250px|мини|десно|Једна страна из Дивана турског песника из отоманског периода Бакија (Махмуд Абдулбаки, 1526 – 1600) Диван (, ) је, у оријенталној књижевности, збирка песама једног аутора, која садржи више различитих песничких облика, али коју обједињава један исти духовни садржај, најчешће хедонистичко-мистичке инспирације. Диванска поезија није карактеристична само за Османско царство и захватала је много шире просторе, са локалним специфицностима.

Све песме дивана морају бити спеване по строгим правилима арапске метрике, са обавезном римом. То су најчешће касиде, газели и рубаије. Постоји и облик диванче – мали диван, мали зборник поезије који су обично састављали млађи песници. Османска класична књижевност, настала у периоду од 13. до 19. века, назива се диванска књижевност. Верује се да су сви турски султани имали свој диван. Велики немачки песник Јохан Волфганг Гете, инспирисан збирком оријенталних песама „Диван” персијског лиричара Хафиза, написао је збирку песама Западно-источни диван.

Порекло и значење појма „диван” Корен појма диван је у арапском глаголу dawwana, са значењем сакупити (песме и слично), написати, записати, забележити, унети, уписати, завести, прокњижити, регистровати, утврдити.

Првобитно значење овог арабизма било је – царско веће (турско, односно османско), влада, савет, државни савет. Односио се и на дворануу којој заседа веће, већница, као и на саветовање, већање (Поранио царе од Стамбола, / па се шеће по дивану своме). Диваном су се такође називали и кућа, царски двор, царски престо, али и канцеларије високих достојанственика, везира и паша (А кад будеш пред пашине дворе, / гледаће те паша са дивана). Под диваном се подразумевао и разговор, беседа, говор, причање уопште. Отуда потиче и глагол диванити (Ћути Марко, ништа не дивани), диванити се, диванисати, диванкати (говоркати, зуцкати). У Славонији диванити значи ашиковати, водити љубав. Изаћи на диван значи подићи свој глас, јавити се, изнети свој став, а стати на диван – стати мирно и чекати заповест или реч (Хајде, шћеро, да идемо капији, / Да станемо на диван сердару). Диван је, даље, и назив за врсту софе. Овим именом назива се у оријенталној књижевности зборник поезије једног песника, спеван по одређеним правилима. У архитектури се понекад доксат назива дивана (Готово пред сваком кућом има трем који се зове диван или дивана). У старим грађанским кућама пространо предсобље (ходник) на спрату, односно пријемна соба називао се диванана или диванхана.

Постојала је и диван-кабаница, дуга црвена кабаница која се обично носила током свечаних прилика. Диван-ћатиб или диван-ефендија био је назив за писара, односно секретара.

Званично писмо османске државе од 15. до 19. века звало се диванија. њиме су исписиване султанске повеље и заповести, као и наредбе осталих високих државних функционера.

Речи Dogana (на италијанском – царина) и douane (на француском такође – царина) такође су удаљене изведенице из речи диван. У старом Дубровнику царинарница се такође називала дивона или догана, царинарница. Ово, односно слично значење имала је ова реч и у арапском, а касније и у персијском језику.

Диванска поезија Диванска поезија доминирала је у османској литератури (1463-1878). Настала је на османским двором и настала са његовим нестанком, односно са Танзиматским реформама. Свој врхунац доживела је у 17. веку. Поред Османског царства, јавила се на много ширем простору, са локалним специфицностима.

Диванска поезија има своје законитости, којих су се придржавали сви који су је писали. Велики утицај на њен развој имале су иранска и арапска поезија, не само у форми него и у тематици и лексици. Зато је писање ове књижевности од аутора захтевало не само познавање филозофије, филозофије ислама, традиције и историје, већ и персијског и арапског језика.

За диванску поезију карактеристично је да је то ствараластво високоинтелектуалних кругова, којима је и намењено. Ова поезија пуна је арапских и персијских термина и фраза, традиционалних ликова и симбола из предисламске и исламске епохе. Зато је она, уз врло строгу и унапред одређену форму, стављала пред аутора, али и пред читаоца, тешке захтеве.

