thumb|Слика из Новог система хемијске филозофије Џона Далтона, првог модерног објашњења атомске теорије. Ова хронологија хемије наводи важна дела, открића, идеје, изуме и експерименте који су значајно променили људско разумевање модерне науке познате као хемија, дефинисане као научна студија састава материје и њених интеракција.
Позната као „централна наука”, на проучавање хемије снажно утичу, а и она сама снажно утиче на многе друге научне и технолошке области. Многи историјски догађаји који се сматрају значајним за модерно разумевање хемије такође се сматрају кључним открићима у областима као што су физика, биологија, астрономија, геологија и наука о материјалима.
Пре 17. века thumb|right|upright|Аристотел (384–322. п. н. е.) thumb|250x250px|Амбикс, кукурбит и реторта, алхемијски алати Зосима око 300. године (man. Paris, Grec 2327). thumb|right|upright|Имагинарни приказ Џабира ибн Хајана ()
Пре прихватања научног метода и његове примене на пољу хемије, донекле је контроверзно сматрати многе од доле наведених личности „хемичарима” у модерном смислу те речи. Међутим, идеје одређених великих мислилаца, било због своје далековидости или због широког и дуготрајног прихватања, заслужују да буду наведене овде.
око 450. п. н. е. Емпедокле тврди да су све ствари састављене од четири основна корена (касније названа или елементи): земље, ваздуха, ватре и воде, при чему две активне и супротстављене космичке силе, љубав и сукоб, делују на ове елементе, комбинујући их и раздвајајући у бесконачно различите облике.Kingsley, K. Scarlett and Richard Parry, "Empedocles", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2020 Edition), Edward N. Zalta (ed.).
око 440. п. н. е. Леукип и Демокрит предлажу идеју атома, недељиве честице од које је сачињена сва материја. Ову идеју природни филозофи у великој мери одбацују у корист Аристотеловог гледишта (видети испод).
око 360. п. н. е. Платон кује термин „елементи” () и у свом дијалогу Тимај, који укључује расправу о саставу неорганских и органских тела и представља рудиментарни трактат о хемији, претпоставља да сићушна честица сваког елемента има посебан геометријски облик: тетраедар (ватра), октаедар (ваздух), икосаедар (вода) и коцка (земља).
око 350. п. н. е. Аристотел, надовезујући се на Емпедокла, предлаже идеју супстанце као комбинације материје и форме. Описује теорију Пет елемената: ватра, вода, земља, ваздух и етар. Ова теорија је у великој мери прихваћена широм западног света више од 1000 година.
око 50. п. н. е. Лукреције објављује De Rerum Natura, поетски опис идеја атомизма.
око 300. Зосим из Панополиса пише неке од најстаријих познатих књига о алхемији, коју дефинише као проучавање састава вода, кретања, раста, утеловљења и разутеловљења, извлачења духова из тела и везивања духова унутар тела.
око 800. Sirr al-khaliqa (), анонимно енциклопедијско дело о природној филозофији лажно приписано Аполонију из Тијане, бележи најранију познату верзију дуго одржаване теорије да су сви метали састављени од различитих пропорција сумпора и живе.Kraus, Paul 1942-. vol. II, note 1; Weisser, UrsulaSirr al-khalīqa, see Kraus 1942−1943, vol. II, pp. 270–303; . On the further history of this theory up to the eighteenth century, see Norris, John 2006. , Ово исто дело такође садржи најранију познату верзију Смарагдне плоче, компактног и криптичног херметичког текста који је касније коментарисао Исак Њутн.Isaac Newton. "Keynes MS. 28". The Chymistry of Isaac Newton. Ed. William R. Newman. June 2010.
око 850–900 Арапски радови приписани Џабиру ибн Хајану () уводе систематску класификацију хемијских супстанци и дају упутства за добијање неорганског једињења (нишадира или амонијум-хлорида) из органских супстанци (као што су биљке, крв и коса) хемијским путем. vol. II,
око 900 Абу Бакр ел Рази (), персијски алхемичар, спроводи експерименте са дестилацијом нишадира (амонијум-хлорида), витриола (хидратисаних сулфата разних метала) и других соли,. што представља први корак у дугом процесу који ће на крају довести до открића минералних киселина у тринаестом веку..
