Напади на касарне ЈНА у Хрватској

Напади на касарне ЈНА у Хрватској или Битка за касарне (у Хрватској познато као и Рат за војарне), била је серија окршаја који су се одиграли средином и крајем 1991. године између Збора народне гарде (ЗНГ, касније преименован у Хрватска војска) и хрватске полиције са једне стране и ЈНА са друге. Битка се водила око бројних објеката ЈНА у Хрватској, почевши када су хрватске снаге блокирале касарне, складишта оружја и друге објекте. Званично је почела 14. септембра; циљ је био да се неутралишу положаји ЈНА на територији под контролом ЗНГ и да се обезбеде залихе оружја и муниције за слабо наоружани ЗНГ.

Битка за касарне представљала је ескалацију сукоба између хрватских власти и локалних Срба који су отворено побунили у августу 1990. године и настојања ЈНА да сачува југословенску федерацију. У исто време, Хрватска је предузимала кораке ка стицању независности од Југославије. Битка за касарне претходила је почетку операција ЈНА у Хрватској — у које су почетком септембра увршћени планови за деблокаду касарни. Међутим, напредовање ЈНА је углавном заустављено од стране ЗНГ, и тек је мали број објеката успео да буде деблокиран.

ЗНГ и полиција су заузели мање, изоловане објекте ЈНА, као и велики број великих складишта и касарни—укључујући и целокупни 32. корпус ЈНА у Вараждину. Ово је хрватским снагама обезбедило значајну количину оружја—укључујући 250 тенкова, стотине артиљеријских оруђа и велике количине малог наоружања и муниције — што је било од кључне важности за одбрану од напредовања ЈНА у раној фази рата у Хрватској. Неки објекти ЈНА су предати без борбе, док је у другим местима пружен оружани отпор. У појединим случајевима дошло је до цивилних жртава, јер су касарне биле смештене у урбаним срединама. Против појединих лица подигнуте су кривичне пријаве за злостављање или убиство заробљених припадника ЈНА, као и за ратне злочине против цивилног становништва, али већина осумњичених је и даље у бекству.

У новембру, ЈНА и Хрватска постигле су више споразума о окончању блокаде и повлачењу ЈНА из Хрватске.

Позадина Године 1990, етничке тензије између Срба и Хрвата појачале су се након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске од стране Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Југословенска народна армија (ЈНА) је одузела оружје Територијалне одбране (ТО) Хрватске како би умањила могућност отпора. Дана 17. августа, тензије су ескалирале у отворену побуну локалних Срба, концентрисану у претежно српским подручјима далматинског залеђа око Книна (око североисточно од Сплита), као и у деловима Лике, Кордуна, Баније и источне Хрватске. Србија, уз подршку Црне Горе и својих покрајина Војводине и Косова, безуспешно је покушала да добије одобрење Председништва СФРЈ за операцију ЈНА ради разоружавања хрватских снага безбедности у јануару 1991. Захтев је одбијен, а безкрвни окршај између српских побуњеника и хрватске специјалне полиције у марту навео је ЈНА да сама затражи од Председништва ратна овлашћења и проглашење ванредног стања. Иако су захтев подржали Србија и њени савезници, ЈНА је одбијена 15. марта. Српски председник Слободан Милошевић, који је више био за кампању проширења Србије него за очување Југославије са Хрватском као федералном јединицом, јавно је запретио да ће заменити ЈНА српском војском и изјавио да више не признаје ауторитет савезног Председништва. Ова претња довела је до тога да ЈНА постепено напусти планове очувања Југославије и пређе на политику проширења Србије, пошто је дошла под Милошевићеву контролу. До краја марта, сукоб је ескалирао до првих смртних жртава. Почетком априла, лидери српске побуне у Хрватској изјавили су намеру да подручја под њиховом контролом припоје Србији, док је Влада Хрватске та подручја сматрала отцепљеним регионима.

