Геноцид је намерно уништавање једног народа у целини или делимично. Термин је 1944. године сковао Рафаел Лемкин. Дефинисан је у члану 2 Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида (CPPCG) из 1948. године као „било који од следећих аката почињених са намером да се уништи, у целини или делимично, национална, етничка, расна или верска група као таква: убијање чланова групе; наношење тешких телесних или менталних повреда члановима групе; намерно подвргавање групе условима живота који су срачунати да доведу до њеног физичког уништења у целини или делимично; наметање мера намењених спречавању рађања унутар групе; [и] присилно премештање деце из групе у другу групу.” Напомена: „ethnical”, иако неуобичајено, налази се у неколико речника.

Преамбула CPPCG наводи да је „геноцид злочин према међународном праву, супротан духу и циљевима Уједињених нација и осуђен од стране цивилизованог света”, и такође наводи да је „у свим периодима историје геноцид наносио велике губитке човечанству.” Геноцид се широко сматра оличењем људског зла,: „На било којој ранг-листи злочина или злодела, било би тешко навести чин или догађај који се сматра гнуснијим. Геноцид се данас вероватно појављује као најтежи злочин на дугој—и, признајемо, још увек растућој—листи моралних или правних прекршаја човечанства.”; : „Геноцид је акционо оријентисан модел дизајниран за моралну осуду, превенцију, интервенцију или кажњавање. Другим речима, геноцид је нормативни, акционо оријентисани концепт створен за политичку борбу, али да би био оперативан, води ка поједностављењу, са фокусом на владине политике.”; : „...геноцид је постао мерило, златни стандард за идентификацију и мерење политичког зла у нашем времену. Ознака 'геноцид' даје морално одличје својим жртвама и неоспорну осуду његовим починиоцима.” и назива се „злочином над злочинима”. Political Instability Task Force је проценио да се између 1956. и 2016. године догодило 43 геноцида, што је резултирало смрћу 50 милиона људи. UNHCR је проценио да је још 50 милиона људи расељено због таквих епизода насиља.

Дефиниције геноцида

Дебата о томе шта правно чини геноцид и даље траје. Једна дефиниција је сваки сукоб који је Међународни кривични суд тако означио. Мохамед Хасан Какар тврди да би дефиниција требало да укључује политичке групе или било коју групу коју је починилац тако дефинисао. Он преферира дефиницију Франка Чока и Курта Јонасона, која дефинише геноцид као „облик једностраног масовног убијања у којем држава или друга власт намерава да уништи групу коју је починилац тако дефинисао.”

У литератури, неки научници су популарно наглашавали улогу коју је Совјетски Савез имао у искључивању политичких група из међународне дефиниције геноцида, која је садржана у Конвенцији о геноциду из 1948. године, а посебно су писали да се Јосиф Стаљин можда плашио већег међународног надзора над политичким убиствима која су се догађала у земљи, као што је Велика чистка; међутим, ова тврдња није подржана доказима. Совјетски став су делиле и подржавале многе различите земље, и такође је био у складу са оригиналном концепцијом Рафаела Лемкина, а првобитно га је промовисао Светски јеврејски конгрес.

Историографија

Према канадском научнику Адаму Џоунсу, ако доминантна група људи има мало тога заједничког са маргинализованом групом људи, било је лако за доминантну групу да другу дефинише као подљудску. Као резултат тога, маргинализована група би могла бити означена као претња коју треба елиминисати. фуснота 5 цитира Џоунс наставља: „Тешкоћа је, како су Франк Чок и Курт Јонасон истакли у својој раној студији, у томе што су такви историјски записи који постоје двосмислени и непоуздани. Док се данас историја углавном пише са извесном верношћу 'објективним' чињеницама, већина претходних извештаја имала је за циљ да хвали патрона писца (обично вођу) и да нагласи супериорност сопствених богова и верских уверења.”

Чок и Јонасон су написали: „Историјски и антрополошки, народи су увек имали име за себе. У великом броју случајева, то име је значило 'народ' како би се власници тог имена одвојили од свих других народа који су на неки начин сматрани мање квалитетним. Ако су разлике између народа и неког другог друштва биле посебно велике у погледу религије, језика, обичаја, навика, и тако даље, онда су ти други виђени као мање од потпуно људских: пагани, дивљаци, или чак животиње.”

Праисторија Геноцид над неандерталцима

Јарин Ески, криминолог на Слободном универзитету у Амстердаму, тврди да су „геноцидно насиље и масовна експлоатација можда дефинишуће карактеристике људског бића”, и такође описује како је наш таленат за убиство ставио тачку на постојање неандерталаца, и такође обојио сву каснију људску историју. Слично томе, Кванг Хјун Хо наглашава чињеницу да модерни људи поседују мутирани ген који је повезан са агресијом и, у комбинацији са фосилним доказима, поседовање тог гена од стране раних модерних људи доказује да су неандерталци убијени у актима насиља које су починили рани модерни људи. Прва особа која је објавила анализу неандерталца, француски палеонтолог Марселен Бул, такође је први претпоставио (1912. године) да су рани људи насилно заменили неандерталце. Посебно, веће племенске групе и пројектилно оружје требало је да дају модерним људима предност у насилним сукобима са неандерталцима и другим домородачким популацијама архаичних људи, што је омогућило раним модерним људима да истребе друге врсте хоминина док су се ширили из Африке. Овај став је у супротности са више подржаних ставова да је до изумирања неандерталаца дошло због догађаја као што су укрштање, инбридинг, болести и климатске промене. Археолог Хеле Ванкилде истиче како је траума која указује на међуљудско насиље присутна само у око 20 случајева скелетних остатака неандерталаца и хомо сапиенса у палеолиту.

