Хришћански погледи на мастурбацију засновани су на учењима Црквених отаца. Хришћанске деноминације традиционално су сматрале мастурбацију грехом, али од средине двадесетог века постоје различити ставови о тој теми, при чему је неке деноминације и даље сматрају грехом, док је друге цркве виде као здрав израз богомдане људске сексуалности.
Библија Одломак из Библије који се односи на мастурбацију је , у коме је Онан био кажњен од Бога јер је „пролио своје семе на земљу”.
Ранохришћански ставови Јеврејски претходници Према чланку на AdventistToday.org из 2023. године, „библијски хебрејски нема реч за мастурбацију. Неки су чак доводили у питање да ли је концепт постојао; тврде да је немогуће имати идеју без одговарајућег речника... Заиста, чини се да су сви рабини првенствено забринути због правилне употребе семена. Рабини су сматрали да је проливање семена на земљу грех... у јеврејској традицији, примарна брига није имала никакве везе са мастурбацијом, већ са одговарајућим третманом сопственог семена.”
Социолог Родни Старк слаже се да су се Јевреји и рани хришћани противили проливању семена на земљу и да су стога, на основу приче о Онану, дела попут међусобне мастурбације ове заједнице сматрале грешним, за разлику од паганског облика сексуалног морала околне грчко-римске културе.
Према Jew FAQ, „јеврејски закон јасно забрањује мушку мастурбацију. Овај закон произилази из приче о Онану (Пост. 38:8–10), који је упражњавао прекинути сношај као средство контроле рађања како би избегао да добије дете свом преминулом брату. Бог је убио Онана због овог греха. Иако Онанов чин није био права мастурбација, јеврејски закон има веома широко тумачење дела забрањених овим одломком и забрањује сваки чин (уништење семена), односно ејакулацију изван вагине. У ствари, забрана је толико строга да један одломак у Талмуду каже: „у случају мушкарца, рука која сеже испод пупка треба да буде одсечена”. (Нида 13а)”
Филип Таминџис, ванредни професор права на Квинслендском технолошком универзитету и правни консултант канцеларије Аустралијске федералне комисије за људска права и једнаке могућности у Квинсленду, наводи да је, према „дословном читању Библије, мастурбација била грех за Јевреје.” Амерички теолог Ентони Костело слаже се, наводећи: „Укратко, према најшире прихваћеној традицији јеврејског закона, мастурбација је несумњиво грешна.”
Месијански јеврејин, Реб Јошуа, примећује сличност између ове талмудске заповести и Исусове изјаве у Матеју 5:30: „... И ако те твоја десна рука наводи на грех, одсеци је и баци; боље ти је да изгубиш један уд, него да цело тело оде у пакао.” Јошуина теорија је да је „Исус користио... хиперболу... да би саопштио грешност мастурбације. Крајње је мало вероватно да је икада намеравао да дође до било какве ампутације.” Крејг С. Кинер слаже се да је ова Исусова изјава „... могуће упућивање на мастурбацију...” Кевин Џ. Ванхузер такође се слаже да овај закључак сугеришу талмудске паралеле. Он даље примећује да, у најмању руку, Исус јасно забрањује мастурбацију ако је праћена сексуалним фантазијама о особи која није нечији супружник.
Веб-сајт Questions.org, који је део неденоминацијске службе Our Daily Bread Ministries, тврди да „Левитска 15:16-17 јасно показује да би се мастурбација сматрала 'нечистом' према старозаветном закону”.
Рана црква мини|Антеникејски отац Цркве Климент Александријски (око 150 – око 215) пише у делу Васпитач (The Instructor): „Семе не треба сејати на каменитом тлу нити га расути свуда, јер је оно примарна супстанца рађања и садржи у себи принцип природе.” Грчко-египатски отац Цркве Климент Александријски (око 150–око 215. н. е.) пише у свом делу Педагог, или Васпитач деце: (83) [...] Семе не треба сејати на каменитом тлу нити га расути свуда, јер је оно примарна супстанца рађања и садржи у себи [sic] принцип природе. Неоспорно је безбожно, дакле, обешчастити принципе природе расипајући их на неприродна одморишта. (91) [...] У ствари, он каже: ’Не дотичите никога, осим своје венчане жене,’ [...] То значи учествовати у Божјем делу стварања, а у таквом делу семе не треба расипати нити безбрижно расути, нити посејати на начин на који не може да расте. (95) [...] Упуштање у сношај без намере да се добију деца представља злостављање природе, коју треба да узмемо за учитељицу. [...] Покушај рађања деце је брак, али неселективно расипање семена супротно закону и разуму то дефинитивно није.