Почетком 1991. године, Хрватска није имала редовну војску. Ради јачања одбране, Хрватска је удвостручила број полицајаца на око 20.000. Најефикаснији део састава чинила је специјална полиција са око 3.000 људи, распоређених у дванаест батаљона и организованих по војном принципу. Постојало је и 9.000–10.000 регионално организованих резервних полицајаца у 16 батаљона и 10 чета, али ова резерва није имала довољно оружја. Као одговор на погоршање ситуације, хрватска влада је у мају основала Збор народне гарде (ЗНГ) спајањем специјалних полицијских батаљона у четири професионалне гардијске бригаде са око 8.000 војника, потчињене Министарству одбране на челу са пензионисаним генералом ЈНА Мартином Шпегељом. Регионална полиција, која је до тада нарасла на 40.000 људи, такође је прикључена ЗНГ и реорганизована у 19 бригада и 14 самосталних батаљона. Гардијске бригаде биле су једине јединице ЗНГ које су биле у потпуности наоружане лаким наоружањем; широм ЗНГ недостајало је тешко наоружање, а није постојала ни развијена команда и контрола. Недостатак тешког наоружања био је толико изражен да је ЗНГ прибегла употреби оружја из Другог светског рата узетог из музеја и филмских студија. У том периоду, хрватске залихе оружја састојале су се од 30.000 малокалибарских пушака купљених у иностранству и 15.000 које је раније поседовала полиција. Тада је формирана и нова специјална полиција од 10.000 људи како би заменила људство које је прешло у гардијске бригаде.

Претходница Хрватски погледи на улогу ЈНА у српској побуни постепено су се развијали у периоду јануар–септембар 1991. године. Хрватски председник Фрањо Туђман је у почетку планирао да придобије подршку Европске заједнице (ЕЗ) и САД за Хрватску; одбацио је савете да заузме касарне и складишта оружја ЈНА у земљи. Идеју за заузимање касарни и складишта први је предложио Мартин Шпегељ крајем 1990. године; поново је позвао Туђмана да прихвати план почетком и средином 1991, док се ЈНА борила против ТО Словеније у Десетодневном рату у јуну и јулу 1991. године. Шпегељеве позиве подржао је и Шиме Ђодан, који је у јулу наследио Шпегеља на месту министра одбране. Шпегељ је остао на челу ЗНГ.

Туђманов став био је заснован на уверењу да Хрватска не може добити рат против ЈНА. ЗНГ је била ограничена на одбрану, иако су поступци ЈНА деловали као да су координисани са војним снагама хрватских Срба. Овај утисак је појачан стварањем тампон-зона које је ЈНА успостављала након оружаних сукоба између српске милиције у Хрватској и ЗНГ — ЈНА би интервенисала након што би ЗНГ изгубила територију, остављајући хрватске Србе у контроли подручја која су освојили пре њеног доласка. ЈНА је снабдевала хрватске Србе оружјем, иако је већина тог наоружања стизала из ТО Србије и залиха српског Министарства унутрашњих послова.

У јулу 1991. године, захтеве Шпегеља и Ђодана подржало је више чланова хрватског Сабора током парламентарне расправе. То је навело Туђмана да отпусти Ђодана истог месеца када је постављен за министра одбране, а Шпегељ је поднео оставку 3. августа. Погоршање ситуације у источној Хрватској— укључујући и протеривање ЗНГ из Барање од стране ЈНА, повремене борбе око Осијека, Вуковара и Винковаца— растући губици и све јаче уверење да ЈНА активно подржава српску побуну у Хрватској—приморали су Туђмана на акцију. Дана 22. августа, он је упутио ултиматум савезним југословенским властима тражећи да се ЈНА повуче у своје касарне до краја месеца. Ултиматум је предвиђао да ће, уколико ЈНА не испуни захтев, Хрватска сматрати ЈНА окупационом војском и предузети одговарајуће мере. Дана 1. септембра, ЕЗ је предложила примирје и мировну конференцију, што је Туђман упркос свом ултиматуму као и Председништво СФРЈ. Конференција је почела 7. септембра, али само четири дана касније, хрватски члан и председавајући Председништва Стипе Месић наредио је ЈНА да се врати у касарне у року од 48 сати. Овај потез био је мотивисан Туђмановим утиском да ће конференција трајати док ЗНГ губи територију. Иако су други чланови тела оспорили ову наредбу, она је Хрватској пружила оправдање за отворени сукоб са ЈНА.

