Цуо Џуан (кин. ; ), често превођен као Цуова традиција или Цуов коментар, древна је кинеска наративна историја која се традиционално сматра коментаром на древну кинеску хронику Анали пролећа и јесени. Састоји се од 30 поглавља која покривају период од 722. до 468. године п. н. е. и углавном се фокусира на политичке, дипломатске и војне догађаје из те ере.
Дуги низ векова, Цуо Џуан је био примарни текст преко којег су образовани Кинези учили своју древну историју. Цуо Џуан не објашњава једноставно формулације из Анала пролећа и јесени, већ детаљно разрађује њихову историјску позадину богатим и живописним приказима историје и културе периода пролећа и јесени (771–476. п. н. е.). Цуо Џуан је извор више кинеских изрека и идиома () него било које друго класично дело, а његов сажет, течан стил служио је као узор елегантног класичног кинеског језика. Његова тенденција ка нарацији у трећем лицу и приказивању ликова кроз директан говор и радњу постала је обележје кинеске нарације уопште, а његов стил су имитирали историчари, приповедачи и мајстори прозе у древном стилу током више од 2000 година кинеске историје.
Цуо Џуан има репутацију „ремек-дела велике историјске нарације”,: „[...] Цуова традиција се с правом слави као ремек-дело велике историјске нарације.” али је његова рана текстуална историја углавном непозната, а природа његовог првобитног састава и ауторства је предмет широке дебате. Титуларни „Цуо” традиционално је идентификован као Цуо Ћуминг — опскурна фигура из 5. века п. н. е. описана као слепи ученик Конфучија — али постоји мало стварних доказа који подржавају ову тврдњу. Већина научника данас генерално верује да је Цуо Џуан првобитно био независно дело, састављено током 4. века п. н. е., које је касније преуређено као коментар на Анале.
Текстуална историја Стварање Упркос дугогодишњем статусу узора класичне кинеске прозе, мало се зна о настанку и раној историји Цуо Џуана. Рукописи на бамбусу и свили ископани из гробница касног периода Зараћених држава (око 300. п. н. е.), у комбинацији са анализама језика, дикције, хронолошких референци и филозофских гледишта Цуо Џуана, сугеришу да је његов састав у великој мери био завршен до 300. године п. н. е. Међутим, ниједан извор пре династије Хан (202. п. н. е. – 220. н. е.) не указује на то да је Цуо Џуан до тада био организован у било какав кохерентан облик. Ниједан текст пре династије Хан не помиње директно Цуо Џуан као извор, иако неколико њих помиње његов матични текст Анали пролећа и јесени. Чини се да Цуо Џуан није имао сопствени посебан наслов током овог периода, већ је једноставно називан „Анали” (Чунћу) заједно са већом групом сличних текстова.
У 3. веку н. е., кинески учењак Ду Ју је интеркалирао Цуо Џуан са Аналима тако да је сваки унос у Аналима био праћен одговарајућим наративом из Цуо Џуана. Ово је постао прихваћени формат Цуо Џуана који постоји и данас. Неки савремени научници верују да је Цуо Џуан првобитно био независно дело састављено током друге половине 4. века п. н. е. — иако вероватно укључује неки старији материјал — које је касније преуређено као коментар на Анале.
Ауторство Записи великог историчара, дело Симе Ћена из 1. века п. н. е., прво од 24 кинеске династичке историје, помиње Цуо Џуан као „Цуоши чунћу” (кин. ; „Пролећни и јесењи анали господара Цуоа”) и приписује га човеку по имену „Цуо Ћуминг” (или могуће „Цуоћу Минг”). Према Сими Ћену, Конфучијеви ученици почели су да се не слажу око својих тумачења Анала након Конфучијеве смрти. Цуо је стога сакупио Конфучијеве писарске записе и користио их за састављање Цуових анала како би „сачувао истинска учења”. „Цуо Ћуминг” кога Сима Ћен помиње традиционално се сматрао Цуо Ћумингом који се накратко појављује у Аналектима када га Конфучије хвали због његовог моралног расуђивања. Осим овог кратког помена, ништа се конкретно не зна о животу или идентитету Цуо Ћуминга из Аналаката, нити о томе какву би везу могао имати са Цуо Џуаном. Ова традиционална претпоставка да се „господар Цуо” из наслова односи на Цуо Ћуминга из Аналаката није заснована ни на каквим конкретним доказима, а научници су је доводили у питање већ у 8. веку. Неки савремени научници су приметили да чак и ако је Цуо Ћуминг из Аналаката „Цуо” на кога се реферише у наслову Цуо Џуана, ово приписивање је упитно јер Цуо Џуан описује догађаје из касног периода пролећа и јесени (око 771–476. п. н. е.) које Цуо није могао знати.
