мини|десно|250п|Немачки бункери на Атлантском бедему, Лонже-сур-Мер, Француска. Атлантски бедем (, ) био је обиман систем приобалних одбрамбених положаја и утврђења које је нацистичка Немачка подигла између 1942. и 1944. године дуж обале континенталне Европе и Скандинавије. Његова сврха била је одбрана од очекиване савезничке инвазије на нацистички окупирану Европу из правца Уједињеног Краљевства, током Другог светског рата. Управљање и функционисање Атлантског бедема било је у надлежности Немачке копнене војске, уз ограничену подршку копнених јединица Луфтвафе, док је Кригсмарине одржавала засебан систем приобалне одбране, организован у више поморских одбрамбених зона.
Изградњу утврђења наредио је Адолф Хитлер 1942. године, Фиреровом директивом број 40. У радовима је учествовало више од пола милиона француских радника, од којих су многи били присилно ангажовани. Атлантски бедем заузимао је значајно место у нацистичкој пропаганди, у којој су његове размере и одбрамбена моћ често биле преувеличаване. Одбрамбени систем обухватао је масивне обалске топове, артиљеријске батерије, минобацаче и другу артиљерију, са хиљадама оруђа распоређених дуж утврђене обале. Данас се остаци Атлантског бедема могу пронаћи у свим државама у којима је грађен, иако су бројни објекти током времена уништени, уклоњени или су услед ерозије завршили у мору.
Позадина
Други светски рат у Европи започео је 1. септембра 1939. године нападом нацистичке Немачке на Пољску. Два дана касније, Уједињено Краљевство и Француска објавили су рат Немачкој, али због географског положаја Пољске нису били у могућности да директно интервенишу у њену одбрану. Четири недеље након почетка сукоба, немачке снаге су окупирале Пољску и успоставиле контролу над њеном територијом.
Мање од месец дана након ове победе, Адолф Хитлер је издао директиву којом је наложио да Немачка буде спремна за офанзиву против Француске и земаља Низоземске. Врховна команда Вермахта сматрала је да припреме за такав подухват неће бити завршене пре наредне године. После вишедневних и оштрих расправа, Хитлер је невољно пристао на одлагање планиране операције. У мају 1940. године, три немачке армијске групе покренуле су офанзиву и за нешто више од шест недеља поразиле Француску и Низоземску.
Историја Изградња thumb|upright|left|Изградња утврђења Атлантског бедема током 1940-их година thumb|Фелдмаршал Ервин Ромел у обиласку одбране Атлантског бедема у близини белгијске луке Остенде, дела утврђења која данас чине Музеј Атлантског бедема на отвореном у Раверсајду. Пре доношења одлуке о изградњи Атлантског бедема, а након низа савезничких командоских напада, Адолф Хитлер је 2. јуна 1941. године затражио карте Каналских острва. Оне су му достављене већ наредног дана, а до 13. јуна 1941. Хитлер је донео одлуку да се острва додатно војно утврде. Процењујући да постојећа одбрана није адекватна, посебно због недостатка тенкова и обалске артиљерије, наредио је упућивање додатних снага на острва. Организација Тот добила је задатак да приступи изградњи између 200 и 250 утврђених положаја на сваком од већих острва. План је израдила и коначно обликовала Организација Тот, након чега је поднет Хитлеру на одобрење.
Првобитна наредба о одбрани ојачана је другом директивом од 20. октобра 1941. године, која је уследила након Фирерове конференције одржане 18. октобра, на којој су разматране процене инжењера о неопходним ресурсима и обиму радова. Трајно утврђивање Каналских острва имало је за циљ да их претвори у неосвојиву тврђаву, чија је изградња требало да буде завршена у року од 14 месеци. Ради управљања овим пројектом формирана је команда Festungspionierkommandeur XIV, задужена за координацију радова на утврђивању острва.
