мини|Сикански туми, или церемонијални нож, Перу, 850 – 1500 н.е. Металургија у претколумбовској Америци је вађење, пречишћавање и легирање и обрада метала од стране староседелаца Америке пре контакта са Европљанима крајем 15. века. Аутохтони Американци су користили метале од давнина, а златни артефакти из региона Анда датирају из периода 2155–1936. пре нове ере. Северноамерички бакарни артефакти датирани су на приближно 5000. годину п. н. е. Метал се могао наћи у природи без потребе за топљењем и обликован је у жељени облик коришћењем топлог и хладног чекићања без значајних хемијских промена или формирања легуре. Према подацима из 1999. године, „нико није пронашао доказе који указују на употребу топљења и ливења у праисторијском источном делу Северне Америке.“
У Јужној Америци случај је сасвим другачији. Аутохтони Јужноамериканци су развили потпуну металургију са топљењем и легирањем разних метала. Металургија у Мезоамерици и западном Мексику се можда развила након контакта са Јужном Америком преко еквадорских морских трговаца. мини|Бронзана секира из Мексика у Музеју праисторијске историје Валенсије
Јужна Америка Изгледа да се јужноамеричка обрада метала развила у андском региону модерног Перуа, Боливије, Еквадора, Чилеа и Аргентине, где су злато и бакар ковани и обликовани у сложене предмете, посебно украсе. Недавна открића датирају најраније златне радове у период између 2155. — 1936. године п. н. е. и најраније радове од бакра у период 1432 – 1132 п. н. е. Истраживања у Боливији указују на то да је топљење бакра могло почети већ 700. године пре нове ере, пре више од 2700 година. Од 1410 – 1090 п. н. е, позлаћивање се практиковало у пробалном Перуу. Даљи докази о овој врсти металне обраде потичу са локалитета у Вајваки (у јужном Перуу), Чавину и Котошу, и чини се да се проширило широм андских друштава до 1000–200. године пре нове ере.
За разлику од других металуршких традиција где су метали добијали на значају кроз практичну употребу у оружју и свакодневном прибору, метали у Јужној Америци (а касније и у Централној Америци) су углавном цењени као украси и статусни предмети. Иако су се производили и функционални предмети, чак ни у металуршки напредним андским културама доба Инка, камени алати никада нису у потпуности замењени бронзаним у свакодневном животу. Напредак у обради метала произвео је спектакуларне и карактеристичне андске златне предмете направљене спајањем мањих металних плочица, а појавила се и легура злата и сребра - електрум.
Изгледа да су се две традиције развиле упоредо – једна у северном Перуу и Еквадору, а друга у региону Алтиплано у јужном Перуу, Боливији и Чилеу. Постоје докази о топљењу бакар сулфида у региону Алтиплано. Доказ за то долази из бакарне згуре пронађене на неколико локалитета, при чему сама руда вероватно потиче са јужне чилеанско-боливијске границе. У близини Пума Пункуа, у Боливији, и на још три локалитета у Перуу и Боливији, преносиве пећи за топљење су коришћене за ливење „крампа“ (причвршћивача) у облику слова I на месту, како би се спајали велики камени блокови током градње. Њихова хемијска анализа показује следећи састав: 95.15% бакра, 2.05% арсена, 1.70% никла, 0.84% силицијума и 0.26% гвожђа.
Процењени датум ових изливених комада је између 800. и 500. године пре нове ере.
Међутим, докази о потпуно развијеном топљењу појављују се тек код културе Моче (северна обала, 200 п. н. е. – 600 н. е.). Руде су вађене из плитких наслага у подножју Анда. Вероватно су топљене у близини, што је сликовито приказано на самим металним артефактима и на керамичким посудама. Топљење се вршило у пећима од ћерпича са најмање три цеви за дување како би се обезбедио проток ваздуха потребан за постизање високих температура. Добијене шипке би затим биле премештене у приобалне центре ради обликовања у специјализованим радионицама. Две проучаване радионице налазиле су се у близини административних делова њихових градова, што поново показује престиж метала. Анализа статуе Мочеа састављене од бројних танких металних слојева открила је сложено позлаћивање и позлаћивање које укључује комбинацију урањања у киселе растворе и примену екстремне топлоте.