Алтернативно, један број научника, почевши од 18. века, сугерисао је да је Цуо Џуан заправо дело Ву Ћија, војног вође који је служио у држави Веј и који је, према Хан Фејци, био из места званог Цуоши (кин. ). Године 1792, учењак Јао Нај је написао: „[Цуо Џуан] није дело једне особе. Било је поновљених нагомилавања и додатака, при чему су они од Ву Ћија и његових следбеника били посебно бројни...”.
thumb|450px|right|Издање Цуо Џуана из доба династије Минг, штампано 1616. године, уредник Мин Ћиђи (кин. ; р. 1580). У уводу (лева страна) се напомиње да Анали и Цуо Џуан „првобитно нису били уређени заједно” (кин. ).
Статус коментара Почетком 19. века, кинески учењак Љу Фенглу (кин. ; 1776–1829) покренуо је дугу, развучену контроверзу када је предложио, наглашавајући одређене несугласице између њега и Анала, да Цуо Џуан првобитно није био коментар на Анале. Љуову теорију је знатно даље развио истакнути учењак и реформатор Канг Јоувеј, који је тврдио да Љу Син није заиста пронашао верзију Цуо Џуана на „древном писму” у царским архивима, како историјски записи описују, већ да ју је заправо фалсификовао као коментар на Анале. Кангова теорија је била да је Љу Син — који је са својим оцем Љу Сјангом, царским библиотекаром, био један од првих који је имао приступ ретким документима у царским архивима династије Хан — узео Гуоју и фалсификовао га у дело налик хроници како би се уклопио у формат Анала у покушају да пружи кредибилитет политикама свог господара, узурпатора Ванг Манга.
Кангову теорију је подржало неколико каснијих кинеских научника крајем 19. века, али су је многе студије из 20. века, које су је испитивале из различитих перспектива, оповргле. Почетком 1930-их, француски синолог Анри Масперо извршио је детаљну текстуалну студију овог питања, закључивши да је теорија о фалсификату из династије Хан неодржива. Шведски синолог Бернхард Карлгрен је, на основу низа лингвистичких и филолошких анализа које је спровео 1920-их, закључио да је Цуо Џуан аутентичан древни текст „који вероватно треба датирати између 468. и 300. године п. н. е.”. Иако је Љуова хипотеза да Цуо Џуан првобитно није био коментар на Анале генерално прихваћена, Кангова теорија о томе да је Љу Син фалсификовао Цуо Џуан данас се сматра дискредитованом.
Рукописи Најстарији сачувани рукописи Цуо Џуана су шест фрагмената који су откривени међу рукописима из Дунхуанга почетком 20. века од стране француског синолога Пола Пелиоа и сада се чувају у Националној библиотеци Француске. Четири фрагмента датирају из периода Шест династија (3. до 6. век), док друга два датирају из ране династије Танг (7. век). Најстарији познати комплетан рукопис Цуо Џуана је „древни свитак рукописа” сачуван у музеју Каназава Бунко у Јокохами, у Јапану.
Садржај и стил Садржај Цуо Џуан приповеда о главним политичким, војним и друштвеним догађајима из периода пролећа и јесени из перспективе државе Лу. Књига је позната „по својој драмској снази и реалистичним детаљима”. Садржи низ напетих и драматичних епизода: битке и борбе, краљевска убиства и убиства конкубина, преваре и интриге, ексцесе, угњетавање и побуне грађана, те појаве духова и космичких знамења.
Свако поглавље Цуо Џуана почиње уносом из Анала пролећа и јесени (Чунћу) за ту годину, који је обично језгровит и кратак, након чега следи садржај из Цуо Џуана за ту годину, који често садржи дуге и детаљне наративе. Уноси прате строги хронолошки формат Анала, тако да су међусобно повезане епизоде и поступци појединих ликова понекад раздвојени догађајима који су се десили у међувремену. Следећи унос, иако неуобичајено кратак, илуструје општи формат свих уноса у Цуо Џуану.
