Њемачко царство (), званично Њемачки Рајх (), познато и као Други рајх (), био је период Њемачког Рајха од уједињења 1871. па све до Новембарске револуције 1918, када је државно уређење преображено у републику. Царство се састојало од 25 конститутивних држава, од којих је свака имала сопствено племство: четири конститутивне краљевине, шест великих војводстава, пет војводстава (шест прије 1876.), седам кнежевина, три слободна ханзетска града и једну област Рајха. Иако је Пруска била само једна од четири краљевине унутар Царства, она је обухватала око двије трећине становништва и територије државе. Превласт Пруске била је утврђена и самим Уставом, будући да је краљ Пруске истовремено био и њемачки цар.

Царство је успостављено 18. јануара 1871. у Версајском дворцу код Париза, гдје су се јужноњемачке државе, осим Аустрије, Швајцарске и Лихтенштајна, придружиле Сјеверноњемачкој конфедерацији, а нови устав је ступио на снагу 16. априла, мијењајући назив државе у Њемачко царство и увођењем титуле њемачког цара за пруског краља Вилхелма I из дома Хоенцолерн. Берлин је остао пријестоница, а министар-предсједник Пруске Ото фон Бизмарк постао је канцелар, шеф владе. Током 47 година свога постојања, Њемачко царство се преобразило у водећу индустријску, технолошку и научну силу у Европи. До 1913, Њемачка је била највећа привреда у континенталној Европи и трећа по снази у цијелом свијету. Успјех Њемачког царства у природним наукама био је толики да је чак једна трећина свих Нобелових награда додијељена њемачким проналазачима и истраживачима. Њемачка је израсла у велику силу, изградивши најдужу жељезничку мрежу у Европи, најснажнију копнену војску на свијету и брзо растућу индустријску основу. Почевши од веома малог броја бродова 1871, ратна морнарица је за само неколико деценија постала друга по снази у свијету, одмах иза британске Краљевске ратне морнарице.

Бизмарк служио је као први и дуговјечнији канцелар Њемачког царства од 1871. до 1890. године. Његово управљање државом почело је сразмјерно либералним мјерама и широким реформама, али се постепено помјерило ка конзервативизму, што је обиљежио и Културкампф против Католичке цркве. У спољним пословима, Бизмарк је 1879. склопио Двојни савез са Аустроугарском, који је 1882. проширен у Тројни савез са Италијом, уз истовремено његовање блиских веза са Османским царством. Упркос томе што је либерале и социјалисте проглашавао „непријатељима Рајха”, Бизмарк је увео прве савремене социјалне програме који су поставили темеље данашње европске државе благостања. Током 1880-их, Њемачка се укључила у трку за колоније, упркос Бизмарковом почетном оклијевању, заузевши подручја у Африци, на Тихом океану и у Кини. Тиме је изграђено треће по величини колонијално царство на свијету, одмах иза британског и француског. Након што је Бизмарк смијењен 1890, цар Вилхелм II је почео да спроводи Велтполитику („свјетска политика”). Овај агресивни и ширећи правац добацио је Бизмарков замршени систем савеза, чиме је Њемачка постајала све усамљенија. Када је Јулска криза 1914. прерасла у Први свјетски рат, Италија се удаљила од Тројног савеза, док је Османско царство стало уз Њемачку. Цареве непостојане и често непредвидљиве одлуке допринијеле су напетостима које су врхунац достигле избијањем рата.