Научници попут Раџа Бале и Кетрин М. Кјуни кажу да Климентове изјаве укључују и прекинути сношај и мастурбацију, што су дела која наносе „повреду природи”. „Употреба спермицидних напитака” такође је укључена у то, према Кјунијевој. Џон Г. Јангер примећује да Климент говори о мастурбацији, као и о „мужевним женама и феминизираним мушкарцима” у свом делу Педагог. Он каже да Климент напомиње да је кршење закона природе „имати секс у било коју другу сврху осим ради стварања деце”.
Осим Климента, црквени оци су практично ћутали о питању мастурбације. Римокатолички историчар Адријано Капели, на пример, не налази ниједно друго помињање мастурбације у списима Апостолских отаца (око 60–200. н. е.). Капели наводи да „би, међутим, било погрешно тумачити ћутање Отаца о мастурбацији као прећутно одобравање исте, или као виртуелну равнодушност.”
Џејмс А. Брандејџ нуди другачије мишљење. Он сматра да су пагански и ранохришћански писци „очигледно сматрали [ту активност] тривијалном” и „посветили само оскудну пажњу мастурбацији...” Џејмс Ф. Кинан додаје: „У ствари, како Капели, Луис Кромптон и Џејмс Брандејџ примећују, пре Касијана, мастурбација се није сматрала сексуалним преступом ни за кога.”
Научници попут Роберта Бејкера и Сајмона Лијенјуе Веја сматрају да је Августин Хипонски (354–430) сматрао мастурбацију грехом. Мери Е. Визнер-Хенкс и Карли Данијел-Хјуз слажу се, наводећи да Августин осуђује све сексуалне активности које су супротне прокреацији, укључујући хомосексуалне чинове и мастурбацију — или „усамљено задовољство”. Карли додаје да Августин такође сматра „међусобну мастурбацију” „неприродним односом” на основу Посланице Римљанима 1.
Према Сајмону Лијенјуе Веју, Јован Касијан и Августин Хипонски веровали су да је грех ако је ноћна емисија резултат „пожудног сусрета или пријатног сећања”; у супротном, сматрало се „физичком функцијом”.
Келтско хришћанство Келтски покајнички приручници су се овом темом бавили на практичан и правни начин у шестом веку. Канон 8 Синода у Гроуву Виктори из 6. века намеће покајничке дисциплине за „онога ко [има однос] међу бедрима, [три] године. Међутим, ако својом руком или руком другога, две године.” Ти чинови се односе на „међусобну мастурбацију” и „феморални блуд”.
Гилда такође осуђује мастурбацију у свом монашком правилу.
Још један рани скуп правила који такође прописује покајничке дисциплине за мастурбацију су Изводи из књиге Св. Давида
Касније, многи други покајнички приручници, попут Покајничког приручника Финијана, Покајничког приручника Колумбана, Покајнички приручник Кумеана и два „синода Светог Патрика”, намећу покајничке дисциплине различитог степена строгости за мастурбацију (сам или у друштву) монасима и лаицима.
Учење по деноминацијама Православна црква Бернард Хус и Марк Џордан сугеришу да су тврдње о непрекидном учењу Цркве о питањима сексуалности, живота и смрти, те злочина и казне „једноставно нетачне”. Према Кинану, не само да је постојала „недоследност, контрадикторност, па чак и некохерентност” у црквеним доктринама, већ је и само предање „не гарантује истинитост било којег појединачног учења”.
Византијски отац Цркве и Црквени учитељ, Епифаније Саламски (310/320 – 403), наводи у свом делу Панарион, или Апотекарница: Они [египатски гностици] упражњавају гениталне чинове, али спречавају зачеће деце. Не да би произвели потомство, већ да би задовољили пожуду, жуде за поквареношћу.