око 1000 Абу Рејхан ел Бируни и Авицена,Robert Briffault (1938). , обојица персијски филозофи, негирају могућност трансмутације метала.
око 1100–1200 Рецепти за производњу („запаљиве воде”, тј. етанола) дестилацијом вина са обичном соли почињу да се појављују у бројним латинским алхемијским делима..
око 1220 Роберт Гросетест објављује неколико аристотеловских коментара у којима поставља рани оквир за научни метод.
око 1250 Дела Тадеа Алдеротија (1223–1296) описују метод за концентровање етанола који укључује поновљену фракциону дестилацију кроз водом хлађену алембик, чиме се могла постићи чистоћа етанола од 90%..
око 1260 Свети Алберт Велики открива арсен и сребро-нитрат. Такође је дао један од првих помена сумпорне киселине.Vladimir Karpenko, John A. Norris(2001), Vitriol in the history of Chemistry, Charles University
око 1267 Роџер Бејкон објављује Opus Maius, који, између осталог, предлаже рани облик научног метода и садржи резултате његових експеримената са барутом.
око 1310 Псеудо-Гебер, анонимни алхемичар који је писао под именом Гебер (тј. Џабир ибн Хајан, види горе), објављује . Ово дело садржи експерименталне доказе о корпускуларној природи материје које ће и даље користити хемичари из седамнаестог века попут Данијела Сенерта. in: Sudhoffs Archiv, ,; Newman, William R. 2001. "Experimental Corpuscular Theory in Aristotelian Alchemy: From Geber to Sennert" in: Christoph Lüthy (ed.). pp.. Псеудо-Гебер је један од првих алхемичара који је описао минералне киселине попут или „јаке воде” (азотна киселина, способна да раствори сребро) и или „царске воде” (мешавина азотне и хлороводоничне киселине, способна да раствори злато и платину).
око 1530 Парацелзус развија проучавање јатрохемије, субдисциплине алхемије посвећене продужењу живота, чиме поставља темеље модерне фармацеутске индустрије. Такође се тврди да је он први употребио реч „хемија”.
1597 Андреас Либавијус објављује Alchemia, прототип уџбеника хемије.
17. и 18. век 1605 Сер Франсис Бејкон објављује The Proficience and Advancement of Learning, који садржи опис онога што ће касније бити познато као научни метод.
1605 Михал Сенђивој објављује алхемијски трактат A New Light of Alchemy који је предложио постојање „хране живота” у ваздуху, много касније препознате као кисеоник.
1615 Жан Беген објављује Tyrocinium Chymicum, рани уџбеник хемије, и у њему црта прву хемијску једначину икада.
1637 Рене Декарт објављује Discours de la méthode, која садржи нацрт научног метода.
1648 Постхумно објављивање књиге Ortus medicinae Јана Баптиста ван Хелмонта, која се наводи као главно прелазно дело између алхемије и хемије, и као важан утицај на Роберта Бојла. Књига садржи резултате бројних експеримената и успоставља рану верзију закона о одржању масе.
thumb|right|upright|Насловна страна The Sceptical Chymist Роберта Бојла (1627–91) 1661 Роберт Бојл објављује The Sceptical Chymist, трактат о разлици између хемије и алхемије. Садржи неке од најранијих модерних идеја о атомима, молекулима и хемијским реакцијама, и означава почетак историје модерне хемије.
1662 Роберт Бојл предлаже Бојлов закон, експериментално заснован опис понашања гасова, конкретно односа између притиска и запремине.
1735 Шведски хемичар Георг Брант анализира тамноплави пигмент пронађен у руди бакра. Брант је показао да пигмент садржи нови елемент, касније назван кобалт.Georg Brandt first showed cobalt to be a new metal in: G. Brandt (1735) "Dissertatio de semimetallis" (Dissertation on semi-metals), Acta Literaria et Scientiarum Sveciae (Journal of Swedish literature and sciences), vol. 4, pages 1–10.See also: (1) G. Brandt (1746) "Rön och anmärkningar angäende en synnerlig färg — cobolt" (Observations and remarks concerning an extraordinary pigment — cobalt), Kongliga Svenska vetenskapsakademiens handlingar (Transactions of the Royal Swedish Academy of Science), vol.7, pages 119–130; (2) G. Brandt (1748) "Cobalti nova species examinata et descripta" (Cobalt, a new element examined and described), Acta Regiae Societatis Scientiarum Upsaliensis (Journal of the Royal Scientific Society of Uppsala), 1st series, vol. 3, pages 33–41; (3) James L. Marshall and Virginia R. Marshall The Hexagon (official journal of the Alpha Chi Sigma fraternity of chemists), ,.
