Data Processing Corporation“, био је заинтересован за стратешку аквизицију Pergamon Press-а. Стајнберг је тврдио да је током преговора Максвел лажно изјавио да је подружница задужена за објављивање енциклопедија изузетно профитабилна. Истовремено, Пергамон је био приморан да смањи своје прогнозе профита за 1969. годину са 2,5 милиона фунти на 2,05 милиона фунти током периода преговора, а трговање акцијама Пергамона је обустављено на лондонским берзама.
Максвел је потом изгубио контролу над Пергамоном и избачен је из управног одбора у октобру 1969. године, заједно са још тројицом директора који су га подржавали, од стране већинских власника акција компаније. Стајнберг је купио Пергамон. Истрагу Министарства трговине и индустрије (DTI) у складу са тадашњим Кодексом о преузимању спровели су Рондл Овен Чарлс Стејбл и сер Роналд Лич средином 1971. године. Истрага је резултирала извештајем који је закључио: „Жао нам је што морамо да закључимо да, упркос признатим способностима и енергији господина Максвела, он по нашем мишљењу није особа на коју се може ослонити да врши правилно управљање јавно котираном компанијом.“ Утврђено је да је Максвел хтео да надува цену акција Пергамона кроз трансакције између својих приватних породичних компанија.
У исто време, Конгрес Сједињених Држава истраживао је Лискове праксе преузимања. Судија Тејн Форбс је у септембру 1971. критиковао истрагу: „Прешли су са истражне улоге на оптужбену и практично починили пословно убиство господина Максвела.“ Даље је наставио да ће судија вероватно утврдити да су инспектори деловали „супротно правилима природне правде“. Пергамон је лоше пословао под Штајнбергом; Максвел је поново преузео компанију 1974. године након што је позајмио средства.
Максвел је основао Максвелову фондацију у Лихтенштајну 1970. године. Преузео је Британску штампарску корпорацију (BPC) 1981. године и променио јој име прво у Британска штампарска и комуникациона корпорација (BPCC), а затим у Максвелову комуникациону корпорацију (MCC). Компанија је касније продата у откупу менаџмента и сада је позната као Полестар.
Касније пословне активности thumb|Глобални економски панел, април 1989. у Амстердаму: Вајс Декер, министар Ханс ван ден Броек, Хенри Кисинџер и Роберт Маквел thumb|Последњих 32 године свог живота, Максвел је живео у Хедингтон Хил Холу, коју је изнајмио од Градског већа Оксфорда и описао као „најбољу општинску зграду“ у земљи."", Headington History сада је део Универзитета Оксфорд Брукс. У јулу 1984. године, Максвел је купио -{Mirror Group Newspapers}-, издавача шест британских новина, укључујући -{Daily Mirror}-, од -{Reed International plc}-. за 113 милиона фунти. То је довело до медијског рата између Максвела и Мердока, власника -{News of the World}- и -{The Sun}-. -{Mirror Group Newspapers}- (раније -{Trinity Mirror}-, сада део -{Reach plc}-), издавао је -{Daily Mirror}-, про-лабуристички таблоид; -{Sunday Mirror}-; -{Sunday People}-; -{Scottish Sunday Mail}- и -{Scottish Daily Record}-. На конференцији за новинаре поводом објављивања његове аквизиције, Максвел је рекао да ће његови уредници бити „слободни да производе вести без мешања“. У међувремену, на састанку нових запослених у Максвелу, новинар Mirror-а Џо Хејнс је тврдио да је у стању да докаже да је њихов шеф „преварант и лажов“. Хејнс је брзо дошао под Максвелов утицај и касније је написао своју ауторизовану биографију.
У јуну 1985. године, Максвел је објавио преузимање компаније за кућне рачунаре Клајва Синклера, -{Sinclair Research}-, која је била у проблемима, преко -{Hollis Brothers}-, подружнице -{Pergamon}-. Споразум је прекинут у августу 1985. године. Године 1987, Максвел је купио део -{IPC Media}- како би створио -{Fleetway Publications}-. Исте године, покренуо је -{London Daily News}- у фебруару након кашњења изазваног проблемима са производњом, али су новине затворене у јулу након што су претрпеле значајне губитке, које су савремене процене износиле 25 милиона фунти. Првобитно намеравајући да буду ривал Evening Standard-а, Максвел је на крају одлучио да их учини и првим 24-часовним новинама.
У мају 1987. године, Максвелов -{BPCC}- је поднео непожељну понуду за аквизицију америчког издавачког конгломерата -{Harcourt Brace Jovanovich}- (-{HBJ}-). -{HBJ}- се бранио од покушаја непријатељског преузимања тако што се дубоко задужио како би извршио велике исплате акционарима. Терет дуга био је фактор у продаји -{HBJ}--јевих тематских паркова 1989. године компанији -{Anheuser-Busch}-. Ова имовина тематских паркова укључивала је ланац -{SeaWorld}-, који је компанија купила 1976. године.
До 1988. године, Максвелове разне компаније су, поред издавачких кућа -{Mirror}- и -{Pergamon Press}-, поседовале и -{Nimbus Records}-, -{Maxwell Directories}-, -{Prentice Hall Information Services}- и језичке школе -{Berlitz}-. Такође је поседовао половину акција -{MTV}--ја у Европи и других европских телевизијских интереса, -{Maxwell Cable TV и Maxwell Entertainment}-. Максвел је купио издавачку кућу Макмилан, америчку фирму, за 2,6 милијарди долара 1988. године. Исте године, покренуо је амбициозан нови пројекат, транснационалне новине под називом „-{The European}-“. Године 1991, Максвел је био приморан да прода „-{Pergamon}-“ и „-{Maxwell Directories}-“ издавачкој кући Елсевијер за 440 милиона фунти како би покрио своје дугове, део тог новца је искористио за куповину таблоида „-{New York Daily News}-“ који је био у проблемима. Исте године, Максвел је продао четрдесет девет процената акција „-{Mirror Group}-“ јавности.