Временска линија

Премијер Фрањо Грегурић предложио је Туђману да спроведе Шпегељев план. Према генералу Антону Тусу, Туђман је 12. септембра наредио ЗНГ-у да заузме касарне ЈНА, али је наредбу повукао сутрадан. Наредба је поново уведена 14. септембра након што је Тус молио Туђмана да одобри потез, тврдећи да ЗНГ-у понестаје времена. Истог дана, ЗНГ и хрватска полиција блокирали су и искључили комуналне услуге свим објектима ЈНА до којих су имали приступ, чиме је започела Битка за касарне. Потез је блокирао 33 велике касарне ЈНА у Хрватској, и бројне мање објекте, укључујући граничне пунктове и складишта оружја и муниције. Блокада је приморала ЈНА да измени своје планове у кампањи у Хрватској како би се прилагодила новонасталој ситуацији. Неколико објеката ЈНА нападнуто је од стране ЗНГ-а пре него што је блокада званично одобрена, углавном као одговор на локалне борбене ситуације. Први такав инцидент био је неуспели напад на касарну ЈНА у Сињу 25. августа, као одговор на погоршање положаја ЗНГ-а у оближњем селу Кијево. 3. септембра, ЗНГ је заузео касарну у Сисаку, а 13. септембра складиште оружја у области Госпића је заузето усред борби за контролу града. У мају је заплењено 21 М-84АБ тенкова у фабрици Ђуро Ђаковић. Тенкови су били намењени за испоруку Кувајту, али је део пошиљке задржала Хрватска. Воз који је превозио оружје ЈНА из Словеније у Србију заплењен је у Славонском Броду 21. августа. ЗНГ је тамо запленио своје прво противваздушно, противоклопно оружје и артиљеријске комаде, уз додавање мале количине минобацача. Снаге ЗНГ-а које су опседале објекте ЈНА углавном су биле састављене од локалног становништва; појачања из других градова била су релативно малобројна.

Септембар

14. септембра — дана када је хрватским снагама наређено да блокирају објекте ЈНА, ЗНГ и полиција заузели су касарну ЈНА у Плочама, једну од неколико касарни у Госпићу, и једну у оближњем Перушићу. Гарнизон ЈНА у Оточцу — северно од Госпића — такође је нападнут када је ЗНГ почео да напада касарну у граду. „Сопница“ складиште ЈНА близу Загреба и гранични пункт под контролом ЈНА на мађарској граници код Питомаче заузети су истог дана. Као одговор на блокаду касарни у Вуковару, ЈНА је упутила снаге да деблокирају опсаду. Сутрадан, ЗНГ и полиција заузели су складиште ЈНА код Поповеца — западно од Загреба — и друго складиште близу Славонског Брода. Истовремено, борбе су избиле око објеката ЈНА у Вараждину, а два гранична пункта ЈНА заузета су северно од Вировитице.

16. септембра хрватске снаге су заузеле касарну ЈНА и друго складиште у Славонском Броду, као и две касарне у Огулину, док су борбе избиле око пункта ЈНА у Оштарјема. Хрватске снаге су такође заузеле ракетну базу Жрновница и складишта оружја ЈНА близу Дарувара, Оточца, Крижеваца и Вировитице. 17. септембра хрватске снаге заузеле су касарну ЈНА у Дарувару, Огулину, Чаковецу, Крижевцу, Вировитици, Пожеги, две касарне ЈНА у области Шибеник–Рогозница и једну у Вараждину. Складиште ЈНА код Загреба (Дубоки Јарак) је такође заузето. 18. септембра, још три касарне у Вараждину, једна близу Рогознице и две у Ђакову — заједно са свим преосталим објектима ЈНА у Госпићу, оближњим складиштем оружја, комуникационим центром код Гарешнице и десетинама граничних пунктова — предале су се хрватским снагама.19. септембра, још две касарне ЈНА у Вараждину и једна у Питомачи предале су се хрватским снагама, као и сви преостали објекти ЈНА у Оточцу, једна касарна код Задара и касарне у Слуњу и Пакрацу. 22. септембра, ЗНГ и полиција заузели су касарну ЈНА у Бјеловару, након чега је официр ЈНА, мајор Милан Тепић активирао експлозив у магацину муниције, усмртивши једанаест хрватских војника и тешко оштетивши складиште. 29. септембра, касарне ЈНА у Лудбрегу и Копривници предале су се ЗНГ-у. Истог дана, касарна код Ријеке је такође пала у хрватске руке.

Октобар