Побуна хрватских сељака 1920. (), позната и као Кришка република (), догодила се од 4. до 12. септембра 1920. на селу северозападно и западно од Загреба, у новооснованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Побуна, чији је центар био град Криж, била је резултат претежно економских притужби и отпора регрутацији у Хрватској и Славонији. Непосредни узрок побуне била је кампања Војске Краљевине СХС, која је након завршетка Првог светског рата била задужена за одржавање јавног реда на том подручју, да региструје и жигоше теглећу стоку за војну употребу.

Први оружани сукоби догодили су се око градова Гарешница и Грубишно Поље и брзо су се проширили на Криж. Одатле се побуна проширила северозападно према Загребу, посебно на Дуго Село, Клоштар Иванић и Свети Иван Зелина. Насиље се проширило и југоисточно на градове Поповача и Кутина. Сукоби су забележени и око Бјеловара и Сиска. Побуњени сељаци разоружали су локалне гарнизоне жандармерије и заузели општинске зграде у неколико градова и села. Појачања која је послала војска борила су се против сељака и обновила контролу владе над тим подручјем.

Догађаји су описани у савременом извештају бана Хрватске Матка Лагиње, који је известио да су економске притужбе главни узрок побуне, али је барем део насиља приписао Хрватској пучкој сељачкој странци (ХПСС), коју је водио Стјепан Радић. Нема доказа да су странка или Радић, који је у то време био у затвору, организовали побуну, али су њени чланови подржали и учествовали у побуни, а барем у неким подручјима су је и водили. Филип Лакуш био је гласни вођа побуне у Крижу. Повезаност са побуном помогла је Радићевој странци да стекне популарност међу Хрватима између недавно одржаних локалних и парламентарних избора у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца који су одржани касније те године. Дотад релативно минорна странка постала је главна хрватска политичка снага међуратног периода.

Позадина У последњој години Првог светског рата, дезертерства из Аустроугарске војске постала су распрострањена међу војницима који су регрутовани у Краљевини Хрватској и Славонији, једној од земаља које су чиниле Аустроугарску. Дезертери, познати као Зелени кадар, ослањали су се на разбојништво и добровољну подршку сељака који су одбацивали државну власт као неправедну. Као акте противљења војним и цивилним властима, Зелени кадар и већина сељаштва противили су се војној служби и опорезивању.

Након пораза и распада Аустроугарске 1918, јужнословенске земље бившег царства организовале су се у краткотрајну Државу Словенаца, Хрвата и Срба (ДСХС) и постале део новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Нова држава је формирана као унија са центром у предратној Краљевини Србији. Одлука о уједињењу је убрзана јер је Народно веће ДСХС било све више уплашено немирима на селу, италијанским територијалним претензијама изнетим у Лондонском уговору и оптужбама да генерал пешадије Антон Липошћак спрема прохабзбуршки пуч. Како су војне јединице формиране на бившим аустроугарским територијама, које су сматранe непоузданим након афере Липошћак, распуштене, Народно веће је позвало Српску војску на бивше аустроугарске територије, где јој је поверен задатак заштите јавног реда.

Почетком 1919. године, у овом задатку, војску је заменила новооснована, наоружана жандармерија. Након проглашења уједињења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, започео је процес успостављања војске краљевине. Ова војска се састојала од 15.000 војника Народног већа и 145.000 војника Српске војске, уз промену имена и ознака 1919. године. Српска војска и Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца биле су врло сличне по изгледу јер је нова снага задржала униформе, чинове, ознаке и употребу српског језика свог претходника. Официрски кадар био је претежно српски. Законодавство које је потврдило оснивање и структуру војске донето је 1923. године.

