Калифорнијска златна грозница (1848–1855) означава период масовног миграционог таласа у Калифорнију, изазваног открићем злата. Џејмс В. Маршал је 24. јануара 1848. године открио злато у Сатеровој пилани у Коломи, Калифорнија, што је означило почетак Калифорнијске златне грознице."[E]vents from January 1848 through December 1855 [are] generally acknowledged as the 'Gold Rush'. After 1855, California gold mining changed and is outside the 'rush' era." Вест о злату довела је у Калифорнију приближно 300.000 људи из остатка Сједињених Америчких Држава и иностранства. У том тренутку, Калифорнија је тек била припоjена Сједињеним Државама након рата са Мексиком.
Нагли прилив злата у новчани систем подстакао је обнову америчке економије, док је драматичан раст броја становника омогућио да Калифорнија убрзано стекне статус савезне државе у оквиру компромиса из 1850. године. Домородачко становништво Калифорније претрпело је озбиљне последице током златне грознице, укључујући убрзање њиховог демографског пад услед болести, глади и геноцида над староседеоцима.
Последице златне грознице биле су значајне. Читави домородачки народи били су нападани и протеривани са својих земаља од стране трагача за златом, познатих под надимком „четрдесетдеветари” (енгл. forty-niners), што се односило на 1849. годину као врхунац прилива досељеника. Ван Калифорније, први досељеници стизали су из Орегона, Сандвичких острва (данашњи Хаваји) и Латинске Америке крајем 1848. године. Од приближно 300.000 људи који су дошли у Калифорнију током златне грознице, око половине је стигло морским путем, а половина копненим, преко Калифорнијске стазе и Калифорнијског пута; „четрдесетдеветари” су на том путу често пролазили кроз велике тешкоће.
Иако су већину чинили Американци, златна грозница је привукла и хиљаде досељеника из Латинске Америке, Европе, Аустралије и Кине. Пољопривреда и сточарство проширили су се широм државе како би подмирили потребе новог становништва. Изградња инфраструктуре, укључујући путеве, цркве и школе, допринела је брзом развоју Сан Франциска, који је од малог насеља са око 200 становника 1846. године израстао у град са приближно 36.000 становника 1852. године. Године 1849. написан је устав, који је потом усвојен на референдуму, а изабрани су и привремени гувернер и законодавно тело. У септембру 1850. године, Калифорнија је примљена у Савез као нова држава.
На почетку златне грознице није постојао закон који би регулисао својинска права у златоносним подручјима, па се развио систем „обележавања потражних поља”. Трагачи за златом су га проналазили у потоцима и речним коритима користећи једноставне технике, попут испирања злата. Иако је рударство изазивало оштећења животне средине, временом су развијене и усвојене софистицираније методе вађења злата, које су касније примењиване широм света.
Развој транспорта убрзан је увођењем паробродова у редовну службу. До 1869. године изграђене су железничке пруге које су повезале Калифорнију са источним делом Сједињених Држава. На врхунцу златне грознице технолошки напредак достигао је ниво при коме је било неопходно значајно финансирање, што је довело до повећања удела рударских компанија у односу на појединце. Током тог периода, извађено је злато вредно десетине милијарди данашњих америчких долара, што је донело велико богатство малом броју људи, док је већина учесника златне грознице у Калифорнији зарадила тек нешто више од онога са чиме је започела.
Историја
Ранија открића Злато у Калифорнији откривено је већ 9. марта 1842. године на имању Ранчо Сан Франциско, у планинама северно од данашњег Лос Анђелеса. Домородац Калифорније Франциско Лопес тражио је залутале коње и зауставио се на обали малог потока (данашњи кањон Пласерита), око 4,8 km источно од данашњег Њуола и око 56 km северозападно од Лос Анђелеса. Док су коњи пасли, Лопес је ископао дивљи лук и у корењу међу кртолама пронашао златни грумен. Наставио је потрагу и пронашао још злата.