Шест месеци касније, 23. марта 1942. године, Хитлер је издао Фирерову директиву број 40, којом је званично предвиђено стварање Атлантског бедема. Наређено је да поморске и подморничке базе буду снажно утврђене. До краја 1943. године одбрамбени радови били су углавном усмерени на луке, након чега је појачано утврђивање и у другим приобалним подручјима. Ова одлука захтевала је брзу мобилизацију армијских инжењера и Организације Тот, као и обезбеђивање огромних количина цемента, арматурног челика и оклопних плоча, које је било неопходно транспортовати на различите локације дуж обале. У нацистичкој пропаганди тврдило се да се Атлантски бедем протезао од најсевернијих делова Норвешке па све до границе са Шпанијом.
Регелбау thumb|Камуфлирана немачка торпедна батерија у северној Норвешкој Систем Регелбау, односно „стандардна градња“, заснивао се на збиркама типских планова за више од 600 одобрених врста бункера и каземата, од којих је сваки имао строго одређену намену. Ови планови су редовно ажурирани на основу искустава стечених приликом заузимања и анализе непријатељских утврђења, при чему су неки објекти чак и намерно уништавани ради испитивања њихове отпорности и ефикасности. Утврђења су садржала бројне стандардизоване елементе, као што су улазна врата постављена под правим углом, оклопљени усисници ваздуха, челична врата дебљине 30 милиметара, вентилациони системи и телефонске инсталације. Унутрашњи зидови били су обложени дрветом, а сваки објекат је имао и систем за хитни излаз.
Стандардизација је у великој мери поједноставила производњу опреме, снабдевање материјалом, као и буџетску и финансијску контролу изградње, истовремено убрзавајући планирање и реализацију грађевинских пројеката.
Како би се ублажили недостаци у опреми, у одбрамбени систем су укључивана заплењена средства војски Француске и других окупираних земаља. Због тога су поједини каземати пројектовани за употребу артиљерије, противтенковских и митраљеских оруђа не-немачке производње, а коришћене су и куполе са застарелих тенкова, уграђиване у такозване тобрук положаје.
Организација Тот Организација Тот, основана је 1933. године, и већ је у предратном периоду пројектовала Зигфридову линију дуж француско-немачке границе. Током изградње Атлантског бедема, она је представљала главну инжењеријску организацију задужену за пројектовање и изградњу главних артиљеријских положаја и утврђења.
Организација Тот обезбеђивала је надзорни кадар и радну снагу, као и организацију снабдевања, механизације и транспорта, чиме је допуњавала људство и опрему ангажованих грађевинских предузећа. Иако је велики број ових предузећа био немачког порекла, за уговоре су се могла надметати и предузећа из окупираних земаља. Компаније су могле добровољно да конкуришу за послове или су могле бити принудно укључене у радове. Предузећа која нису завршавала радове у предвиђеним роковима, што је било могуће с обзиром на то да је Организација Тот контролисала расподелу материјала и радне снаге, могла су бити новчано кажњена, преузета или спојена са другим фирмама ради повећања ефикасности. Насупрот томе, успешне компаније могле су остварити значајну добит.thumb|Британски војник позира поред недавно заробљеног немачког топа од 380 mm у Батерији Тодт на Капу Гри-Не.|alt=|226x226pxОрганизација Тот прибављала је понуде за неопходне радове и са сваком грађевинском фирмом закључивала уговоре којима су били дефинисани цена и услови извођења, укључујући бонусе за ефикасност, као и плате и додатке за раднике Организације Тот, који су зависили од њихове националности и стручности. На појединим локацијама истовремено је могло радити више различитих грађевинских компанија.