Политички противници оснивања нове државе у Хрватској и Славонији укључивали су Хрватску пучку сељачку странку (ХПСС), која је била релативно минорна странка пре рата, али је стекла на значају, делимично због свог залагања за пацифизам, а касније и републиканизам. Пораст популарности ХПСС-а поклопио се са порастом насиља у руралним деловима Хрватске и Славоније крајем 1918. и почетком 1919. године, као и са протестом у Загребу 1918. који је угушен силом. Након што је странка покренула петицију за „неутралну хрватску сељачку државу” која је за шест недеља прикупила више од 115.000 потписа, скупови у њену подршку су забрањени, а њен вођа Стјепан Радић је ухапшен у марту 1919. и затворен скоро годину дана.

Власти су оптужиле ХПСС за подривање државне власти и подршку одметницима. Влада је антимилитаризам ХПСС-а сматрала једнаким бољшевизму и стога посебно опасним, јер је повезиван са војницима који су се враћали из руског заробљеништва 1919. и савременим побунама у Марибору, Вараждину и Осијеку. ХПСС је настојао да привуче сељаке јер су његови лидери изједначавали Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца са Аустроугарском, говорећи да су обе биле заинтересоване само за наметање пореза и регрутовање сељака. До 1919. године, становници хрватског залеђа доживљавали су српску војску као окупаторску силу. Ова перцепција је углавном била последица отпора регрутовању војника који су слати да се боре против Албанаца у југословенској колонизацији Косова и произвољног пребијања од стране војске и жандармерије као вансудског кажњавања. Дезертерство је постало довољно често да изазове ограничено оживљавање Зеленог кадра.

Ток догађаја

Кампања жигосања Крајем августа 1920, војска је започела кампању жигосања приватно поседоване теглеће стоке. Означавала је оне које су биле погодне за војну употребу и потенцијалну реквизицију, и идентификовала залихе коња и запрежних кола за употребу у војној обуци. Кампања је изазвала поновно насиље на селу источно од Загреба, али су немири имали корене у економским проблемима. Иако је регистрација теглеће стоке била позната хрватским сељацима још из времена Аустроугарске, жигосање је била новост. Постојала је забринутост да ће животиње бити физички повређене и да ће оне које су жигосане као непогодне за војну службу изгубити тржишну вредност. Власти су игнорисале ове забринутости, дозвољавајући ширење дезинформација и гласина о њиховој мотивацији за кампању.

Припреме за побуну против кампање жигосања почеле су крајем августа уз учешће чланова ХПСС-а. До 27. августа, локалне власти јужно од Загреба постале су свесне намера да се омете кампања жигосања, а до краја месеца појавили су се леци који позивају на отпор и обећавају помоћ од Зеленог кадра. Шириле су се гласине да ће „Срби доћи и одвести сву стоку у Србију” или Француску, и да ће стока бити жигосана словима „К” и „А” да би се означило да ће бити предата Карађорђевићима и регенту Александру. У неким случајевима, војни официри задужени за кампању жигосања допринели су ширењу гласина. У једном забележеном примеру, војни мајор је претио сељацима у Ивановом Селу који су доводили у питање мотиве војске депортацијом у Албанију и уништењем њиховог села.

Дана 2. септембра, гомила сељака из околних села окупила се у Великом Грђевцу у срезу Грубишно Поље, око источно од Загреба. Говорници су позивали окупљене сељаке да не предају своје коње. Као одговор, стигли су службеник Бјеловарско-крижевачке жупаније и жупанијски секретар, под заштитом жандарма, да смире гомилу. Ово се поновило следећег дана, када је наоружана гомила сељака покушала да омете рад службеника задужених за жигосање коња у оближњој Гарешници и, према савременом извештају који је припремио бан Хрватске Матко Лагиња, два сељака су убијена у инциденту. Власти су прекинуле кампању жигосања на Лагињино инсистирање 4. септембра.

