Први импресионистички салон или Прва импресионистичка изложба (), је била изложба коју је организовало Друштво анонимних сликара, вајара и уметника графике (), група уметника из 19. века чија су дела били одбијени да буду изложена од стране званичног Париског салона (или Француски салон, познат и као Салон). Изложба је одржана у априлу 1874. године у Париз, у просторијама на адреси Булевар де Капусин број 35 (), у атељеу познатог француског фотографа, карикатуристе, новинара и књижевника Феликса Надара.
Историја Средином 19. века у Француској, уметници су зависили од јавних изложби како би се повезали са меценама спремним да купе њихова уметничка дела. Најпрестижнија изложба био је Париски салон. Од најранијих Париских салона у 17. веку до Француске револуције 1789. године, само је члановима Краљевска академија сликарства и вајарства () било дозвољено да излажу. Након револуције и укидања Краљевске академије 1791. године, дозвољено је и уметницима који нису били чланови да излажу на Салону. Са изузетком кратког периода након Француске револуције 1848. године, уметничка дела изложена на Салону бирао је жири састављен од чланова Академије лепих уметности (). Пријем уметничких дела на Салон било је од кључне важности за уметнике, јер је одлука жирија утицала на перцепцију јавности о уметничким делима. Постојала је већа вероватноћа да ће слике прихваћене на Салону бити продате, док је публика често одбијала да купи одбијена дела. Мецене би понекад чак и вратиле претходно купљене слике уколико би их жири одбио. Уметници чија су дела била одбијена често су се жалили на корупцију и неправедност. Неслагања уметника са званичним стандардима Салона и Академије лепих уметности довела су до тога да уметници траже алтернативна места за промовисање своје уметности. Салон из 1863. године био је посебно контроверзан међу уметницима. Уведено је ново правило које је ограничило уметнике на по три дела.мини|Доручак на трави (), Едуар Мане, уље на платну, 1863. година Жири је такође био строжи него претходних година, одбивши три петине свих пријављених радова. Чак и уметници који су редовно били прихватани, тада су одбијени тако да Луј Мартине (), који је у својој галерији претходно излагао дела одбијена на Салону, није имао више простора да угости све одбијене уметнике. Сазнавши за контроверзу, цар Наполеон III Бонапарта посетио је Палату индустрије (, где је Салон требало да се одржи, и консултовао се са председником жирија. Два дана касније, објављено је да ће се одржати други, изборни Салон, Салон одбијених (), како би се изложила одбијена дела. Уметничко дело које је привукло највише посетилаца на Салону одбијених била је слика Доручак на трави () Едуара Манеа. Мане ју је насликао посебно за Салон и надао се да ће му донети успех. Када је одбијена, Мане је одлучио да је изложи на Салону одбијених у нади да ће се публика сврстати на његову страну против жирија и доказати да жири није био у праву. Слика се показала контроверзном међу критичарима. Многи критичари су је нападали због непристојности теме. Мане је такође био широко критикован због своје сликарске технике, коју су неки критичари сматрали неуредном. Упркос овим критикама, други критичари су хвалили његову технику, описујући је као „свежу“ и „живахну“. Скандал који је окруживао Едуара Манеа и Салон одбијених довео је неколико млађих уметника у његов друштвени круг. Мане је био чест посетилац Кафеа Гербоа (), који је био место окупљања и дискусија крајем 19. века, међу уметницима, писцима, боемима и љубитељима уметности у Паризу. Тамо се редовно састајао са многим својим поштоваоцима, пријатељима и колегама уметницима. Неки од уметника који су редовно посећивали кафе били су: Клод Моне, Пјер Огист Реноар, Фредерик Базиј, Едгар Дега, Камиј Писаро и Пол Сезан, док су Емил Зола и Едмон Метр () такође били повремени посетиоци. Чувени фотограф Гаспар Феликс Турнашон, познатији по псеудониму Надар, такође је понекад посећивао кафе. Уметници који су посећивали Кафе Гербоа називали су себе Батињолском групом. Одабрали су да себе називају „групом“, а не „школом“, јер су, иако су сви презирали „званичну уметност“, тражили сопствене уметничке правце. Чланови Батињолске групе имали су различита мишљења о Салону. Мане и Реноар су веровали да им Салон пружа најбољу прилику за стицање признања. Сезан је, с друге стране, сматрао да би увек требало да пријављују своје најпровокативније слике на Салон, као провокацију упућену устаљеним обичајима. Упркос различитим ставовима, чланови Батињолске групе редовно су пријављивали своја дела на тај годишњи Салон и сви чланови групе, осим Сезана, били су прихваћени на Салону барем једном. Изложба импресиониста мини|Атеље Надар, Булевар де Капусин број 35, Париз, 1860. Клод Моне и Фредерик Базиј први пут су 1867. године предложили да Батињолска група организује сопствену изложбу, о сопственом трошку. Група тада није била у могућности да одржи изложбу због недостатка средстава. Након Салона из 1873. и Уметничке изложбе одбијених дела, практично другог Салона, Салона одбијених, Моне је поново предложио да група одржи сопствену изложбу. Базиј, који је у међувремену погинуо у