Европски шакал () је подврста златног шакала присутног у Анадолији, на Кавказу и у југоисточној Европи. Први пут га је описао француски природњак Исидор Жофроа Сен-Илер током експедиције у Мореји. Према једном извору, у Европи је било процењено да је било 70.000 шакала; други извор даје процену од 97.000 до 117.000 јединки. Иако се углавном налази у југоисточној Европи, његов ареал је проширен и обухвата делове Балтика у североисточној Европи, у источној Европи (Пољска), јужној Европи, углавном у Италији (први пут примећен 1984. године), са даљим виђењима у западној Европи (укључујући Француску, Немачку ); неколико других земаља у континенталној Европи је пријавило шакале као скитнице. Једна од теорија, изнета како би се објаснило брзо ширење ове врсте од 1970-их и насељавање европских подручја у којима вероватно никада раније није била природно присутна, јесте да су популације сивог вука данас мање бројне него у прошлости.

Физички опис Европска подврста, у складу са Бергмановим правилом, је највећа од златних шакала, са животињама оба пола које мере 120–125 цм (47–49 инча) укупне дужине и 10–13 кг (20–29 lb) телесне тежине. Забележено је да је једна одрасла мушка јединка у североисточној Италији достигла 14,9 кг (33 lb). Крзно је грубо и углавном је јарко обојено са црнкастим тоновима на леђима. Бутине, горњи део ногу, уши и чело су јарко црвенкасто-кестенасте боје.

Шакали у северној Далмацији имају шире лобањe од просечних, за шта се сматра да је последица изолације од других популација изазване људским фактором, што је довело до настанка новог морфотипа.

Исхрана На Кавказу, шакали углавном лове зечеве, ситне глодаре, фазане, јаребице, патке, лиске и птице певачице. Раду једу гуштере, змије, жабе, рибу, мекушце и инсекте. Током зимског периода, убијају многе нутрије и птице мочварице. Током тих периода, шакали убијају више плена него што могу појести и скривају оно што им не треба. Шакали ће се хранити воћем, као што су крушке, глог, дрен и шишарке обичне мушмуле.

Златни шакали обично нису толико штетни за стоку као вукови и црвене лисице, иако могу постати озбиљна сметња за малу стоку када су у великом броју. Највећи број штета на сточном фонду забележен је у јужној Бугарској: између 1982. и 1987. године евидентирано је 1.053 напада на ситну стоку, углавном овце и јагњад, као и извесна штета на младунцима јелена у ловиштима.

У Грчкој, глодари, инсекти, лешине и воће чине исхрану шакала. Међутим, ретко једу смеће, због великог броја паса луталица који им спречавају приступ местима са великом густином насељености.

Познато је да шакали у Турској једу јаја угрожене зелене морске корњаче. У Мађарској, њихов најчешћи плен су обичне волухарица и шупље волухарица. У Далмацији, сисари (већина парнопрстих копитара и лагоморфа ) чинили су 50,3% исхране златног шакала, семе воћа (по 14% обичне смокве и обичне винове лозе, док је 4,6% клека (Juniperus oxycedrus ) и поврће 34,1%, инсекти (16% ортоптера, 12% бубе и 3% диктиоптера ) 29,5%, птице и њихова јаја 24,8%, вештачка храна 24%, и гране, лишће и трава 24%. Информације о исхрани шакала у североисточној Италији су оскудне, али је сигурно да лове мале срне и зечеве.

Распрострањеност Тренутно европски ареал шакала углавном обухвата регион балкана, где је популација смањена у многим областима до 1960-их, са основним популацијама које се јављају у раштрканим регионима као што су Странџа, далматинско приморје, док је почетком деценије још увек био веома бројан и распрострањен у низијама копнене Грчке и на неким грчким острвима. Поново је колонизовао своје бивше територије у Бугарској током 1962. године, након законске заштите. Након тога, од 1980-их па надаље, проширио је свој ареал на запад у Србију, Словенију, Аустрију и Италију, па све до северозападне Румуније, Мађарске и Словачке.

Златни шакал је наведен као врста из Анекса V Директиве о стаништима ЕУ, и као такав може се ловити или убијати у Естонији, Грчкој и свим другим државама чланицама ЕУ, ако те државе то дозволе на основу својих закона, али популација мора бити праћена и извештај о њој подноси се Европској комисији на сваких шест година.

У Турској, Румунији, северној обали Црног мора и региону Кавказа, статус шакала је био углавном непознат 2004. године. Било је индикација о ширењу популације у Румунији и северозападној обали Црног мора, као и извештаја о паду популације у Турској. мини|Распрострањеност златног шакала широм Европе 2015. године. Осенчена подручја представљају стално пребивалиште, а кругови представљају појединачне записе."Golden jackal - Canis aureus".

Балканско полуострво и даље на исток Међутим, популације шакала у Албанији су на ивици изумирања, са могућим појављивањем само у три низијска мочварна подручја дуж Јадранског мора.

У Босни и Херцеговини, шакали су били ретка врста. Од 1920. до 1999. године, забележено је само неколико запажања на југу земље. Међутим, почетком овог века, њихово значајно присуство на северу земље је очигледан пример ширења шакала на европском континенту.

Бугарска има највећу популацију шакала у Европи, чији је ареал повећан за 33 пута од почетка 1960-их до средине 1980-их. Фактори који доприносе овом повећању укључују замену природних шума густим жбуњем, повећање броја животињских лешева са државних фарми дивљачи, смањење популације вукова и напуштање кампања тровања. Почетком 1990-их, процењено је да је у Бугарској живело до 5.000 шакала. Популација се повећала 1994. године и чини се да се стабилизовала.

У Хрватској је истраживање из 2007. године пријавило 19 чопора шакала у северозападном делу Равних Котара и два на острву Вир .

У Грчкој је златни шакал, барем локално, био једна од најчешћих дивљих сисара, како наводе различити извори, током 18. и 19. века, као и у 20. веку до 1960-их година. Затим, у истом периоду када је опоравак почео у оближњој Бугарској, грчка популација је опала због интензивних кампања отрова; од 2000. године, златни шакали су били најређи од три постојећа дивља канида тамо, неставши са неких острва попут Крфа, Лефкаде и Еубеје и великих делова централне Грчке, западне Грчке и, будући ограничени на одвојене, изоловане популационе кластере на Пелопонезу, Фокиди, острву Самос, Халкидикију и североисточној Грчкој. Од око 2010. године, врста се опоравила и поново појавила на већем делу свог првобитног распрострањености, чак и на местима где раније није била позната. Иако је наведена као „ рањива “ у Црвеној књизи података за грчке кичмењаке, врста није званично проглашена ни врстом дивљачи нити заштићеном.

Популације шакала у Србији су у порасту од краја 1970-их, и јављају се углавном у североисточној Србији и доњем Срему. Шакали су посебно чести у близини Неготина и Беле Паланке (близу границе са Бугарском), где је током 1990-их одстрељено око 500 примерака. У последње време због ширења дивљих депонија примећен је пораст популације у близини насељених места. У Србији се шакал сматра штеточином те за њега не постоји ловостај.

Централна Европа Златни шакали су наведени као заштићена врста у Словенији, где су први пут примећени 1952. године и тамо су успоставили сталне територије. Године 2005, вероватно лутајућа женка је случајно упуцана у близини Горњег Града у Горњој Савињској долини, у северној Словенији. Krofel, Miha; Hubert Potočnik (2008). Године 2009, две територијалне групе златних шакала су забележене у подручју Љубљанског мочварног подручја, у централној Словенији. Чини се да се врста наставља ширити ка централној Европи.

Постоје записи о присуству златних шакала око Женеве у Швајцарској од 2011. године; фото-замка је фотографисала једног 2018. године. Године 2019, власти Републике и кантона Женева објавиле су први видео снимак једног у Швајцарској. "Golden jackal - Canis aureus".

У Мађарској су златни шакали нестали 1950-их година због лова и уништавања станишта, да би се вратили крајем 1970-их. Први парови који се гнезде откривени су близу јужне границе у Трансданубији, тада између реке Дунав и Тисе. Број златних шакала се од тада значајно повећавао из године у годину, а неке процене указују да их сада има више него црвених лисица. Виђење шакала близу аустријске границе лета 2007. године указује на то да су се проширили по целој земљи.

Већ неколико деценија се више пута виђају шакали у источној Аустрији . Прва репродукција је забележена 2007. године у националном парку Нојзидлер Зе – Зевинкел. Од тада је виђен у западним и јужним деловима земље, у Јужном Тиролу, Горњој Аустрији, Корушкој и Штајерској. Године 2019. први пут је примећен у источном Тиролу.

Присуство ових животиња у Немачкој потврђено је од самог краја 1990-их. Од 2019. године, виђене су готово широм земље. Сматра се да раније нису биле историјски присутне у Немачкој, а према речима стручњака, топло зимско време може допринети њиховом ширењу на нове територије. Првенствено су примећене у парковима природе. Упркос дугом присуству у земљи, није познато да ли су шакали формирали територије, чопор или се камоли размножавали у Немачкој. Најближи познати чопори су у Чешкој Републици и Аустрији, и сасвим је могуће да лутајуће животиње лутају стотинама километара.

Мртва одрасла јединка пронађена је 19. марта 2006. близу пута у близини Подолија (округ Ухерске Храдиште) у Чешкој Републици

Присуство ове врсте у Пољској потврђено је 2015. године, након обдукције мужјака страдалог у саобраћају на северозападу земље и снимака две живе јединке добијених помоћу камера-замки на истоку.

Јужна Европа мини|Тренутни ареал златног шакала у Италији (жуто) поред ареала црвене лисице и италијанског вука У Италији, врста се налази у дивљини у Фурланији-Јулијској крајини, Венету и Трентину-Јулијској крајини/Јужном Тиролу . У високом јадранском залеђу, њену распрострањеност су недавно ажурирали Лапини и др. (2009). Године 1984. Canis aureus је стигао до покрајине Белуно; 1985. године, чопор се размножио у близини Удина (ова група је елиминисана 1987. године); шакал убијен на путу је пронађен у Венету 1992. године, а њихово присуство је потом потврђено у покрајини Горица и у залеђу Тршћанског залива. У овим случајевима, примерци су обично били лутајући мужјаци, иако је породична група откривена у Агордину 1994. године. Sciacallo dorato (Canis aureus) . Млада угинула женка пронађена је 10. децембра 2009. године у Карнији, што указује да се ареал ове врсте наставио ширити. Поред тога, крајем лета 2009. године присуство врсте је забележено и у Трентину-Алто Адиђе/Јужном Тиролу, где је вероватно стигла до Пустерске долине. Lapini L., 2009–2010.

Популације златног шакала у Италији концентрисане су у североисточном делу земље, али животиње су спорадично виђене јужно од реке По. Један примерак је снимљен у покрајини Модена 2017. године, али није идентификована локална репродукција. Још један примерак је примећен 2020. године у близини Парме. У јануару 2021. године, истраживање је забележило присуство прве познате групе за размножавање јужно од реке По. Италијанска филијала WWF-а процењује да је број шакала у Италији можда потцењен. Златни шакал је заштићена животиња у Италији.

Златни шакал је фотографисан 2024. године у Сарагоси (Шпанија), близу реке Ебро. Животиња убијена на путу је претходно пронађена у Алави 2023. године.

Западна Европа