Сами предмети су и даље углавном били украси, често причвршћени за перле. У ствари, у културама Ламбајеке и Чиму (750–1400 н. е.), производио се широк спектар функционалних металних предмета као што су чиније, тањири, посуде за пиће, кутије, ваге и посебно пехари, али углавном за церемонијалну или елитну употребу. Неки функционални предмети су били обликовани, и богато украшени и често су се налазили у гробницама особа високог статуса, наизглед још увек коришћени више у симболичке него у практичне сврхе. Појава злата или сребра изгледа да је била важна, са великим бројем позлаћених или посребрених предмета, као и појавом тумбага, легуре бакра и злата, а понекад и сребра. Арсенска бронза је такође топљена из сулфидних руда, пракса која је или независно развијена или научена из јужњачке традиције. Најранија позната металургија праха и најранија обрада платине на свету, развијена је у културама Есмералдас (северозападни Еквадор) пре шпанског освајања. Почевши од Ла Толита културе (600 п. н. е. – 200 н. е.) еквадорске културе су савладале лемљење зрна платине легирањем са бакром, златом и сребром, производећи прстење, ручке, украсе и прибор. Ову технологију су запазили и усвојили Шпанци .
Приобалне заједнице у пустињи Атакама, као оне у близини Токопиље, производиле су сопствене металне предмете за практичну употребу у периоду од 900. до 1400. године нове ере. десно|мини|Златни сплав Муиска у Музеју злата у Боготи Металургија се постепено ширила на север у Колумбију, Панаму и Костарику, стижући до Гватемале и Белизеа до 800. године н. е. Од 100 - 700. године н. е, позлаћивање методом површинског обогаћивања развијено је од стране културе Нахуанге у Колумбији како би се произвеле украсне варијације попут ружичастог злата. Златари Муиска, из данашње Колумбије, правили су широк спектар малих украсних и верских предмета од око 600. године нове ере па надаље. Златни сплав Муиска је вероватно најпознатији појединачни предмет. Налази се у Музеју злата у Боготи, највећем од шест „музеја злата“ у власништву Централне банке Колумбије, у којима је изложено злато из Муиске и других претколумбовских култура у земљи.
Многи бакарни предмети произведени у друштву Тиванаку (око 600 – 1000.) су легуре са приближно 5% арсена и 4% никла.
Царство Инка У Мачу Пикчуу и другим локалитетима, метал је коришћен за боле, виске, длета, гравере, полуге, пинцете, игле, тањире, удице, шпатуле, кутлаче, ножеве, звона, оклопе за грудњаке, главе буздована, калемове за уши, чиније, игле за огртаче, секире и ножне плугове. Метали осим злата такође су имали суштинску вредност, а делови секира су посебно важни у том погледу. Са ширењем металних алата од стране Инка, употреба метала је постала чешћа. Међутим, истраживање седимената у Боливији открило је да су метали попут сребра топљени у веома великим количинама, што указује на то да је недостатак метала (посебно племенитих метала) на локалитетима Инка вероватније узрокован шпанским одузимањем и извозом него ограниченом претколонијалном употребом.
Тврди се да се Царство Инка проширило на земље Дијагита у данашњем северно-централном Чилеу због њиховог рудног богатства, али неки научници одбацују тај став. Штавише, додатна могућност је да су Инке прошириле своју територијалну моћ на релативно добро насељен источни регион, долине Источне Дијагите (данашња Аргентина), како би добиле радну снагу за слање у чилеанске рударске округе. Инке су утицале на Дијагите, који су усвојили њихове технике обраде метала.
