Прва међународна изложба модерне декоративне уметности (), одржана у Торину, у Италији од 10. маја до 10. новембра 1902. године, представљала је један од најзначајнијих уметничких догађаја почетка 20. века. Била је то светска изложба примењене уметности, у потпуности модерно усмерена, и имала је пресудан утицај на афирмацију Стиле флореале (, ), у Италији односно на ширење међународног Арт нуво () покрета. Учествовале су водеће европске земље: Италија, Немачка, Аустроугарска, Швајцарска, Енглеска, Белгија и Холандија, као и Сједињене Америчке Државе и Јапан, што је дало космополитски карактер целој манифестацији. Концепција и историјски контекст За разлику од Париске светске изложбе 1900. године (), која је комбиновала традицију и модерност, торинска је имала програм заснован на експлицитном модернизму. Како наводи Ричард Етлин (): „Само оригинални производи који показују јасну тежњу ка естетској обнови форме биће прихваћени. Ни пуке имитације прошлости, ни индустријски производи лишени уметничког духа неће бити примљени.“ Изложба је настављала излагачку праксу покрета Сецесије у Минхену (1893. и 1897.) и Бечу (1902.) као и дармштатску поставку. Главни организатори били су Ернесто Балбо Бертоне ди Самбуи (), Леонардо Бистолфи (), Ђовани Антонио Рејченд () и Енрико Товец (). Као и претходне велике изложбе у Торину (1884. и 1898.), и ова је била смештена у Валентино парку ( или ), где су подигнуте нове грађевине.
Архитектура и дизајн мини|Улазни портал Прве међународне изложбе модерне декоративне уметности у Торину 1902. године, дело архитекте Рајмонда д’Аронкоа На архитектонском конкурсу за Прву међународну изложбу модерне декоративне уметности, победио је 1901. године Рајмондо д’Аронко (; 1857 — 1932), водећи италијански архитекта необарокног и сецесијског стила (познат као главни дворски архитекта османског султана Абдул Хамида II у Истанбулу). Поред њега, у пројекту су учествовали Аннибале Риготи (). и Ђовани Вакета (), док је извођење радова водио Енрико Бонели (). Најимпозантнији елемент изложбе била је централна купола главног здања, Ротонда д’оноре (, ), која је инспирисана архитектуром Свете Софије у Истанбулу. Купола Ротонда д’оноре у Торину није била само декоративни елемент већ и симболичка веза са идејом Тоталног уметничког дела (Гезамткунстверк), где архитектура, декоративна уметност и стилска синтеза граде јединствену целину. Њена форма, која подсећа на куполу Свете Софије, представљала је мост између европске модерне (југендштил/стил либерти) и оријенталних архитектонских традиција. Радијално распоређени павиљони тематски су обухватали: фотографију, филм, аутомобиле и лепе уметности, док су националне галерије Немачке и Италије представљале рану варијанту модела павиљона Венецијанског бијенала (). Посебну пажњу привукао је ентеријер Соба за писање једне даме (), рад Франсис Макдоналд () и Херберт Макнејр () из Глазговске школе ().
Павиљон фотографије Посебан значај имала је Међународна изложба уметничке фотографије (), смештена у павиљон чији је улаз, у облику објектива фотоапарата, симболизовао тада овај нови медиј. Фотографија је први пут представљена као равноправна уметничка дисциплина, што је највише заслуга америчких аутора из покрета Фото-сецесија (), под вођством Алфреда Штиглица (). Они су добили јединствени награду, највише признање манифестације Гран-при (), лично уручену од краља Виториа Емануела III. Овај догађај је директно утицао на оснивање чувеног часописа Рад камере (), 1903. године, који је основао Алфред Штиглиц, и излазио до 1917. године. Од немачких фотографа учествовали су Рудолф Диркоп (; 1. август 1848, Хамбург — 3. април 1918, Хамбург), Франц Грајнер (; 28. септембар 1871, Бад Рајхенхал — 17. фебруар 1948, Минхен) и Никола Першајд (, или ; 3. децембар 1864, Мозелвајс, — 12. мај 1930, Берлин), док је Италију представио Виторио Села (; 28. август 1859, Бјела — 12. август 1943, Бјела), својим циклусима планинске фотографије.
Уметници и дела Изложба је постала прекретница у каријерама бројних уметника. Италијански уметник, ковач уметничког гвожђа, Алесандро Мацуцотели (; 30. децембар 1865, Лоди — 29. јануар 1938, Милано), овде је стекао међународно признање, као и дизајнери Карло Бугати (; Милано, 6. децембар 1855 — Молсхајм, , Француска, 31. март 1940), Виторио Валабрега (; Торино, 27. септембар 1861 — Торино, 1952), и произвођач намештаја, тапетар и дизајнер Агостино Лауро (; 1861, Торино — 1924, Торино). Од немачких уметника истакли су се вајар Вилхелм Кригер (; 2. јун 1877, Нордернај — 14. септембар, Хершинг ам Амерзе) и Петер Беренс, члан Дармштатске уметничке колоније, док је Аустроугарски сликар и графички уметник Карл Ото Чешка (; 22. октобар 1878, Беч — 30. јул 1960, Хамбург), освојио је златну медаљу. Наслеђе и утицај Торинска изложба 1902. године остаје јединствена у историји светских изложби као једина у потпуности посвећена једном уметничком стилу Арт нуво и често се сматра његовим врхунцем у европској култури. Идеја примењене уметности као модерног медија добила је свој наставак у каснијим изложбама, укључујући прославу 50-годишњице уједињења Италије 1911. (Торино, Рим, Фиренца), као и у париској Међународна изложба модерне декоративне и примењене уметности, 1925. године (), која је означила прелаз од Арт нуво ка стилу Арт деко.
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе Прва међународна изложба модерне декоративне уметности 1902
Категорија:Торино Категорија:Италијанска култура Категорија:Изложбе Категорија:Сецесија Категорија:Италија у 1902.