алт=1857 engraving of a sick Native American being cared for by an Indigenous healer|десно|мини|Савремена илустрација масакра у Вашити 1868. године који је починио 7. коњички пук на чејенском племену Блек Кетла, током Америчких индијанских ратова. Насиље и сукоби са колонистима били су важни узроци опадања одређених аутохтоних америчких популација од 16. века. Број становништва староседелачких народа Америке пре европске колонизације је тешко утврдити. Процене су се значајно разликовале, од 8 до чак 100 милиона, мада су се до краја 20. века многи научници приближавали процени од око 50 милиона људи.

Монарси новонасталог Шпанског царства одлучили су да финансирају путовање Кристофора Колумба 1492. године, што је довело до оснивања колонија и означило почетак миграције милиона Европљана и Африканаца у Америку. Док је популација европских досељеника, првенствено из Шпаније, Португалије, Француске, Енглеске и Холандије, заједно са афричким робовима, стално расла, аутохтоно становништво је бројчано нагло опадало. Постоје бројни разлози за пад броја становника, укључујући изложеност евроазијским болестима као што су грип, плућне куге и мале богиње; директно насиље досељеника и њихових савезника кроз рат и присилно пресељење; и општи поремећај друштава. Научни спорови и даље трају око степена којим је сваки фактор допринео опадању броја становника; неки савремени научници су то категорисали као геноцид, тврдећи да су намерне, систематске акције Европљана биле примарни узрок. Традиционално тумачење од стране неких научника оспорило је ову карактеризацију, тврдећи да је случајна изложеност болестима била примарни узрок. Ово поткрепљују докази да је 50-80 процената становништва умрло од таласа болести које су изазвали Европљани на местима попут Мексика у 16. веку.

Преглед становништва десно|мини|Илустрација староседелаца Северне Америке десно|мини|Илустрација староседелаца Јужне Америке Број становника пре Колумба је тешко проценити због фрагментарне природе доказа; процене се крећу од 8 до 112 милиона. Географ Вилијам Деневан је 1992. године сугерисао да је укупан број становника био приближно 53,9 милиона, а број становника по регионима је био приближно 3,8 милиона за Сједињене Државе и Канаду, 17,2 милиона за Мексико, 5,6 милиона за Централну Америку, 3 милиона за Карибе, 15,7 милиона за Анде и 8,6 милиона за низијске делове Јужне Америке. Генетска студија из 2020. године сугерише да су претходне процене за претколумбовско карипско становништво можда биле најмање десет пута веће. Студија из 2019. године процењује да је претколумбовско аутохтоно становништво бројало више од 60 милиона људи, али је пало на 6 милиона до 1600. године, на основу пада атмосферског током тог периода. Друге студије оспоравају овај закључак.

Аутохтоно становништво Америке 1492. године није нужно било на врхунцу и можда је већ било у опадању у неким областима. Аутохтоно становништво у већини области Америке достигло је најнижу тачку почетком 20. века.

Дебата о становништву често је имала идеолошку основу. Ниске процене често су одражавале европске схватања о културној и расној супериорности, посебно почетком 20. века када је идеологија супериорности беле расе још увек имала снажан утицај на области попут антропологије. Историчар Франсис Џенингс је тврдио: „Научна мудрост је дуго сматрала да су Индијанци толико инфериорни по уму и делима да никако нису могли да створе или одрже велике популације.“ Већина научника је сматрала ове ниже процене чињеничним све до 1960-их, када је антрополог Хенри Добинс објавио истраживање примењујући историјске и археолошке податке како би тврдио да је претколумбовска популација бројала можда преко 100 милиона, укључујући и до 9-12 милиона на територији данашњих САД и Канаде, што је покренуло значајну академску дебату о овом питању. Упркос широко распрострањеном прихватању да су ране процене биле прениске, бројни истраживачи су такође довели у питање веома високе процене, попут Добинсове.

Процене по племену Величину популације племена америчких староседелаца је веома тешко дефинитивно утврдити, али процене су често рађене на основу претпостављеног односа броја ратника и укупног становништва племена. Многе од ових процена заснивају се на запажањима савремених европских истраживача или досељеника који су пролазили кроз територије америчких староседелаца. Типичне пропорције су биле 5 људи по једном ратнику и најмање 1 до 5 ратника (дакле најмање 5–25 људи) по колиби, брвнари или кући.

Претколумбовска Америка

десно|мини|Биста Куаутемока у ел Зокалу, Мексико Сити Генетичка разноликост и структура популације на америчком копну коришћењем ДНК микросателитских маркера (генотипа) узоркованих из Северне, Централне и Јужне Америке анализирани су у односу на сличне податке доступне од других аутохтоних популација широм света. Америчке популације показују мању генетску разноликост од популација из других континенталних региона. Може се видети смањење генетске разноликости са повећањем географске удаљености од Беринговог мореуза, као и смањење генетске сличности са сибирским популацијама са Аљаске (генетска тачка уласка). Примећен је виши ниво разноликости и нижи ниво структуре популације у западној Јужној Америци у поређењу са источном Јужном Америком. Релативни недостатак диференцијације између мезоамеричких и андских популација је сценарио који имплицира да су обални путеви били лакши од унутрашњих путева за мигрирајуће народе (Палеоиндијанце) за прелазак.