У Првом свјетском рату, њемачки планови за брзо заузимање Париза у јесен 1914. су пропали, а сукоб на Западном фронту прерастао је у рововско заглављивање. Савезничка поморска блокада изазвала је оскудицу хране и основних потрепштина. Међутим, Царство је биљежило успјехе на Источном фронту, гдје је заузело велика пространства након Брест-литовског мира. Проглашење неограниченог подморничког ратовања почетком 1917. допринијело је уласку Сједињених Држава у рат. У октобру 1918, након неуспјешне Прољећне офанзиве, њемачке војске су биле у повлачењу, док су се савезници — Аустроугарска и Османско царство — потпуно урушили, а Бугарска се предала. Царство се урушило у Новембарској револуцији 1918. када је Вилхелм II абдицирао, оставивши послијератној савезној републици да управља разореним народом. Версајски споразум наметнуо је послијератне трошкове обнове (репарације) у износу од 132 милијарде златних марака, уз истовремено ограничавање војске на 100.000 људи и забрану обавезног служења војног рока, посједовања оклопних возила, подморница, ваздухопловства и више од шест ратних бродова. Тешка привредна пропаст која је услиједила, касније додатно погоршана Великом кризом, као и осјећај понижења и гнијева међу становништвом, сматрају се главним чиниоцима који су довели до успона Адолфа Хитлера и нацизма.

Историја Позадина

мини|усправно|лево|Канцелар Ото фон Бизмарк, фотографија из 1890. године.

Њемачка конфедерација је створена актом Бечког конгреса 8. јуна 1815. као посљедица Наполеонових ратова, након што је чланом 6. Париског мира из 1814. позивано на њено стварање.

Либералне револуције 1848. угушене су након слома односа између образованих и имућнијих либерала средње класе и градских занатлија; њено мјесто заузела је трезвена Реалполитика Ота фон Бизмарка, која је била примамљива сељацима и племству. Бизмарк је настојао да прошири превласт Хоенцолера на остале њемачке државе; то је подразумијевало уједињење њемачких држава и искључење главног пруског супарника — Аустрије — из будућег Њемачког царства. Замишљао је конзервативну Њемачку којом управља Пруска. Други шлезвички рат против Данске 1864, Аустријско-пруски рат 1866. и Француско-пруски рат од 1870. до 1871. подстакли су све јачи пангермански идеал и довели до стварања њемачке државе кроз побједу малоњемачког рјешења.

Њемачка конфедерација је распуштена послије Аустријско-пруског рата на конститутивне конфедеративне субјекте: Аустрију са њеним савезницима на једној страни и Пруску са њеним савезницима на другој. Посљедица рата била је дјелимична замјена конфедерације 1867. Сјеверноњемачком конфедерацијом, који су чиниле 22 државе сјеверно од ријеке Мајне. Родољубиви занос изазван Француско-пруским ратом 1870. надјачао је преостало противљење уједињеној Њемачкој (изузев Аустрије) у четири државе јужно од Мајне, па су се оне током новембра 1870, склапањем споразума, придружиле Сјеверноњемачкој конфедерацији.

Оснивање

мини|усправно|десно|Цар Вилхелм I, фотографисано 1884. године.

Рајхстаг Сјеверноњемачке конфедерације је 10. децембра 1870. преименовао Конфедерацију у „Њемачко царство”, а краљу Пруске, Вилхелму I, који је до тада био , додијелио je титулу њемачког цара. Нови устав и титула цара ступили су на снагу 1. јануара 1871. године. Током опсаде Париза 18. јануара 1971. Вилхелм је проглашен за цара у Галерији огледала у Версајском дворцу.

Други њемачки устав, који је Рајхстаг усвојио 14. априла 1871, а цар прогласио два дана касније, заснован је на Бизмарковом Сјеверноњемачком уставу. Политичко уређење је остало исто. Царство је имало законодавно тијело — Рајхстаг, чији су заступници бирани општим мушким правом гласа. Међутим, првобитне изборне јединице одређене 1871. никада нису прекрајане како би пратиле раст градских подручја. Због тога су, у вријеме великог ширења њемачких градова током 1890-их и 1900-их година, сеоска подручја била у великој мјери превише заступљена.

мини|лево|Проглашење Њемачког царства, дјело Антона фон Вернера из 1877. године.