1754 Џозеф Блек изолује угљен-диоксид, који је назвао „фиксни ваздух”.
thumb|Типична хемијска лабораторија из 18. века
1757 Луј Клод Каде де Гасикур, док је истраживао једињења арсена, ствара Кадеову димљиву течност, касније откривену као какодил-оксид, која се сматра првим синтетичким органометалним једињењем.
1758 Џозеф Блек формулише концепт латентне топлоте да би објаснио термохемију фазних прелаза.
1766 Хенри Кевендиш открива водоник као безбојни гас без мириса који гори и може да формира експлозивну смешу са ваздухом.
1773–1774 Карл Вилхелм Шеле и Џозеф Пристли независно изолују кисеоник, који је Пристли назвао „дефлогистовани ваздух”, а Шеле „ватрени ваздух”.
thumb|right|upright|Антоан Лавоазје (1743–94) се сматра „оцем модерне хемије”.
1778 Антоан Лавоазје, који се сматра „оцем модерне хемије”,"Lavoisier, Antoine." Encyclopædia Britannica. 2007. Encyclopædia Britannica Online. 24 July 2007 <http://www.britannica.com/eb/article-9369846>. препознаје и именује кисеоник, и увиђа његов значај и улогу у сагоревању.
1787 Антоан Лавоазје објављује Méthode de nomenclature chimique, први модерни систем хемијске номенклатуре.
1787 Жак Шарл предлаже Шарлов закон, последицу Бојловог закона, који описује однос између температуре и запремине гаса.
1789 Антоан Лавоазје објављује Traité Élémentaire de Chimie, први модерни уџбеник хемије. То је комплетан преглед (тада) модерне хемије, укључујући прву концизну дефиницију закона о одржању масе, и стога представља оснивање дисциплине стехиометрије или квантитативне хемијске анализе.
1797 Жозеф Пруст предлаже закон сталних односа маса, који каже да се елементи увек комбинују у малим, целим бројчаним односима да би формирали једињења.
1800 Алесандро Волта изумева прву хемијску батерију, чиме оснива дисциплину електрохемије.
19. век thumb|right|180px|Џон Далтон (1766–1844) 1803 Џон Далтон предлаже Далтонов закон, који описује однос између компонената у смеши гасова и релативног притиска који свака компонента доприноси укупном притиску смеше.
1805 Жозеф Луј Ге-Лисак открива да је вода састављена од два дела водоника и једног дела кисеоника по запремини.
1808 Жозеф Луј Ге-Лисак прикупља и открива неколико хемијских и физичких својстава ваздуха и других гасова, укључујући експерименталне доказе Бојловог и Шарловог закона, као и односе између густине и састава гасова.
1808 Џон Далтон објављује New System of Chemical Philosophy, који садржи први модерни научни опис атомске теорије и јасан опис закона умножених односа.
1808 Јенс Јакоб Берцелијус објављује Lärbok i Kemien у којем предлаже модерне хемијске симболе и нотацију, као и концепт релативне атомске тежине.
1811 Амедео Авогадро предлаже Авогадров закон, да једнаке запремине гасова под константном температуром и притиском садрже једнак број молекула. thumb|right|160px|Структурна формула урее
1825 Фридрих Велер и Јустус фон Либиг врше прво потврђено откриће и објашњење изомера, које је раније именовао Берцелијус. Радећи са цијанском и фулминском киселином, тачно закључују да је изомерија узрокована различитим распоредом атома унутар молекуларне структуре.
1827 Вилијам Праут класификује биомолекуле у њихове модерне групе: угљене хидрате, протеине и липиде.
1828 Фридрих Велер синтетише уреу, чиме утврђује да се органска једињења могу производити из неорганских полазних материјала, побијајући теорију витализма.
1832 Фридрих Велер и Јустус фон Либиг откривају и објашњавају функционалне групе и радикале у вези са органском хемијом.
1840