Џон Т. Нунан млађи рекао је да су ови гностици практиковали „непрокреативне сексуалне чинове” и да су они били централни за њихове верске ритуале. Он каже да Епифаније ове праксе, које укључују прекинути сношај, мастурбацију и хомосексуалне чинове, назива „ритуалима и церемонијама ђавола”.
Са успоном монаштва у 4. и 5. веку, хришћански писци почели су да се фокусирају на монашку дисциплину, па је тако мастурбација постала озбиљан морални проблем.
Шенуда (348–466), византијски игуман који се сматра светитељем у Древноисточним црквама, сматрао је мастурбацију обликом сексуалног „недоличног понашања” и „очигледно недозвољеном сексуалном активношћу”. Канони Шенуде садрже забрану: „Проклет био ко се усуди својим рукама да дохвати своје удове ради дела нечистоте, то јест, скрнављења”.
Канони Јована Посника (умро 595) осуђују ту активност.
Православна црква данас посматра сексуалност као дар од Бога који своје испуњење проналази у брачном односу, те је стога злоупотреба дара људске сексуалности грешна. Пошто је чин мастурбације усмерен на себе, и по својој природи неспособан да изрази љубав и бригу за другу особу, сматра се изопачењем употребе дара сексуалности. Ово је посебно очигледно када мастурбација постане зависност. У најмању руку, пракса само-задовољства се сматра непоштовањем сврхе Божјег дара сексуалности.
Једна контроверзна висока личност Руске православне цркве, Андреј Ткачев, познат по својим проратним проповедима тврди да је толеранција друштва према мастурбацији била један од фактора који су изазвали рат у Украјини. Изјавио је: „Ако се семе пролије, онда ће се крв пролити. Ово је један од фактора који објашњавају зашто долази до рата – зато што се семе пролива неселективно. Семе садржи крв; семе садржи особу... Једино место где мушко семе треба да тече је у утробу његове законите супруге. То је то! Ако се семе пролије на другом месту, онда се заједно са њим пролива и будућа крв. Где се појављује поквареност, крвопролиће је неизбежно.”
Према једној цркви у Аризони, „православни поглед на мастурбацију... [је] облик физичког, емоционалног и духовног самоубиства. Овај поглед подржава Римљанима 8:13 која нам каже: ’Јер ако живите по телу, умрећете; али ако Духом усмрћујете телесна дела, живећете.’ Сав сексуални грех је деструктиван јер укључује неки облик злостављања тела. Библија објављује да је тело храм Светога Духа и да се према њему тако треба односити. Било који облик злостављања тела је чин непоштовања не само према телу, већ и према Светом Духу коме је тело посвећено. Позвани смо да се бринемо о својим телима на такав начин да прво одајемо част Богу, а затим и себи. Када покушавамо да удовољимо себи кроз различите облике сексуалних зависности, не само да себи ускраћујемо здраву перспективу о себи, већ и Богу ускраћујемо прилику да нас доведе у заједницу с Њим и с потенцијалним партнером са којим можемо уживати у светој тајни брака заснованој на узајамној љубави и поштовању. Тешко је лечити ову посебну зависност због медицинских и научних професија које промовишу мастурбацију као здрав начин задовољавања сексуалних потреба...”
Један антиохијски православни протојереј пише да се „сексуални греси блуда, прељубе и мастурбације, као и мржња, љубомора, пијанство и други греси сматрају гресима срца колико и тела. Сматра се да је одвраћање од сексуалног греха одвраћање од самоугађања у сврху само-задовољења. Уместо да се окрене жељама тела, православни хришћанин се окреће Светоме Духу, чији се плод верује да је љубав, радост, мир, стрпљивост, љубазност, доброта, верност, кротост и самоконтрола.”
Православни хришћански информативни центар наводи 1. Солуњанима 4:3–5 као још један кључни библијски текст у православним аргументима против мастурбације.
Древноисточне цркве Коптска оријентално-православна црква верује да је мастурбација грех јер је то „облик сексуалног задовољства ван Божјег дизајна”.
Римокатоличка црква Орели Годфроа објашњава да Римокатоличка црква није одувек веровала да је мастурбација смртни грех.
Познокласични период