Геноциди поглаварстава thumb|right|Проценат смртних случајева мушкараца узрокованих ратом у осам племенских друштава. (Лоренс Х. Кили, Рат пре цивилизације) цитирано у Историчар Макс Островски закључује да су поглаварства водила најгеноцидније ратове у људској историји и практиковала ову врсту ратовања широм света, где год је култура достигла ниво поглаварства. Свој закључак је засновао на антрополошким истраживањима и напомиње да је Томас Малтус прикупио многе извештаје о геноцидним ратовима поглаварстава.

Малтус сматра поглаварства прелазном фазом између независних племена и држава. За разлику од независних племена, поглаварства су акумулирала моћ након својих одлучујућих војних победа, али још нису научила да поробљавају своје поражене непријатеље. Стога, према Малтусу, поглаварства су их једноставно клала: „Њихов циљ рата није освајање, већ уништење... Међу Ирокезима, фраза којом изражавају своју одлучност да ратују против непријатеља је 'идемо да поједемо тај народ'.”Цитирано у Глагол „јести” има дословно значење. Канибализам поглаварстава појављује се у војно-геноцидном контексту који се назива „бес после битке”, а не глад. Имануел Кант је претпостављао да су ропство и империјализам појавили у каснијој, иако једнако дивљој, фази, када су народи научили „како да боље искористе своје поражене непријатеље него да их вечерају.” Џаред Дајмонд је понудио слично објашњење, тврдећи да је поробљавање поражених група могло бити уведено тек у напредној фази јер је захтевало храњење, чување и организовање робова за рад, а племенска друштва то нису могла, па су се одлучила да убију све поражене.

Островски је утврдио да се хипотеза о геноциду поглаварстава односи на Израелите из периода Судија (око 1150–1025. п.н.е.) када су формирали поглаварство (од дванаест племена): Када Израел победи хананске народе, традиција заповеда: „морате их посветити потпуном уништењу. Нећете склапати савез са њима нити им показивати милост” (Поновљени закони 7:1–2). Слично поглаварствима која су описана у добу великих открића, геноцид хебрејске забране био је тоталан, што значи да се проширио на жене, децу и домаће животиње (1. књига Самуилова 15:3). „[Не] смете оставити ништа што дише” (Поновљени закони 20:16). Библија претерује када тврди да је геноцид над хананским народима (Исус Навин 10:40–41, 11:21–23, 6:18–19) био тоталан, али, према Островском, „кад год је израелитско поглаварство победило, побеђени нису преживели.” С обзиром на обимне податке о ратовању на нивоу поглаварстава, он сматра историчност хананског геноцида веродостојном.

Научници су посветили велику пажњу хананском геноциду, а теолози су се трудили да објасне зашто је Мојсије наредио Израелитима да воде „геноцидно” освајање Ханана, а секуларни научник Ричард Докинс карактеризује Јахвеа као „геноцидног” и „крвожедног етничког чистача”. Геноциди почињени током периода Судија били су делимични геноциди, као што је уништење Мадијанаца од стране Израелита (Бројеви 31:7–18). Адам Џоунс напомиње да је овај масакр пример делимичног уништења и делимичне инкорпорације непријатељске етничке групе.

Војска Јулија Цезара водила је геноцидни рат против германских поглаварстава (Галски ратови 1:17). Annales Bertiniani су забележили утисак преживелих након напада поглаварства Викинга: „Дивље звери... убијају бебе, децу, младиће, старце, очеве, синове и мајке... Они руше, пљачкају, уништавају, пале, пустоше; злокобна кохорта, фатална фаланга, окрутна хорда.”

Гендерциди Научници античке историје разликују геноциде од гендерцида, у којима су групе људи освајане, а мушкарци који су припадали освојеним групама убијани, док су деца (посебно девојчице) и жене инкорпориране у освајачке групе. Џоунс напомиње: „Чок и Јонасон пружају широк избор историјских догађаја као што су корените пљачке Асирског царства у првој половини првог миленијума пре нове ере, и уништење Милоса од стране Атине током Пелопонеског рата (431–404. п.н.е.), гендерцидни поход описан од стране Тукидида у његовом 'Мелијски дијалог'.” Џоунс и Венди Лауер такође детаљно описују како су гендерциди уобичајена карактеристика у већем делу класичне литературе у западној традицији. Поред тога, Џоунс у чланку објављеном у Journal of Genocide Research 2000. године истиче да је родно специфично циљање мушкараца ради истребљења опстало кроз многе случајеве сукоба у 20. веку.

Праисторијске Анде У Cambridge World History of Genocide, антрополог и археолог Данијела Курин написала је да постоје археолошки докази о геноцидном насиљу у различитим временским тачкама у праисторијским Андама у Јужној Америци.

Античка историја Уништење Картагине thumb|Рушевине пунског дистрикта Картагине|250px

Током Трећег пунског рата, град Картагина су три године (149–146. п.н.е.) опседале римске снаге. Када је град пробијен, Римљани су седам дана систематски уништавали град и убијали његове становнике. Бен Кирнан је разарање града и масакр његовог становништва означио као „први геноцид”. Кирнан истиче позиве на уништење Картагине пре трећег пунског рата, и ескалирајућу реторику током опсаде, при чему је Полибије у свом извештају са битке навео да су Картагињани „потпуно истребљени”. Научници Бриџит Конли и Алекс де Вал, као и Лемкин, сматрали су да је уништење Картагине било геноцидно.

Азијска вечерња

Године 88. п.н.е., краљ Митридат VI од Понта наредио је убиство свих Италика у Малој Азији, што је резултирало смрћу око 100.000 људи, углавном цивила. Број жртава чини га једним од најсмртоноснијих забележених геноцида у класичној антици. Ова акција је изазвала Римљане, што је довело до Првог митридатског рата.

Кампање Јулија Цезара