мини|Мапа Северне Америке (1656–1750). Француска плавом бојом, Велика Британија ружичастом и љубичастом, а Шпанија наранџастом. Француска је започела колонизацију Америке у 16. веку и наставила је у наредним вековима, успостављајући колонијалну империју на западној хемисфери. Француска је основала колоније у великом делу источне Северне Америке, на више карипских острва и у Јужној Америци. Већина колонија развијана је ради извоза производа као што су риба, пиринач, шећер и крзна.
Прва француска колонијална империја обухватала је више од 10.000.000 km² на свом врхунцу 1710. године, што је чинило другом највећом колонијалном империјом на свету, после Шпанске империје.
Током колонизације Новог света Французи су основали тврђаве и насеља која ће касније прерасти у градове као што су Квебек, Троа Ривјер и Монтреал у Канади; Детроит, Грин Беј, Сент Луис, Кејп Џирардо, Мобил, Билокси, Батон Руж и Њу Орлеанс у Сједињеним Америчким Државама; Порт о Пренс и Кап Аитијен (основан као Кап Франсе) на Хаитију, Сен Пјер и Форт Сен Луј (раније Форт Ројал) на Мартинику, Кастриз (основан као Каренаж) на Светој Луцији, Кајена у Француској Гвајани и Сао Луис (основан као Сен-Луј де Марањан) у Бразилу.
Северна Америка
Позадина Французи су први пут дошли у Нови свет као путници у потрази за поморским путем ка Тихом океану и богатством. Већа француска истраживања Северне Америке започела су за владавине Франсое I, краља Француске. Године 1524. Францис је послао италијанског морепловца Ђованија Верацана да истражи област између Флориде и Њуфаундленда у потрази за путем ка Тихом океану. Том приликом је открио делове њујоршке луке. Французи су држали уске приобалне делове данашњих њујоршких општина Квинс и Бруклин, на горњем и доњем делу луке, све до 1609. године, када су Британци и Холанђани преузели контролу од Верацана. Он је касније тим областима између Нове Шпаније и енглеског Њуфаундленда дао називе Франческа и Нова Гала, чиме је подстицао француске интересе.
Колонизација мини|Портрет Жака Картјеа Теофила Амела, обр. 1844. године Године 1534. француски краљ Франсоа I послао је Жака Картјеа у прву од три експедиције ради истраживања обала Њуфаундленда и реке Сен Лорен. Картје је симболично основао Нову Француску подизањем крста на обали полуострва Гаспе. Французи су затим покушали да оснују више колонија широм Северне Америке, али су оне углавном пропадале услед неповољних климатских услова, болести или сукоба са другим европским силама. Картје је 1541. године покушао да у Кап-Ружу (данашњи град Квебек) створи прво трајно европско насеље у Северној Америци, доводећи око 400 досељеника, али је колонија напуштена већ следеће године због непогода и напада домородаца.
Мала група француских војника остављена је 1562. на острву Парис у Јужној Каролини, где су започели изградњу тврђаве Шарлфор, али су је напустили после годину дана због недостатка снабдевања из Француске. У данашњем Џексонвилу (Флорида) 1564. је основана тврђава Каролина, која је већ следеће године уништена нападом Шпанаца из Сент Огастина. Покушај насељавања осуђеника на острву Сејбл, код Нове Шкотске, 1598. године, такође је брзо пропао. У Тадусаку (данашњи Квебек) 1599. године основана је трговачка испостава са шеснаесторо досељеника, од којих је прву зиму преживело само петоро.
Пјер Дигуа де Мон и Самјуел де Шамплен 1604. године основали су краткотрајну француску колонију у Акадији, на острву Сент Крој (данас држава Мејн), али је насеље било погођено тешким болестима, вероватно скорбутом. Већ следеће године колонија је премештена у Порт Ројал у данашњој Новој Шкотској. Шамплен је 1608. године основао Квебек и истражио Велика језера. Жан Николè основао је 1634. године Ла Бај де Пуан (данашњи Грин Беј), једно од најстаријих трајних европских насеља на тлу САД. Истe године Сјур де Лавиолет је основао Труа-Ривијер, а 1642. Пол де Шомедеј, Сјур де Мезонев, утврђење Вил-Мари, познатије као данашњи Монтреал.
