десно|мини|324x324п|Место где су мормони ушли у долину Сланог језера 1847. године, сада споменик „Ово је то место“ и село Дезерет Историја Јуте је ток људске историје и друштвених активности у држави Јута која се налази на западу Сједињених Држава.
Историја Археолошки докази датирају најраније насељавање људи у Јути на период пре око 10.000 до 12.000 година. Људи су живели у близини мочвара Великог басена, богатим рибама, птицама и ситном дивљачи. Крупна дивљач, укључујући бизоне, мамуте и лењивце, такође је била привучена овим изворима воде. Током векова, ову популацију су заменили древни пустињски људи, који су се склонили у пећине близу Великог сланог језера. Њихова исхрана се углавном састојала од шевара и других биљака отпорних на со. Користили су мреже и атлатл за лов на водене птице, патке, мале животиње и антилопе. Артефакти укључују мреже ткане од биљних влакана и зечје коже, ткане сандале, штапове за игру и фигуре животиња направљене од гранчица. Пре око 3.500 година, ниво језера је порастао и популација пустињских архаичних људи драматично је опала. Велики басен је можда био готово ненасељен 1.000 година. десно|мини|Петроглиф Фримонта, Национални споменик диносауруса Фримонтска култура, названа по локалитетима близу реке Фримонт у Јути, живела је на територији данашње северне и западне Јуте и деловима Неваде, Ајдаха и Колорада од приближно 600. до 1300. године нове ере. Ови људи су живели у подручјима близу извора воде које су раније насељавали древни пустињски људи и можда су имали неке везе са њима. Међутим, њихова употреба нових технологија дефинише их као посебан народ:
употреба лука и стреле током лова, изградња склоништа у јамама, гајење кукуруза и вероватно пасуља и тиквица, изградња надземних житница од ћерпича или камена, израда и украшавање грнчарског посуђа печеног на ниској температури, производња уметничких дела, укључујући накит и цртеже на стенама као што су петроглифи и сликовна писма.
лево|мини|200x200п|Замак Ховенвип, слив реке Сан Хуан Древна Пуебло култура, позната и као Анасази, заузимала је територију поред Фримонта. Предачка Пуебло култура била је усредсређена на подручје на југозападу Сједињених Држава, укључујући регион реке Сан Хуан у Јути. Археолози расправљају о томе када се ова посебна култура појавила, али културни развој изгледа да датира од око 500 година пре појаве Фримонта. Опште је прихваћено да је културни врхунац овог народа био око 1200. године нове ере. Древна Пуебло култура позната је по добро изграђеним кућама од ћерпича и сложенијим настамбама од ћерпича и зиданих кућа. Били су одличне занатлије, производили су тиркизни накит и фину грнчарију. Пуебло култура заснивала се на пољопривреди, а људи су обрађивали поља кукуруза, пасуља и тиквица, и припитомљавали ћурке. Градили су сложене терасасте системе поља и системе за наводњавање. Такође су градили објекте, неке познате као киве, очигледно дизајниране искључиво за културне и верске ритуале.
Ове две касније културе настале су отприлике у исто време и изгледа да су успоставиле трговачке односе. Такође су делиле довољно културних особина да археолози верују да културе можда имају заједничке корене на раном америчком југозападу. Међутим, свака је остала културно различита током већег дела свог постојања. Чини се да су ове две добро успостављене културе биле озбиљно погођене климатским променама и можда досељавањем нових људи око 1200. године нове ере. Током наредна два века, народ Фримонт и древни народи Пуебло су се можда преселили на амерички југозапад, проналазећи нове домове и пољопривредна земљишта у речним сливовима Аризоне, Новог Мексика и северног Мексика. десно|мини|200x200п|Домовина Навахоа у Долини споменика Око 1200. године, народи који су говорили јуто-астечким језиком ушли су на територију Јуте са запада. Били су то људи из планинских подручја са ловачким и сакупљачким начином живота. Такође су били вешти рибари, правили су грнчарију и узгајали неке усеве. Када су први пут стигли у Јуту, живели су као мале породичне групе. Четири главна народа Шошони су насељавала подручје Јуте. У почетку, чини се да је било врло мало сукоба између ових група.