Лопес је злато однео властима које су потврдиле његову вредност. Он и други су потом почели да траже и друге речне токове са налазиштима у околини. Неколико их је пронађено у североисточном делу шуме, на подручју данашњег округа Вентура. У новембру исте године део злата је послат у америчку ковницу новца (U.S. Mint), али откриће није изазвало већу пажњу.
Године 1843. Лопес је пронашао злато у кањону Сан Фелисијано, недалеко од свог првог открића. Мексички рудари из Соноре радили су на плацерским налазиштима све до 1846. године. Мањи налази злата у Калифорнији забележени су и пре 1848. године од стране домородачких Индијанаца при мисијама. Фрањевци су их упућивали да локацију налазишта држе у тајности како би се избегла златна грозница.
Маршалово откриће мини|Илустрација из 1855. године која приказује Џејмса В. Маршала, проналазача злата у Сатеровом млину. У јануару 1847. године, девет месеци након почетка Америчко-мексичког рата, потписан је споразум у Кауенги, којим је окончан војни сукоб у Горњој Калифорнији (Алта Калифорнија). Двадесет четвртог јануара 1848. године, Џејмс В. Маршал пронашао је сјајни метал у каналу за воду тестере коју је градио за пионира из Сакрамента, Џона Сатера, познату као Сатерова пилана, у близини Коломе, на реци Американ.
Маршал је свој налаз однео Сатеру, а њих двојица су у тајности испробали метал. Након што је испитивање показало да је у питању злато, Сатер је изразио незадовољство, желећи да откриће задржи у тајности, јер се плашио последица по своје планове о стварању пољопривредног царства уколико би у региону дошло до златне грознице.
Америчко-мексички рат завршен је 30. маја 1848. године ратификацијом споразума у Гвадалупе Идалгу, којим је Калифорнија званично припала Сједињеним Државама.
Након што је све присутне у пилани заклео на тајност, Сатер је у фебруару 1848. године послао Чарлса Бенета у Монтереј да се састане са пуковником Мејсоном, највишим америчким званичником у Калифорнији, како би обезбедио права на минералне ресурсе земљишта на коме је стајала пилана. Бенет није смео никоме да открије откриће злата, али је, када се зауставио у Бениши, чуо гласине о открићу угља у близини планине Дијабло и одмах изговорио вест о налазу злата. Наставио је пут ка Сан Франциску, где поново није успео да сачува тајну. У Монтереју је Мејсон одбио да донесе било какву одлуку у вези са власништвом над земљиштем и минералним правима, а Бенет је по трећи пут открио информацију о постојању злата.
До марта 1848. године, гласине о открићу злата потврдио је самофранциски издавач новина и трговац Самуел Бранан. Он је на брзину отворио продавницу опреме за трагаче за златом, а затим је пролазио улицама Сан Франциска држећи у руци бочицу са златом и узвикујући: „Злато! Злато! Злато са реке Американ!”
Деветнаестог августа 1848. године, New York Herald постао је прве велике новине на источној обали које су известиле о открићу злата. Петог децембра 1848. године, председник Сједињених Држава Џејмс Нокс Полк потврдио је пред Конгресом откриће злата. Као последица тога, људи који су желели да се обогате током златне грознице, касније познати као „четрдесетдеветари” (forty-niners), почели су да пристижу у Златни регион Калифорније, познат и као „Маjка жила” (Mother Lode), из других делова Сједињених Држава и из иностранства. Као што је Сатер и страховао, његови пословни планови су пропали након што су га радници напустили у потрази за златом, док су узурпатори заузели његову земљу и украли његове усеве и стоку.
Сан Франциско је пре почетка златне грознице био мало насеље. Када су становници сазнали за откриће злата, град је у први мах постао „град духова”, пун напуштених бродова и радњи, али је убрзо доживео процват доласком трговаца и новог становништва. Број житеља Сан Франциска нагло је порастао са око 1.000 у 1848. години на 25.000 сталних становника до 1850. године.