Радну снагу чинили су различити слојеви радника. На врху су били стручни добровољци, инжењери, пројектанти и надзорници, који су били добро плаћени и имали повољне услове рада. Њих су следили добровољни радници, често квалификовани занатлије попут столара, водоинсталатера, електричара и металостругара, који су такође примали плату, користили одморе и били релативно добро третирани. Испод њих налазила се неквалификована принудна радна снага, слабо плаћена и изложена строгим условима. На самом дну били су радници у положају који је практично представљао робовски рад, са минималним надницама, недовољном исхраном и изузетно тешким поступањем. Организација Тот је, поред тога, организовала и курсеве обуке ради унапређења стручности радне снаге.
Изградња Атлантског бедема захтевала је огроман број радника. Вишијевски режим је увео обавезни систем рада, којим је око 600.000 француских радника било мобилисано за изградњу сталних утврђења дуж холандске, белгијске и француске обале окренуте ка Ламаншу. Крајем 1943. и током 1944. године ефикасност Организације Тот је опала услед недостатка радне снаге, несташице горива и савезничког бомбардовања градилишта, укључујући и локације повезане са развојем и изградњом оружја одмазде, на којима су поједини добровољни радници одбијали да раде због изузетно опасних услова.
Почетком 1944. године, канцеларија Организације Тот у Шербуру управљала је радом 34 грађевинске компаније са око 15.000 радника и 79 подизвођача. Дневни, недељни и месечни извештаји о напретку радова, изменама у пројектима, утрошку и залихама материјала, радним сатима по категоријама вештина, временским условима, стању опреме, нивоу надзора, одсуствима запослених, броју радника, смртним случајевима и насталим проблемима морали су редовно бити достављани Организацији Тот.
Британски напади Током већег дела 1942. и 1943. године, Атлантски бедем представљао је релативно мирну линију фронта за снаге Осовине које су га чувале, са само два велика британска напада. Прва операција, Шарјо, покренута крај Сен Назера у марту 1942. године, успешно је уништила немачке пумпне машине и нанела озбиљну штету сувој док-сушилици у Нормандији и пратећим објектима. Други напад био је десант у Дјепу, изведен у близини француске луке Дјеп у августу 1942. године, с циљем да се испитају немачке одбране и да канадским јединицама пружи ратно искуство.
Немци су поражени у Сен Назеру, али нису имали већих проблема у одбијању напада у Дјепу, где су нанели велике губитке савезничким снагама. Иако је напад у Дјепу био катастрофалан за Савезнике, он је уплашио Хитлера, који је био уверен да ће ускоро уследити савезничка инвазија на Западу. Након Дјепа, Хитлер је фелдмаршалу Герду фон Рундштедту, врховном команданту немачких снага на Западу, доделио још 15 дивизија ради јачања положаја Атлантског бедема.
Реорганизација thumb|Немачки војници постављају препреке за десантна пловила, 1943. У раној 1944. године, како је савезничка инвазија на нацистички окупирану Европу постајала све извеснија, фелдмаршал Ервин Ромел је добио задатак да ојача одбрану Атлантског бедема. Сматајући да су постојећа приобална утврђења потпуно недовољна, он је одмах започео њихово појачавање. Главна Ромелова брига била је савезничка ваздушна моћ. Он ју је лично искусио током борби против Британаца и Американаца у Северној Африци, што је оставило снажан утисак на њега. Страховао је да ће било каква немачка контранападна операција бити разбијена савезничким авионима пре него што постигне значајан ефекат. Под његовим руководством, стотине ојачаних бетонских тобрука подигнуте су на плажама или понекад нешто удаљене од обале, како би сместиле митраљезе, противтенковска оруђа и лаку и тешку артиљерију. На плажама су постављене противтенковске препреке и минска поља, а у водама непосредно поред обале налазиле су се подводне препреке и морске мине. Мало је познато да су на врху обалских препрека биле постављене и осетљиве мине на додир, с циљем да униште савезничке десантне чамце пре него што успеју да истоваре трупе и опрему на плажама.
Д-дан thumb|Један од каземата батерије Лонг-сир-Мер у Нормандији, уништен поморском артиљеријском ватром током савезничких искрцавања.