Даље на југу у Чилеу, племена Мапуче унутар или близу Царства Инка плаћала су данак у злату. Главни мотив за ширење Инка на територију Мапучеа био би приступ рудницима злата. Међу Мапуче народом у централном и јужно-централном Чилеу, злато је имало важан културни значај који претходи контакту са Инкама. У време шпанског освајања Чилеа, разни хроничари извештавају да су Мапуче користили златне украсе. Према историчару Освалду Силви, златни украси Мапучеа из области Консепсиона доказују неку врсту интеракције између Мапучеа и Инка која је можда била трговина, поклони или ратни плен узет од поражене војске Инка. Познато је да су алати Мапучеа из периода пре Хиспаније били релативно једноставни и направљени од дрвета и камена, али неколико њих је заправо било направљено од бакра и бронзе.
Гвожђе Староседеоци Америке никада нису топили гвожђе, стога Нови свет никада није ушао у право „гвоздено доба“ пре контакта са Европљанима, а тај термин се не користи за Америку. Међутим, постојала је ограничена употреба аутохтоне (нетопљене) гвоздене руде, од магнетита, гвозденог пирита и илменита (гвожђе-титанијум), посебно у Андима (културе Чавин и Моче) и Мезоамерици, после 900. године п. н. е. и до 500. године н. е. Различити облици гвоздене руде су копани, бушени и високо полирани.
Грудве гвозденог пирита, магнетита и других материјала углавном су обликоване у огледала, привеске, медаљоне и украсе за главу ради декоративног и церемонијалног ефекта. Међутим, конкавна огледала од гвоздене руде очигледно су коришћена за печење и оптичке сврхе од стране култура Олмека (1500–400. годинеп. н. е.) и Чавин (900–300. године п. н. е.).
Чини се да су неке мезоамеричке употребе природног гвожђа биле војне. Стивен Џонс је сугерисао да су Олмеци ушивали илменитске „перле“ у заштитне оклопе или шлемове. Мозаици и плоче од гвозденог пирита формирали су заштитне штитове и украсе за грудне оклопе у војној одећи неких култура.
Олово Оловна руда у релативно чистом облику је геолошки присутна на бројним местима у Северној Америци. Неке аутохтоне популације су копале и користиле олово.
Централна Америка и Кариби мини|Златни двоструки привезак, Панама, Верагуас, 11 - 16. век Златни, бакарни и тумбага предмети почели су да се производе у Панами и Костарики између 300 — 500. године нове ере. Од 700–800. године нове ере, мале металне скулптуре су биле уобичајене, а широк спектар златних и тумбага украса чинио је уобичајену регалију особа високог статуса у Панами и Костарики.
Најранији примерак металних производа са Кариба је датиран на период од 70. до 374. године. Већина карипске металургије датирана је између 1200. и 1500. године нове ере и састоји се од једноставних, малих делова као што су привесци, перле и звончићи. Углавном су од злата или легуре злата (са бакром или сребром) и утврђено је да су углавном хладно чекићани и песком полирани, мада се чини да је неколико предмета произведено ливењем. Претпоставља се да су бар неки од ових предмета набављени трговином из Колумбије.
Мезоамерика лево|мини|Звона и алат од легуре бакра, тарасканска држава (1300. до 1530.) Металургија се појављује у Мезоамерици тек 800. године са најбољим доказима из Западног Мексика. Баш као и у Јужној Америци, фини метали су сматрани материјалом за елиту. Посебна својства метала, боја и резонанција, била су најпривлачнија.
Размена искустава са људима из региона Еквадора и Колумбије изгледа да је подстакла рано интересовање и развој. Слични типови металних артефаката пронађени су у западном Мексику и ова два региона: бакарни прстенови, игле и пинцете израђени су на исти начин као у Еквадору и такође пронађени у сличним археолошким контекстима. Пронађено је и мноштво звона, али у овом случају су ливена коришћењем исте методе ливења изгубљеним воском као у Колумбији. Током овог периода, бакар се користио готово искључиво.