Депопулација услед болести Старог света лево|мини|Једна процена пада становништва у централном Мексику изазваног узастопним епидемијама у раном колонијалном периоду. Напомена: Процене других научника се значајно разликују. Рана објашњења за пад популације староседелачких народа Америке укључују бруталне праксе шпанских конквистадора, како су их забележили сами Шпанци, као што је систем енкомијенда, који је наводно успостављен да заштити људе од зараћених племена, као и да их научи шпанском језику и католичкој религији, али је у пракси био раван кметству и ропству. Најзначајнији извештај је онај доминиканског фратра Бартоломеа де лас Казаса, чији списи живописно приказују шпанске злочине почињене посебно против Таино староседелаца. Друго европско објашњење било је перципирано божанско одобрење, у којем Бог уклања староседелачке народе као део свог „божанског плана“ да направи пут новој хришћанској цивилизацији. Многи Индијанци су своје проблеме посматрали у религиозном оквиру унутар сопствених система веровања.

Научници попут Нобла Дејвида Кука верују да је широко распрострањена епидемијска болест, којој староседеоци нису били претходно изложени или отпорни, била главни узрок масовног пада популације староседелаца Америке. Једна од најразорнијих болести биле су мале богиње, али и друге смртоносне болести као што је тифус, грип, бубонска куга, колера, маларија, туберкулоза, заушке, жута грозница и велики кашаљ, који су били хронични у Евроазији.

Међутим, недавно су научници проучавали везу између физичког колонијалног насиља као што су ратовање, расељавање и поробљавање, и ширења болести међу староседеоским становништвом. Истраживање идентификује друге аспекте европских контаката који су имали дубоко негативан утицај на способност староседелаца да преживе страну инвазију: рат, масакри, поробљавање, прекомерни рад, депортација, губитак воље за живот или репродукцију, неухрањеност и гладовање због распада трговинских мрежа и губитак производње хране за живот због губитка земљишта.“

лево|мини|345x345п|Поглавица Седећи Бик

Европска колонизација Америке резултирала је смрћу толиког броја људи да је допринела климатским променама и привременом глобалном захлађењу, према научницима са Универзитетског колеџа у Лондону. Век након доласка Кристифора Колумба, око 90% америчких староседелаца је страдало од „таласа за таласом болести“, заједно са масовним ропством и ратом, у ономе што су истраживачи описали као „велико изумирање“. Према речима једног од истраживача, професора географије са Универзитетског колеџа у Лондону, Марка Маслина, велики број жртава је такође подстакао економије Европе: „депопулација Америке је можда ненамерно омогућила Европљанима да доминирају светом. Такође је омогућила индустријску револуцију и Европљанима да наставе ту доминацију.“

Биолошко ратовање Стока коју су Шпанци увели контаминирала је разне резерве воде које су Индијанци копали на пољима да би акумулирали кишницу. Као одговор на то, фрањевци и доминиканци су направили јавне фонтане и аквадукте како би обезбедили приступ води за пиће. Али када су фрањевци изгубили своје привилегије 1572. године, многе од ових фонтана више нису биле чуване, па је могуће да је дошло до намерног тровања бунара. Иако нису пронађени докази о таквом тровању, неки историчари верују да је смањење популације повезано са крајем контроле верских редова над водом.

До средине 18. века, колонисти су имали знање и технологију да покушају биолошко ратовање вирусом малих богиња. Добро су разумели концепт карантина и да контакт са болеснима може заразити здраве малим богињама, а они који преживе болест неће бити поново заражени. Да ли су претње спроведене или колико су појединачни покушаји били ефикасни, није сигурно..

Пречасни Исак Макој је у својој „Историји баптистичких индијанских мисија“ рекао да су белци намерно ширили богиње међу Индијанцима југозапада, укључујући племе Пони, и да је пустош коју су направиле пријављена генералу Кларку и министру рата.; Esther Wagner Stearn, Allen Edwin Stearn; University of Minnesota; 1945;

Већина научника тврди да је епидемија малих богиња на Великим равницама 1837. године „започета међу племенима горњег тока реке Мисури због тога што нису стављени у карантин пароброди на реци“, и да је капетан Прат са брода Свети Петар „био крив за допринос смрти хиљада невиних људи.“ Међутим, неки извори приписују епидемију 1836–1840. намерном преношењу малих богиња на Индијанце.

Вакцинација Након што је Едвард Џенер 1796. године демонстрирао да вакцинација против малих богиња делује, техника је постала познатија и мале богиње су постале мање смртоносне у Сједињеним Државама и другде. Многи колонисти и староседеоци су вакцинисани, иако су у неким случајевима званичници покушали да вакцинишу староседеоце само да би открили да је болест превише распрострањена да би се зауставила. У другим случајевима, захтеви трговине довели су до кршења карантина. У другим случајевима, староседеоци су одбијали вакцинацију због сумњичавости према белцима. Прва међународна здравствена експедиција у историји била је Балмисова експедиција која је имала за циљ вакцинацију староседелачког народа против малих богиња дуж целе Шпанске империје 1803. године. Године 1831, владини званичници су вакцинисали племе Дакота у резервату Сијукс. Санти Сијукси су одбили вакцинацију и многи су умрли.

Депопулација европским освајањем

мини|Хромолитографија америчке коњице у потери за америчким Индијанцима из 1899. године, аутор непознат мини|Хромолитографија из 1899. године компаније Вернер из Акрона, Охајо, под називом „Кастеров масакр у Биг Хорну, Монтана – 25. јун 1876.“ Иако су епидемијске болести биле водећи фактор смањења популације америчких староседелаца након 1492. године, постојали су и други фактори који су допринели томе, а сви су били повезани са контактима са Европљанима и колонизацијом. Један од тих фактора било је ратовање. Према демографу Раселу Торнтону, иако је много људи гинуло у ратовима током векова, а рат је понекад допринео скором изумирању одређених племена, ратовање и смрт другим насилним средствима били су релативно мањи узрок укупног смањења популације староседелаца.