За доношење закона била је потребна и сагласност Бундесрата, највишег законодавног тијела чије су чланове именовале владе 25 савезних држава. Извршна власт је била повјерена цару, којем је помагао канцелар, одговоран искључиво њему. Цар је уставом добио широка овлашћења: једини је именовао и разрјешавао канцелара (па је заправо земљом управљао преко њега), био је врховни командант оружаних снага и онај чија је ријеч била пресудна у свим спољним пословима, а могао је и да распусти Рајхстаг и да распише нове изборе. Званично, канцелар је чинио једночлану владу, одговорну за вођење свих државних послова; у стварности су државни секретари (највиши чиновници задужени за области попут финансија, војске, спољних послова и слично) дјеловали слично министрима у другим монархијама. Рајхстаг је имао моћ да доноси, мијења или одбија законе, као и да их предлаже. Међутим, стварна власт је припадала цару, који ју је спроводио преко канцелара.

мини|десно|Берлинска палата, главна резиденција дома Хоенцолерн.

Иако је на папиру била федерална монархија и заједница једнаких, државом је у стварности управљала Пруска као највећа и најмоћнија чланица. Она се протезала преко сјеверне двије трећине Царства и у њој је живјело три петине становништва земље. Царска круна била је насљедна у владарском дому Пруске, дому Хоенцолерна. Осим у раздобљима од 1872. до 1873. и од 1892. до 1894, канцелар је истовремено био и министар-предсједник Пруске. Са 17 од 58 заступника у Бундестагу, Берлину је требало само неколико гласова мањих држава како би остварио стварну превласт.

Остале државе су задржале своје владе, али су имале само ограничене видове суверенитета. Нпр. и поштанске марке и валута су биле једнаке у цијелом царству. У име царства ковани су новчићи од једне марке, док су оне веће вриједности издавале саме државе. Међутим, већа златна и сребрна издања била су заправо комеморативне кованице и имала су ограничен оптицај. Иако су државе издавале своја одликовања, а поједине су имале и сопствене војске, оружане снаге мањих држава стављене су под пруску управу. Оне веће, попут Баварске и Саксоније, биле су усклађене са пруским начелима и у рату би се налазиле под врховном влашћу савезне владе. Развој Њемачког царства донекле је текао упоредо са развојем у Италији, која је деценију раније постала јединствена национална држава. Поједини кључни чиниоци строге политичке управе Њемачког царства послужили су и као подлога за конзервативно преображење у Јапанског царства под царем Муцухитом, као и за очување самодржавља под императорима у Руској Империји.

Један од чинилаца друштвеног устројства ових влада био је опстанак веома значајног удјела у политичкој моћи велепосједничког слоја — јункера, што је била посљедица изостанка револуционарног пробоја сељаштва у садејству са градским срединама.

Иако у много чему ауторитарно, Царство је имало и поједине демократске црте. Поред општег права гласа за мушкарце, омогућен је развој политичких странака. Бизмарк је намјеравао да створи уставни привид који би прикрио наставак строге политике. Међутим, тиме је створио систем са озбиљном маном. Постојао је значајан несклад између пруског и савезног изборног система. Пруска је користила трокласи систем гласања, који је вредновао гласове према износу плаћеног пореза, чиме је осигуравана конзервативна већину. Краљ и (уз два изузетка) министар-предсједник Пруске били су и цар и канцелар Рајха — што значи да су исти владари морали тражити подршку законодавних тијела бираних из потпуно различитих бирачких група. Опште право гласа је значајно ослабљено због превелике заступљености сеоских подручја од 1890-их година па надаље. Од 1871. до почетка вијека, однос сеоског и градског становништва значајно се промијенио: са 64% сеоског и 36% градског становништва 1871, на 46% сеоског и 54% градског становништва 1900. године.

Бизмаркова ера

Бизмаркова унутрашња политика имала је пресудан утицај на изградњу самовласног политичког духа Царства. Након што су се послије уједињења 1871. године мање посветили надметању великих сила на европском копну, њемачки полупарламентарни облик владавине извео је прилично течан привредни и политички преображај извршен са врха. То је земљу усмјерило ка томе да постане водећа свјетска индустријска сила тог доба.[

Бизмарков „револуционарни конзервативизам” био је смишљен план изградње државе како би обични Нијемци — а не само племићки слој јункера — постали одани пријестолу и Царству. Према мишљењу Кеса ван Керсбергена и Барбаре Вис, његова замисао је била: