thumb|upright=1.5|alt=Дијаграм који приказује најчешће компоненте модела комуникације|Многи модели комуникације укључују идеју да пошиљалац кодира поруку и користи канал да је пренесе примаоцу. Шум може успут изобличити поруку. Прималац затим декодира поруку и даје неки облик повратне спреге.
Модели комуникације поједностављују или представљају процес комуникације. Већина комуникационих модела покушава да опише и вербалну и невербалну комуникацију и често је схвата као размену порука. Њихова функција је да дају сажет преглед сложеног процеса комуникације. Ово помаже истраживачима да формулишу хипотезе, примене концепте везане за комуникацију на стварне случајеве и тестирају предвиђања. Упркос њиховој корисности, многи модели се критикују на основу тврдње да су превише једноставни јер изостављају суштинске аспекте. Компоненте и њихове интеракције обично се представљају у облику дијаграма. Неке основне компоненте и интеракције се поново појављују у многим моделима. Оне укључују идеју да пошиљалац кодира информације у облику поруке и шаље их примаоцу путем канала. Прималац треба да декодира поруку да би разумео првобитну идеју и пружа неки облик повратне спреге. У оба случаја, шум може ометати и изобличити поруку.
Модели комуникације се класификују у зависности од њихове наменске примене и начина на који концептуализују процес. Општи модели се примењују на све облике комуникације, док се специјализовани модели ограничавају на специфичне облике, као што је масовна комуникација. Линеарни модели преноса схватају комуникацију као једносмеран процес у којем пошиљалац преноси идеју примаоцу. Интеракциони модели укључују повратну спрегу путем које прималац одговара након добијања поруке. Трансакциони модели виде слање и одговарање као симултане активности. Они сматрају да се значење ствара у овом процесу и да не постоји пре њега. Конститутивни и конструкционистички модели наглашавају да је комуникација основни феномен одговоран за то како људи разумеју и доживљавају стварност. Интерперсонални модели описују комуникативне размене са другим људима. Они су у супротности са интраперсоналним моделима, који разматрају комуникацију са самим собом. Модели нељудске комуникације описују комуникацију међу другим врстама. Даље врсте укључују моделе кодирања-декодирања, хиподермичке моделе и релационе моделе.
Проблем комуникације се разматрао још у античкој Грчкој, али се поље студија комуникације развило у засебну истраживачку дисциплину тек средином 20. века. Сви рани модели били су линеарни модели преноса, као што су Ласвелов модел, Шенон-Виверов модел, Гербнеров модел и Берлоов модел. За многе сврхе, касније су их заменили интеракциони модели, као што је Шрамов модел. Почевши од 1970-их, предложени су трансакциони модели комуникације, попут Барнлундовог модела, како би се превазишла ограничења интеракционих модела. Они представљају порекло даљег развоја у облику конститутивних модела.
Дефиниција и функција Модели комуникације су прикази процеса комуникације. Они покушавају да пруже једноставно објашњење процеса истицањем његових најосновнијих карактеристика и компоненти. Као поједностављене слике, они представљају само оне аспекте који су, према мишљењу творца модела, најважнији за комуникацију. Комуникација се може дефинисати као пренос идеја. Општи модели комуникације покушавају да опишу све њене облике, укључујући вербалну и невербалну комуникацију, као и визуелне, аудитивне и олфакторне облике. У најширем смислу, комуникација није ограничена на људе, већ се дешава и међу животињама и између врста. Међутим, модели комуникације се обично фокусирају на људску комуникацију као парадигматски облик. Они обично укључују неки тип интеракције између две или више страна у којој се размењују поруке. Процес у целини је веома сложен, због чега модели комуникације представљају само најуочљивије карактеристике приказујући како главне компоненте функционишу и међусобно делују. То обично чине у облику поједностављене визуелизације и занемарују неке аспекте ради једноставности. Неки теоретичари, попут Пола Коблија () и Петера Ј. Шулца (), разликују моделе комуникације од теорија комуникације. Ово се заснива на идеји да теорије комуникације покушавају да пруже апстрактнији концептуални оквир који је довољно снажан да тачно представи стварну стварност упркос њеној сложености. Теоретичар комуникације Роберт Крејг () види разлику у томе што модели првенствено представљају комуникацију, док је теорије додатно објашњавају. Према Френку Денсу (), не постоји један потпуно свеобухватан модел комуникације, јер сваки наглашава само одређене аспекте, а друге искривљује. Из тог разлога, он предлаже да се усвоји породица различитих модела.
Модели комуникације служе различитим функцијама. Њихова поједностављена презентација помаже студентима и истраживачима да идентификују главне кораке комуникације и примене концепте везане за комуникацију на стварне случајеве. Јединствена слика коју пружају олакшава опис и објашњење посматраних феномена. Модели комуникације могу водити формулисање хипотеза и предвиђања о томе како ће се комуникативни процеси одвијати и показати како се ти процеси могу мерити. Један од њихових циљева је да покажу како побољшати комуникацију, на пример, избегавањем дисторзија кроз шум или откривањем како друштвени и економски фактори утичу на квалитет комуникације.
Основни концепти Многи основни концепти се понављају у различитим моделима, као што су „пошиљалац”, „прималац”, „порука”, „канал”, „сигнал”, „кодирање”, „декодирање”, „шум”, „повратна спрега” и „контекст”. Њихова тачна значења се незнатно разликују од модела до модела, а понекад се користе различити термини за исте идеје. Једноставни модели се ослањају на само неколико ових концепата, док сложенији модели укључују многе од њих.