Фома и садржина диванске поезије Иако је заснована претежно на исламској религији и традицији и често има чисто верске теме и мотиве, она се не може означити као религијска поезија.

Диванско песниство почива на бејту (дистиху) који је посебна садржајна целина, порука која се може излучити из песме, а да задржи свој смисао и значење, и не наруши архитектонику целине. Диван-збирка те поезије је компониран по одредјеним узусима изадатим врстама.

Симболика диванске поезије Диванска поезија има своје уточиште у исламској мистичкој филозофији познатој као суфизам, што представља учење по коме сав материјални свет представља одраз апсолутног духа. Диванска поезија је писана језиком алегорије и пуна је симбола који траже појашњење и дубље значење. За многе песме може се рећи да су чисто љубавне, јер у себи садрже елементе љубавне лирике, попут чежње за драгом, патње, туге због растанка и сличне.

Основни симболи диванске поезије су љубав, вино и лепота:

Љубав се исказује управо овим термином, те је начешће субјекат сакривен. Симбол вина представља опијеност. Што је та опијеност већа, преданост је искренија и јача, те се вино не схвата дословно као вино, већ као наша преданост истинским страстима и жудњама. Лепота представља савршену врховну љепоту. Посебно је интересантно да пјесник себе представља као безвредног, јадног и ситног у односу на врховну лепоту, која се често протеже у песмама диванске поезије.

Осим основних, за диванску поезију карактеристични су и други симболи:

Још један симбол који песници диванске књижевности користе је симбол птице. Једна од њих је митски симбол лабуд какнус. Реч је о огромној птици која живи хиљаду година, после чега сагорева, али у пепелу остаје јаје из којег се поново рађа. Управо због тог процеса ова птица се користи као сyмбол дуговечности и препорођења. Поред тога се користи и за описивање звучних ефеката, јер из њеног кљуна, који има 300 рупа, одзвањају звуци. Птица хума, је још једна птица која се јавља као симбол. У диванским песмама представљена јекао срећа. Као симбол често се јавља и цвет нарцис. Представљен је најчешће као легендарни лик, који  симболизује појам беспрекорне лепоте и самозаљубљености. Небеска тела су такође чести симболи, нарочито сунце, које је већином представљено као моћ, а затим месец, и друге планете.

Диван – збирка поезије Потпуни диван састављен је из више од десет различитих жанрова по тематској хијерархији. Готово је обавезно да сваки диван садржи тевхид или техлил, као увод у целину. У њему песник предочава божје јединство и пева у славу Бога, а затим износи своје медитације о смислу света и људског постојања. Следе затим оде Богу и пророку Мухамеду.

Обавезан дио дивана је касида, која нема мање од тридесет стихова, а често садржи преко стотину. Ту су још лирске врсте преузете из персијске књизевности газел и рубаија. Међу осталим врстама су још кит'е (епиграм), теркиби-ибенд (форма у којој се једна строфа понавља као рефрен) и терџ-ибенд (форма у којој се понавља посљедњи стих).

Као посебно песничко дело, а некад и као део дивана, јавља се месневија, песма врло богатог тематског круга. Она је најчешће верска песма, у којој се користе садрзаји из Курана. Понекад се у дивану налазе песме о градовима, као и тарих, мада се ове песме чешће јављају самостално.

Диван не мора да садржи све ове врсте. Дивани који их садрже су ретки, и то су они класични, у којима се могу наћи још неке форме.

Диванска поезија на Балкану Диванска књижевност се на Балкану јавља са доласком Османлија и исламске културе. Први дивански песници на овим просторима су и први интелектуалци образовани у неком од исламских центара, најчешће у Истанбулу. Они су се већ у медресама у Босни сусрели са том поезијом, већ формираном турском диванском школом, а у даљем усавршавању и сами почели да је пишу.

Први дивански песници на Балкану јављају се већ у 15. веку. Диванска и поезија персијских и арапских класика била је присутна и у текијама, које се такође тада оснивају. Један од највећих новопазарских диванских песника је Ахмед Гурби. Најпознатије његово дело је збирка поезије „Диван”, у ком он детаљно описује свој родни град Нови Пазар.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Поезија Категорија:Турска књижевност