Почетком 16. века, у сливу реке Сан Хуан на југоистоку Јуте појавио се и нови народ, Дине или Навахо, део веће групе говорника атабаскансог језика који су се доселили на југозапад из Великих равница. Поред Наваха, ова језичка група обухватала је људе који су касније познати као Апачи.
Атабаскани су били ловачки народ који је у почетку пратио бизоне. Атабаскани су се проширили током 17. века, окупирајући подручја која су Пуебло народи напустили током претходних векова. Шпанци први пут посебно помињу „Апачу де Набахо“ (Навахо) 1620-их, мислећи на људе у региону долине Чама источно од реке Сан Хуан и северозападно од Санта Феа. Иако су новопридошли Навахо успоставили углавном мирну трговину и културну размену са неким модерним Пуебло народима на југу, доживели су повремене ратове са Шошонским народима, посебно са Јутима у источној Јути и западном Колораду.
У време европске експанзије, почевши од шпанских истраживача који су путовали из Мексика, пет различитих аутохтоних народа окупирало је територију унутар подручја Јуте: Северни Шошони, Гошути, Јути, Пајути и Навахо.
Европска истраживања мини|Мапа која приказује Јуту 1838. године, када је била део Мексика - из 7. издања Британике. Шпански истраживач Франсиско Васкез де Коронадо је можда прешао на територију данашњег јужне Јуте 1540. године, када је тражио легендарну Сиболу.
Група коју су предводила два шпанска католичка свештеника — понекад називана експедиција Домингез-Ескаланте — напустила је Санта Фе 1776. године, надајући се да ће пронаћи пут до калифорнијске обале. Експедиција је путовала све до језера Јуте на северу и сусрела се са староседеоцима. Све оно што је сада Јута било је под контролом Шпанског царства од 16. века до 1821. године као део Вицекраљевства Нове Шпаније (касније као провинција Алта Калифорнија); а потом је на то полагао право Мексико од 1821. до 1848. године. Међутим, Шпанија и Мексико су имали мало сталног присуства у региону или контроле над њим. Савремена Јута, ипак, има много топонима на шпанском језику (нпр. округ Сан Хуан и округ Санпит; и градови Ескаланте, Салајна, Санта Клара или Ла Веркин).
Ловци на крзно (познати и као планински људи), укључујући Џима Бриџера, истраживали су неке регионе Јуте почетком 19. века. Град Прово је добио име по једном таквом човеку, Етјену Провосту, који је посетио то подручје 1825. године. Град Огден у Јути је добио име по вођи бригаде из Компаније Хадсон Беј, Питеру Скину Огдену, који је ловио у долини Вебер.
Насеље Цркве Исуса Христа светаца последњих дана десно|мини|300x300п|Слане равнице Бонвил Емигранти чланови Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, познати као мормонски пионири (а данас као мормони), били су охрабрени да се населе у Великом басену и пустињи Великог басена захваљујући повољним описима ових предела које су написали истраживач, геометар/картограф и официр војске Сједињених Држава Џон К. Фремонт (1813-1899), Бригам Јанг и пратећа група пионира који су путовали ка западу преко Великих равница из Мисурија и Илиноиса и прво се груписали у долини Сланог језера 24. јула 1847.
По доласку у долину Сланог језера, мормонски пионири предвођени Јангом нису пронашли стално насеље Индијанаца. Северозападни Шошони су живели у долинама на источној обали Великог Сланог језера и у суседним планинским долинама. Неколико година након доласка у долину Сланог језера, Мормони су колонизовали и многа друга подручја данашње Јуте. Индијанци су захтевали надокнаду за одузето и окупирано земљиште. Одговор Хибера Кимбала, првог саветника Бригама Јанга, био је да земља припада „нашем Оцу на небу и очекујемо да је оремо и садимо биљке“.Pages 6 to 10, 29, , Brigham D. Madsen, foreword by Charles S. Peterson (1985, paperback 1995), trade paperback, 286 pages, The citation of the quoted material from Heber C. Kimball is to Journal History of The Church of Jesus Christ of Latter-day Saints, July 31, 1847 Одлука Врховног суда Сједињених Држава из 1945. године утврдила је да су Сједињене Државе третирале земљу као јавно добро; ниједно право на земљиште северозападних Шошона није признато од стране Сједињених Држава нити је укинуто споразумом са Сједињеним Државама. United States Supreme Court, April 9, 1945 89 L.Ed. 985; 65 S.Ct. 690; 324 U.S. 335
Колонизација пустиње По доласку у долину Сланог језера, мормони су створили системе за наводњавање за сува пустињска подручја, основали фарме, изградили куће, цркве и школе за само неколико година. Приступ води је био од кључне важности. Готово одмах, Бригам Јанг је кренуо да нађе и заузме додатна места заједнице.