Пошиљалац је одговоран за креирање поруке и њено слање примаоцу. Неки теоретичари уместо тога користе термине извор и одредиште. Сама порука може бити вербална или невербална и садржи неки облик информације. Процес кодирања преводи поруку у сигнал који се може пренети помоћу канала. Канал је сензорни пут којим сигнал путује. На пример, изражавање мисли у говору кодира их као звукове, који се преносе ваздухом као каналом. Декодирање је обрнути процес од кодирања: дешава се када се сигнал преведе назад у поруку.
Шум је сваки утицај који омета да порука стигне на своје одредиште. Неки теоретичари разликују буку из околине и семантички шум: бука из околине изобличује сигнал на путу до примаоца, док се семантички шум јавља током кодирања или декодирања, на пример, када прималац не протумачи двосмислену реч у поруци онако како је пошиљалац намеравао. Повратна спрега значи да прималац одговара на поруку преношењем неке информације назад првобитном пошиљаоцу. Контекст се састоји од околности комуникације. То је веома широк појам који се може односити на физичко окружење и ментално стање комуникатора, као и на општу друштвену ситуацију.
Класификације Модели комуникације се класификују на много начина, а предложене класификације се често преклапају. Неки модели су општи у смислу да имају за циљ да опишу све облике комуникације. Други су специјализовани: примењују се само на специфична поља или области. На пример, модели масовне комуникације су специјализовани модели који немају за циљ да дају универзални приказ комуникације. Други контраст је између линеарних и нелинеарних модела. Већина раних модела комуникације су линеарни модели. Они представљају комуникацију као једносмеран процес у којем поруке теку од комуникатора до публике. Нелинеарни модели, с друге стране, су вишесмерни: поруке се шаљу напред-назад између учесника. Према Уми Нарули (), линеарни модели описују појединачне акте комуникације, док нелинеарни модели описују цео процес.
Линеарни пренос thumb|upright=1.5|Линеарни модел преноса Линеарни модели преноса описују комуникацију као једносмеран процес. У њему, пошиљалац намерно преноси поруку примаоцу. Пријем поруке је крајња тачка овог процеса. Пошто не постоји повратна спрега, пошиљалац можда не зна да ли је порука стигла на предвиђено одредиште. Већина раних модела били су модели преноса. Због своје линеарне природе, они су често сувише једноставни да би обухватили динамичке аспекте различитих облика комуникације, као што је уобичајени разговор лицем у лице. Фокусирајући се само на пошиљаоца, они изостављају перспективу публике. На пример, слушање се обично не дешава тек тако, већ је активан процес који укључује вештине слушања и интерпретацију. Међутим, неки облици комуникације могу бити тачно описани њима, као што су многи типови комуникације посредоване рачунаром. Ово се, на пример, односи на SMS, слање имејла, објављивање на блогу или дељење нечега на друштвеним медијима. Неки теоретичари, попут Уме Наруле, говоре о „акционим моделима” уместо о линеарним моделима преноса како би нагласили како се они фокусирају само на радње пошиљаоца. Линеарни модели преноса укључују Аристотелов, Ласвелов, Шенон-Виверов и Берлоов модел.
Интеракција thumb|upright=1.5|Интеракциони модел Код интеракционих модела, учесници у комуникацији наизменично заузимају позиције пошиљаоца и примаоца. Дакле, након пријема поруке, генерише се нова порука и враћа се првобитном пошиљаоцу као облик повратне спреге. У том погледу, комуникација је двосмеран процес. Ово додаје већу сложеност моделу, јер су учесници и пошиљаоци и примаоци и наизменично се смењују између ове две позиције.
Код интеракционих модела, ови кораци се дешавају један за другим: прво се шаље и прима једна порука, касније се друга порука враћа као повратна спрега, итд. Такве повратне спреге омогућавају пошиљаоцу да процени да ли је његова порука примљена и да ли је имала жељени ефекат, или да ли је била изобличена шумом. На пример, интеракциони модели се могу користити за опис разговора путем инстант порука: пошиљалац шаље поруку и затим мора да чека да прималац реагује. Други пример је сесија питања и одговора где једна особа поставља питање, а затим чека да друга особа одговори. Интеракциони модели обично стављају већи нагласак на интерактивни процес, а мање на технички проблем како се порука преноси у сваком кораку. Из тог разлога, већи значај се придаје контексту који обликује размену порука. Ово укључује физички контекст, као што је удаљеност између говорника, и психолошки контекст, који укључује менталне и емоционалне факторе као што су стрес и анксиозност. Шрамов модел је један од најранијих интеракционих модела.
Трансакција thumb|upright=1.5|Трансакциони модел Трансакциони модели се разликују од интеракционих модела на два начина. С једне стране, они схватају слање и одговарање као симултане процесе. Ово се може користити за опис начина на који слушаоци користе невербалну комуникацију, као што су држање тела и израз лица, да би дали неки облик повратне спреге. На овај начин, они могу сигнализирати да ли се слажу са поруком док говорник говори. Ова повратна спрега заузврат може утицати на поруку говорника док се она производи. С друге стране, трансакциони модели наглашавају да се значење ствара у процесу комуникације и да не постоји пре њега. Ово се често комбинује са тврдњом да комуникација ствара друштвене стварности као што су односи, лични идентитети и заједнице. Ово такође утиче на саме комуникаторе на различитим нивоима, као што су њихове мисли и осећања, као и њихови друштвени идентитети.