+Поглавља Цуо ЏуанаТекст (кинески) Владар државе Лу Дужина владавине(године) Период покривености隱公Војвода Јин од Луа ()11722 – 712. п. н. е.桓公Војвода Хуан од Луа ()18711 – 694. п. н. е.莊公Војвода Џуанг од Луа ()32693 – 662. п. н. е.閔公Војвода Мин од Луа ()2661 – 660. п. н. е.僖公Војвода Си од Луа ()33659 – 627. п. н. е.文公Војвода Вен од Луа ()18626 – 609. п. н. е.宣公Војвода Сјуен од Луа ()18608 – 591. п. н. е.成公Војвода Ченг од Луа ()18590 – 573. п. н. е.襄公Војвода Сјанг од Луа ()31572 – 542. п. н. е.昭公Војвода Џао од Луа ()32541 – 510. п. н. е.定公Војвода Динг од Луа ()15509 – 495. п. н. е.哀公Војвода Аи од Луа ()27494 – 468. п. н. е.
Стил Наративи Цуо Џуана имају чувено језгровит и сажет квалитет који је био цењен и имитиран током кинеске историје и обично се фокусирају или на говоре који илуструју етичке вредности, или на анегдоте у којима детаљи приче осветљавају специфичне етичке поенте. Његове наративе карактерише паратакса, где су реченице супротстављене са мало вербалних назнака о њиховим узрочно-последичним везама. С друге стране, говори и забележени дискурси у Цуо Џуану су често живахни, китњасти и вербално сложени.
Теме Свеобухватна тема Цуо Џуана је да охоли, зли и глупи људи углавном доносе несрећу сами себи, док су они који су добри, мудри и понизни обично праведно награђени. Конфучијански принцип „ритуалне пристојности” (кин. ) сматра се да управља свим поступцима, укључујући рат, и да доноси лоше последице ако се прекрши. Међутим, поштовање ли се никада не приказује као гаранција победе, а Цуо Џуан укључује многе примере добрих и невиних који пате од бесмисленог насиља. Велики део статуса Цуо Џуана као књижевног ремек-дела произилази из његовог „немилосрдно реалистичног приказа турбулентне ере обележене насиљем, политичким сукобима, интригама и моралном лабавошћу”.
Наративи Цуо Џуана су изразито дидактички и представљени су на начин који подучава и илуструје моралне принципе. Немачки синолог Мартин Керн је приметио: „Уместо да нуди ауторске судове или катехетску херменеутику, Цуо Џуан допушта да се његове моралне лекције развијају унутар самог наратива, подучавајући истовремено историју и историјско расуђивање”. За разлику од Историја Херодота или Историја Пелопонеског рата Тукидида, са којима је отприлике савремен, нарација Цуо Џуана увек остаје у трећем лицу и представља се као непристрасни записничар чињеница.
Битке Неколико најпознатијих делова Цуо Џуана су они који се баве кључним историјским биткама, као што су Битка код Ченгпуа и Битка код Бија. Битка код Ченгпуа, прва од великих битака у Цуо Џуану, одиграла се у лето 632. п. н. е. код Ченгпуа (сада округ Ђуенченг, провинција Шандунг) у држави Веј. На једној страни биле су трупе моћне државе Чу, са тадашњег крајњег југа Кине, предвођене премијером Чуа, Ченгом Деченом. Њима су се супротставиле војске државе Ђин, предвођене Чун'ером, војводом од Ђина, једном од најистакнутијих и најпознатијих фигура у Цуо Џуану. Чу је претрпео катастрофалан пораз у самој бици, што је резултирало тиме да је Чун'ер именован за хегемона (кин. ) различитих држава.
Наратив о Бици код Ченгпуа је типичан за наративе о биткама у Цуо Џуану. Опис саме битке је релативно кратак, док је већи део наратива фокусиран на припреме за битку, предзнаке и прорицања у вези са њеним исходом, поделу плена, те промене и пребеге различитих савезничких држава укључених у сукоб. Овај „званични [и] уздржани” стил, који је постао типичан за кинеско историјско писање, у великој мери је последица древног кинеског веровања да су ритуална пристојност и стратешка припрема биле важније у одређивању исхода битака него појединачна храброст.
Кризе наслеђивања