Сукоби у Чазми и Крижу thumb|upright|Вођа побуне Филип Лакуш у Крижу захтевао је проглашење републике на челу са Стјепаном Радићем (на слици). Дана 4. септембра, гомила се поново окупила у Великом Грђевцу; напали су 15 жандарма који су пратили пристигле жупанијске службенике. Према Лагињином извештају, један сељак је убијен, а неколико је рањено у сукобу пре него што су се жандарми предвођени капетаном Јанком Милчићем расули и побегли. Милчић је одбацио униформу и побегао у Бјеловар, удаљен . Истог дана дошло је до нових сукоба у селу Нова Рача код Бјеловара; заузета је зграда општинске управе и спаљени су списи, а у Иванској су два сељака убијена када се гомила од 300 људи сукобила са жандармима. Истог дана, сељаци су преузели контролу над градом Чазма, око источно од Загреба. Према Лагињи, гомила од око 400 људи сукобила се са девет жандарма у граду, приморавши их да побегну и сакрију се; након тога, сељаци су узели оружје пронађено у среским и општинским зградама. Као одговор, следећег дана, војска је из Загреба распоредила чету са митраљезом. Појачања су обновила владину контролу над Чазмом након оружаног сукоба са смртним исходима 8. септембра.

Дана 5. септембра, око јужно од Чазме, наоружана гомила је заузела станицу жандармерије у Крижу и он је постао центар побуне. Побуњеници су узели оружје које су тамо пронашли, посекли телеграфске и телефонске стубове и заузели железничку станицу у оближњем селу Новоселец. Током наредна два дана, побуњеници су узели сво ватрено оружје које су могли наћи у Крижу, провалили у зграде општинске управе и спалили слике краља Петра I и регента Александра пронађене у канцеларијама. Дана 7. септембра, воз који је превозио војна појачања из Загреба у Кутину заустављен је на станици Новоселец, а у сукобу између побуњеника и војника било је жртава на обе стране. Сељаци су запленили воз са циљем да га искористе за ширење устанка на оближње градове. Постављене су сељачке страже да патролирају кључним подручјима, а локални чланови ХПСС-а су основали и попунили „народне судове”. Дана 5. септембра дошло је до нових сукоба у селима Северин и Велика Писаница код Бјеловара. Истог дана, војска и жандармерија распоредиле су појачања у селима Фаркашевац и Велико Тројство западно и северно од Бјеловара како би пресреле гласине о помоћи преко оближње мађарске границе. Побуна, која је на подручју Крижа окончана до 9. септембра, назива се и Кришка република ().

Сукоби у Дугом Селу и Светом Ивану Зелини Дана 6. септембра, немири су се проширили према Загребу. Гомила од око 600 сељака напала је станицу жандармерије у селу Оборово пре него што је наставила ка Дугом Селу, око источно од Загреба, кроз села Посавски Бреги и Јежево. Размењена је ватра са групом жандарма у Дугом Селу, што је резултирало жртвама на обе стране. Сељаци су неколико сати држали контролу над Дугим Селом пре него што су власти повратиле контролу над градом. Дана 7. септембра, нападнута је и заузета станица жандармерије у Клоштар Иванићу, на пола пута између Дугог Села и Крижа. У борби су убијена два цариника, а општински нотар је нападнут. Војска је повратила град 9. септембра.

Такође 6. септембра, у селу Доње Псарјево код Светог Ивана Зелине, око северно од Дугог Села, друга група сељака борила се са три жандарма. Ујутру 7. септембра, гомиле сељака кренуле су ка Светом Ивану Зелини, где је дошло до размене ватре са локалном жандармеријом. Телефонске и телеграфске линије у околини су пресечене, општинска и среска управа и судови, продавнице и крчме су опљачкане, што је навело војску да пошаље појачања возом из Загреба до оближњих Сесвета, пре него што су наставили пешке ка Светом Ивану Зелини, где су стигли следећег јутра. Док су се сукоби одвијали у Дугом Селу и Светом Ивану Зелини, гомила од 2.000 људи опљачкала је и запалила канцеларије локалне управе у селима Беловар и Моравче, која се налазе између Сесвета и Светог Ивана Зелине. У оближњој Кашини, општинска зграда је опљачкана, а општински службеници су нападнути.