Заједница Баунтифул је насељена на северу. 1848. године, досељеници су се преселили на земљу купљену од ловца Мајлса Гудијера у данашњем Огдену, а 1849, основани су градови Туеле и Прово. На позив поглавице народа Јута, Вакаре, досељеници су се преселили у долину Санпит у централној Јути како би основали заједницу Манти. Филмор у Јути, који је требало да буде главни град нове територије, основан је 1851. године. Године 1855, мисионарски напори усмерени ка западним староседелачким културама довели су до стварања испостава у Форт Лемију, Ајдаху, Лас Вегасу (у будућности Невада) и планини Елк у источно-централној Јути. десно|мини|308x308п|Национални парк Зајон Искуства повратника Мормонског батаљона такође су била важна у оснивању нових заједница. На свом путовању на запад, мормонски војници су наилазили на реке и плодне речне долине у Колораду, Аризони и јужној Калифорнији. Поред тога, кретали су се кроз јужну Неваду и источне делове јужне Јуте. Џеферсон Хант, виши мормонски официр батаљона, активно је тражио места за насељавање, минерале и друге ресурсе. Његов извештај је подстакао напоре за насељавање 1851. године у округу Ајрон, близу данашњег Сидар Ситија. Ова истраживања су на крају довела до проширених мормонских насеља у Сент Џорџу (Јута), Лас Вегасу (Невада), и Сан Бернардину, (данас Калифорнија), као и заједница на јужној територији Аризоне.
Расељавање Индијанаца Пре успостављања стаза Орегона и Калифорније и мормонског насеља, Индијанци староседеоци долине Сланог језера и суседних подручја живели су од лова на бизоне и другу дивљач, али су такође сакупљали семена и корење. До времена насељавања, пре 1840. године, бизони су нестали из долине, али лов досељеника и испаша стоке озбиљно су утицали на домородачка племена која су имала све веће потешкоће у сакупљању довољно хране. Бригамов савет је био да се нахране гладна племена, и то је учињено, али често није било довољно. Ове тензије су чиниле позадину масакра на реци Медвед који је починила калифорнијска милиција стационирана у Солт Лејк Ситију током грађанског рата. Место масакра је одмах унутар Престона, у Ајдаху, али се у то време генерално сматрало да је у Јути.Pages 6 to 24, , Brigham D. Madsen, foreword by Charles S. Peterson (1985, paperback 1995), trade paperback, 286 pages,
Држава Дезерет (предлог) Петиција за државност поднета је 1849-1850. године, а предложена држава Дезерет би обухватала целу данашњу Јуту, као и делове Колорада, Ајдаха, Неваде, Вајоминга, Аризоне, Орегона, Новог Мексика и Калифорније. Име Дезерет је фаворизовао Бригам Јанг као симбол индустрије и изведено је из референце у Мормоновој књизи. Конгрес је одбио петицију и Јута је постала држава тек 1896. године, након Уставне конвенције Јуте из 1895. године. десно|мини|300x300п|Границе државе Дезерет — како је предложено 1849. године — приказане су испрекиданом линијом. Територија Јуте, како је организована 1850. године, приказана је плавом бојом.
Територија Јуте Године 1850, Територија Јуте је створена Компромисом из 1850. године, а Филмор (назван по председнику Филмору) је одређен за главни град. Године 1856, Солт Лејк Сити је заменио Филмор као главни град територије.
Ропство