Француско-пруском рату 1870. године, није доживео да учествује на изложби коју су он и Моне једном замислили. Едгар Дега је изразио забринутост да би, уколико би се изложба састојала само од чланова њихове групе, публика и критичари могли да је сматрају делом одбијених уметника, те је предложио да позову и уметнике изван групе, као и оне који су већ имали успеха на Салону. Међутим како су се учесници изложбе обавезали да неће слати никаква дела на Салон, првобитни план да се укључе старији уметници попут Короа, Курбеа и Добињија је од тада напуштен. Само је Буден, као припадник старије генерације, учествовао на групној изложби. Међутим, Дега је ипак покушао да привуче друге уметнике који су редовно учествовали и били успешни на Салону у Паризу. Тако је успео да убеди свог пријатеља, италијанског сликара Ђузепеа Де Нитиса да учествује на изложби. Остали оснивачи, као и новинар Пол Алексис, имали су мање поштовања према италијанском сликару и сматрали су да би позивање аутсајдера променило карактер изложбе. Дега је такође покушао да убеди лондонске сликаре Алфонса Легроа и Џејмса Тисоа да учествују, али није успео. Други, попут ликовног критичара Теодора Диреа, покушали су да обесхрабре сликаре од учешћа. Дире је писао Писарoу у фебруару 1874. године: „Ваше име је познато уметницима, критичарима и одређеној публици. Међутим, морате ићи корак даље и допрети до шире јавности. То нећете постићи посебним изложбама.“ Дире је указао на велики број посетилаца који се очекивали на Салону у Паризу, укључујући бројне трговце уметнинама, колекционаре и критичаре. Ипак, Писаро је остао посвећен учешћу на групној изложби и био је један од Монетових важних присталица. Пјер-Огист Реноар подржао је Дегаов план да се позову и други уметници, пошто би већи број учесника значио и мање трошкове за сваког појединачног уметника па су се и остали тада сложили са Дегаовим планом. Неки чланови групе супротставили су се Сезановом учешћу на изложби, међутим, прихватили су га након што је Моне подржао његово учешће али Едуар Мане на крају ипак није учествовао на изложби. Једном приликом Мане је рекао осталима да је разлог то што никада не би учествовао на изложби заједно са Сезаном, али његов главни разлог лежао је у уверењу да се до успеха може доћи једино успехом на Салону. За локацију групне изложбе, Мане је предложио атеље фотографа Феликса Надара, који је понекад изнајмљиван за концерте или предавања. Надар је недавно напустио тај атеље и преселио се у већи, тако да је простор био на располагању групи. Надаров атеље се налазио на другом спрату зграде. Степениште је водило до низа великих просторија на два нивоа, које су добијале светлост кроз велике прозоре. Иако је Надар преферирао традиционалније уметничке стилове, саосећао је са антиестаблишментским ставом групе. Према Монеовим речима, Надар је дозволио групи да бесплатно користи његов атеље. На Писаров предлог, група је основала акционарско друштво. Статут је потписан 27. децембра 1873. године. Првобитни потписници статута били су: Моне, Реноар, Сисли, Дега, Берта Моризо, Писаро, Белијар, Гијомен, Лепик, Леополд Левер и Руар. Што се тиче имена групе, Реноар и Дега желели су неутралан назив који се не би повезивао са одређеним стилом нити сугерисао нову уметничку „школу“. Дега је предложио да се група назове према месту одржавања изложбе на булевару Капуцина (, ), са овим цветом као логом. На крају, чланови групе су се одлучили за назив Друштво анонимних сликара, вајара и уметника графике. Прва изложба () Друштва отворена је 15. априла 1874. године. Одабрали су да изложбу отворе две недеље пре Салона 1874. године, у нади да ће јавности нагласити да то није још један Салон одбијених. Изложба је била отворена месец дана, од десет ујутру до шест увече. Такође је била отворена и у вечерњем термину од осам до десет. Улазница је коштала један франак, а каталог се продавао за педесет сантима. Током целог свог трајања, изложба је имала укупно око 3.500 посетилаца. То је било знатно мање од Салона 1874. године, који је забележио око 400.000 посетилаца. Највећи део медијске пажње изложба је добила од левичарских и републиканских публикација. Већина конзервативне штампе одлучила је да не пружи простор онима који су се противили званичној уметничкој политици. Прва импресионистичка изложба била је комерцијални неуспех. Приходи од улазница, продаје каталога, провизија од продатих слика и слично износили су укупно 10.221,50 франака. Трошкови за закуп простора, декорацију, осигурање, зараде и друго износили су 9.272,20 франака. Преосталих 949,20 франака додато је на 2.359,50 франака из неизмирених удела. У децембру 1874. године, Реноар је сазвао састанак на којем је саопштио да, након исплате свих дугова, Друштво анонимних сликара, вајара и уметника графике и даље дугује преко 3.700 франака, а преостало је свега око 278 франака. Сви чланови и даље су дуговали око 185 франака појединачно. Друштво је затим ликвидирано, а члановима који су већ уплатили чланарину за наредну годину новац је враћен. Одјек Прве импресионистичке изложбе у јавности и критици мини|Карикатура на тему импресионизма, поводом њихове прве изложбе, Шам, 1874.