Рудари су живели у шаторима, дрвеним колибама или у кабинама скинутим са напуштених бродова. У брзорастућем граду у почетку није било цркава нити верских служби, што је подстакло мисионаре, попут Вилијама Тејлора, да попуне ту празнину. Тејлор је држао службе на улици, користећи буре као говорницу. Око њега су се окупљале масе како би слушале његове проповеди, а убрзо је, захваљујући дарежљивим прилозима успешних трагача за златом, подигнута прва црква у Сан Франциску.
Превоз и залихе мини|Оглас о пловидби до Калифорније, . године. Оно што се често назива „првом златном грозницом светског значаја” било је праћено огромним тешкоћама у путовању до Калифорније. „Четрдесетдеветари” су на путу често пролазили кроз велике невоље, па чак и губили животе. У почетку је већина Аргонаута, како су их такође називали, путовала морским путем. Са источне обале Сједињених Држава пловидба око рта Хорн трајала је четири до пет месеци и обухватала око 18.000 наутичких миља (21.000 миља; 33.000 km).
Алтернатива је била пловидба до атлантске обале Панамске превлаке, затим недељу дана путовања кроз џунглу у кануима и на мазгама, па на пацифичкој страни чекање брода за Сан Франциско. Постојала је и рута преко Мексика, која је почињала у Веракрузу. Компаније које су пружале такве видове превоза оствариле су огромну добит, међу њима U.S. Mail Steamship Company, федерално субвенционисана Pacific Mail Steamship Company и Accessory Transit Company.
Многи трагачи за златом кретали су и копненим путем преко континенталног дела Сједињених Држава, посебно дуж Калифорнијске стазе. Свака од ових рута имала је своје смртоносне опасности, од бродолома до тифуса и колере. У раним годинама златне грознице велики део пораста становништва у области Сан Франциска био је последица паробродског саобраћаја из Њујорка преко копнених прелаза у Никарагви и Панами, а потом наставка пловидбе паробродом до Сан Франциска.
Током путовања, многи пароброди са источне обале захтевали су од путника да понесу „комплете” у којима су се обично налазиле личне ствари попут одеће, водича, алата и сл. Поред личних ствари, Аргонаути су морали да носе и бурета са говеђим месом, кексом, маслацем, свињетином, пиринчем и сољу. За време пловидбе, путници су могли међусобно да разговарају, пуше, пецају и баве се другим активностима у зависности од брода којим су путовали. Ипак, доминантна активност на паробродима било је коцкање, што је деловало иронично јер је јаз између богатих и сиромашних био веома изражен. Све је било јасно подељено између имућних и сиромашних.
Постојали су различити нивои услова превоза које су путници могли да плате како би стигли у Калифорнију. jeфтинији пароброди су имали дуже руте, док су скупљи брже довозили путнике на одредиште. Биле су уочљиве јасне друштвене и економске разлике између путника: они који су платили више добијали су погодности које остали нису могли да користе, чиме се наглашавала њихова виша друштвена позиција у односу на оне који нису могли да приуште такве услове. мини|Трговачки бродови испуњавају залив Сан Франциска, 1850–51. Бродови са залихама стизали су у Сан Франциско како би задовољили потребе нагло растуће популације. Када су стотине бродова биле напуштене јер су посаде дезертирале и отишле у златоносна поља, многи од њих су претворени у складишта, продавнице, кафане, хотеле, а један чак и у затвор.; Како се град ширио и јављала потреба за новим грађевинским просторима, бројни бродови су уништавани и коришћени као насипи за проширење обале.
Остали развоји У року од неколико година дошло је до важног, али мање познатог прилива трагача за златом у крајњи север Калифорније, посебно на подручје данашњих округа Сискију, Шаста и Тринити. Откриће златних грумена 1851. године на месту данашње Вајрике довело је хиљаде трагача за златом на Сискију стазу и у северне округе Калифорније.