Луј Жолије и Жак Маркет 1668. и 1671. године основали су Су Сент Мери и Сент Игнас, истражујући притом реку Мисисипи. Крајем XVII века Рене-Робер Кавелије, Сјур де ла Сал, успоставио је мрежу утврђења од Мексичког залива до Великих језера и реке Сен Лорен. У Тексасу је 1685. основана тврђава Сен Луј, али је напуштена већ 1688. године. Антоан де ла Мот Кадилак је 1701. године основао тврђаву Поншартрен ди Детроа (данашњи Детроит), а Жан-Батист Ле Моан, Сјур де Бијанвил, Нови Орлеанс 1718. године. Његов брат Пјер Ле Моан д’Ибервил основао је Батон Руж 1719. године. мини|Гувернер Фронтенак изводи племенски плес са индијским савезницима. Француски досељеници су 1702. започели насељавање Мобила (Алабама), изградивши тврђаву Луј де ла Луизијан, прву престоницу колоније Луизијане. Оснивачи су били браћа Пјер д’Ибервил и Жан-Батист Бијанвил, који је 1701. именован за гувернера француске Луизијане. Римокатоличка парохија у Мобилу основана је 20. јула 1703. године, као прва француска католичка парохија на обали Мексичког залива.
Године 1704. у колонију је брод Пеликан довео 23 Францускиње, али су се током пута у Хавани заразиле жутом грозницом. Болест се проширила и на колонисте и на домородачко становништво, усмртивши многе. У овом периоду доведени су и први афрички робови из француске колоније Сен Доминго на Карибима. Популација Луизијане је убрзо варирала услед болести и поплава: са 279 људи 1708. пала је на 178 већ 1710. године. Због тога је Бијанвил 1711. године наредио премештање насеља неколико километара низводно, на ушће реке Мобил у Мобилски залив, где је изграђена нова тврђава Луј.
До 1712. године, када је Антоан Крозaт преузео управу над колонијом, становништво је достигло око 400 људи. Престоница Луизијане је 1720. године премештена у Билокси, а Мобил је постао војно и трговачко средиште. Године 1723. започета је изградња нове зидане тврђаве, која је названа Форт Конде у част Луја Анрија, војводе од Бурбона.
Париским миром из 1763. окончан је Седмогодишњи рат, у коме је Британија победила Француску. По условима споразума Француска је уступила Британији територије источно од Мисисипија, које су укључене у проширену колонију Западна Флорида. Британци су преименовали Форт Конде у Форт Шарлот у част краљице Шарлоте.
Иако су Французи били врло заинтересовани за истраживање Северне Америке, Нова Француска је остала слабо насељена. Због недостатка жена, били су чести мешовити бракови Француза и домородаца, из којих је потекло становништво познато као Метиси. Односи Француза и Индијанаца углавном су били мирољубиви. Историчар XIX века Френсис Паркман је записао: „Шпанска цивилизација је уништила Индијанца. Енглеска цивилизација га је презрела и занемарила. Француска цивилизација га је пригрлила и неговала.”
Ради повећања броја досељеника, кардинал Ришеље је 1627. издао ордонансу којом су Индијанци који су прешли у католичанство сматрани „природним Французима”. Краљ Луј XIV је такође послао око 800 младих жена, познатих као „Краљеве кћери”. Ипак, низак број становника Нове Француске остао је трајан проблем. На почетку Француског и индијанског рата (1754–1763) број Британаца у Северној Америци премашивао је Французе у односу 20:1. Француска је на северноамеричком тлу водила укупно шест колонијалних ратова: четири Француска и Индијанска, као и Ралев рат и Рат оца Ле Лутра.
Француска Флорида мини|Мапа француске Флориде Године 1562. француски краљ Шарл IX, по иницијативи адмирала Гаспара де Колиња, послао је Жана Рибоа са групом хугенотских досељеника у покушају да колонизују атлантску обалу и оснују насеобину на територији која ће добити име Француска Флорида. Експедиција је открила залив и острво Порт Ројал, касније познато као Парис ајленд у Јужној Каролини, где је подигнут утврђени логор назван Шарлфор. Група на челу са Ренеом Гуленом де Ладонијером затим се преселила јужније и 22. јуна 1564. године основала тврђаву Каролина на реци Сент Џонс на Флориди.
Ово је изазвало противљење Шпанаца, који су полагали право на Флориду и противили се насељавању протестаната из верских разлога. Године 1565. Педро Менендес де Авилес предводио је групу Шпанаца и основао насеље Сент Огастин, 60 километара јужно од тврђаве Каролина. Страхујући од шпанског напада, Рибо је планирао да пресели колонију, али је његова флота изненада уништена у олуји. Двадесетог септембра 1565. године Шпанци под вођством Менендеса де Авилеса напали су тврђаву Каролина и побили све њене становнике, укључујући Жана Рибоа.
Канада и Акадија лево|мини|Политичка карта североисточног дела Северне Америке 1664. године. Француски интереси у Канади били су у почетку усмерени на риболов код Гранд Банк Њуфаундленда. Међутим, почетком XVII века Француска је више пажње посветила трговини крзном из Северне Америке. Трговачка испостава у Тадусаку основана је 1600. године. Четири године касније Самјуел де Шамплен је први пут отпутовао у Канаду у трговачкој мисији ради крзна. Иако није имао званичан мандат, израдио је карту реке Сен Лорен и по повратку у Француску написао извештај под насловом Дивљаци, у коме је описао свој боравак у племену Монтањаца код Тадусака.
Шамплен је своје налазе морао да представи краљу Анрију IV. У пролеће 1604. године учествовао је у још једној експедицији у Нову Француску, којом је руководио Пјер Дигуа де Мон. Тада је основано прво француско насеље у Новом свету, на острву Сент Крој, које је напуштено већ наредне зиме. Потом је подигнута колонија Порт Ројал.
Године 1608. Шамплен је основао трговачку испоставу за крзно, из које ће настати град Квебек, касније престоница Нове Француске. У Квебеку је Шамплен склопио савезе са Хуронима и Отавама против њихових традиционалних непријатеља, Ирокеза. Шамплен и други француски истраживачи наставили су да продиру у унутрашњост Северне Америке, користећи кануе од брезове коре како би брзо пролазили кроз Велика језера и њихове притоке. Године 1634. нормандијски истраживач Жан Николè стигао је до подручја данашњег Висконсина.
После капитулације Квебека у корист браће Кирк, Британци су од 1629. до 1632. држали град и Канаду под својом окупацијом. Шамплен је био заробљен, а Друштво сто акционара банкротирало је. По Сенжерменском споразуму Француска је 1632. повратила колонију. Године 1634. основан је град Троа Ривјер, а 1642. Анжевинац Жером ле Роје де ла Доверсијер подигао је Вил-Мари (касније Монтреал), утврђење ради одбране од Ирокеза током Првог великог ирокешког рата (1642–1667). мини|Нова мапа северних делова Америке које је Француска полагала право 1720. године, према лондонском картографу Херману Молу. И поред територијалног ширења, колонија се развијала споро. Ратови са Ирокезима и болести били су водећи узроци смртности. Када је Луј XIV 1663. године увео краљевску управу, у Новој Француској је било свега 2.500 европских досељеника. Те године краљ је, ради повећања становништва, послао између 800 и 900 „Краљевих кћери”, младих жена намењених за удају за колонисте. Популација је потом порасла на око 7.000 1674. године и на 15.000 1689. године.
У периоду од 1689. до 1713. француски досељеници били су готово непрестано у рату током Француско-индијанских ратова. Од 1689. до 1697. борили су се против Британаца у Деветогодишњем рату. Сукоб са Ирокезима настављен је и након мира у Рајсвику, све до 1701, када је постигнут споразум о миру. Потом је отпочео рат са Енглезима у оквиру Рата за шпанско наслеђе. Квебек је успешно одолевао енглеским нападима 1690. и 1711. године, али је Француска ипак изгубила у рату. Споразумом у Утрехту (1713) уступила је Британији Акадију (са 1.700 становника), Њуфаундленд и Хадсонов залив.