мини| са заслепљујућом камуфлажом, 1918

Заслепљујућа камуфлажа (), позната и као разл дазл () у САД или заслепљујуће бојење (), врста је бродске камуфлаже која је била у широкој употреби током Првог светског рата, а у мањој мери и у Другом светском рату и касније. Заслуге за њен настанак приписују се британском маринисти Норману Вилкинсону, иако је претходно право на изум полагао и зоолог Џон Грејам Кер, чији је предлог одбијен. Камуфлажа се састојала од сложених геометријских облика у контрастним бојама, који се међусобно прекидају и укрштају.

За разлику од других облика камуфлаже, намера заслепљујуће камуфлаже није сакривање, већ отежавање процене домета, брзине и правца кретања мете. Норман Вилкинсон је 1919. године објаснио да је првенствено намеравао да овом камуфлажом завара непријатеља у вези са курсом брода и тако га наведе да заузме лош положај за паљбу.

Заслепљујућу камуфлажу је усвојио Адмиралитет у Уједињеном Краљевству, а затим и Морнарица Сједињених Америчких Држава. Шара на сваком броду била је јединствена како би се избегло да непријатељ одмах препозна класе бродова. Резултат тога био је велики број испробаних шема, а докази о њиховој успешности били су, у најбољем случају, неуједначени. Било је укључено толико фактора да је било немогуће утврдити који су важни и да ли је иједна од шема боја била ефикасна. Експерименти су вршени и на авионима у оба светска рата, али са мало успеха.

Заслепљујућа камуфлажа привукла је пажњу уметника попут Пикаса, који је тврдио да су је кубисти попут њега измислили. Едвард Водсворт, који је надгледао камуфлирање преко 2.000 бродова током Првог светског рата, насликао је серију платна са заслепљујућим бродовима. , Saunders, Nicholas J.; Cornish, Paul. (eds). . Routledge, . Jonathan Black: „'A few broad stripes': Perception, Deception, and the 'Dazzle Ship' phenomenon of the First World War”, Newbolt, Sir Henry John Newbolt. Submarine and Anti-Submarine, Longmans, Green and Co, 1919. p. 46. „Гледате дуго и пажљиво у овај заслепљујући брод. Не пружа вам осећај да сте заслепљени; али је, на неки чудан начин, потпуно погрешан.” након рата, на основу свог ратног рада. Артур Лизмер је на сличан начин насликао серију платна са заслепљујућим бродовима.

Намена мини|усправно=1.7|Приказ начина на који је Норман Вилкинсон замислио да заслепљујућа камуфлажа наведе непријатеља да заузме лоше положаје за паљбу

На први поглед, заслепљујућа камуфлажа делује као необичан облик камуфлаже, јер привлачи пажњу на брод уместо да га сакрива. Овај приступ је развијен након што савезничке морнарице нису успеле да развију ефикасне начине за скривање бродова у свим временским условима. Британски зоолог Џон Грејам Кер предложио је примену камуфлаже на британске ратне бродове у Првом светском рату, истичући принцип за који је веровао да је применљив — реметилачку обојеност. У писму Винстону Черчилу 1914. године објаснио је да је циљ збуњивање, а не скривање, нарушавањем обриса брода. Кер је упоредио ефекат са шарама на копненим животињама, као што су жирафа, зебра и јагуар.

мини|усправно|лево|Слика у окулару поморског коинцидентног даљиномера која приказује ратни брод; половине слике још нису подешене за домет. Јарболи мете су посебно корисни за одређивање домета, па је Кер предложио да се они наруше белим тракама.

Узимајући пример зебре, Кер је предложио да се вертикалне линије бродских јарбола наруше неправилним белим тракама. Њихово скривање учинило би бродове мање упадљивим и „знатно повећало тешкоћу прецизног одређивања домета”. Међутим, у истом писму Кер је такође позвао на засењивање у супротном смеру, употребу боје за уклањање сопствених сенки и тиме изравнавање изгледа чврстих, препознатљивих облика. На пример, предложио је да се бродски топови боје сивом бојом одозго, која би прелазила у белу одоздо, како би топови нестали на сивој позадини.

Слично томе, саветовао је да се осенчени делови брода боје у бело, а јако осветљени у сиво, поново са глатким прелазима између њих, чинећи облике и структуре невидљивим. Кер се тако надао да ће постићи и одређену меру невидљивости и степен збуњености за непријатеља који користи даљиномер. Било због мешања циљева, било због скептицизма Адмиралитета према „било којој теорији заснованој на аналогији са животињама”, Адмиралитет је у јулу 1915. тврдио да је спровео „разне пробе” и одлучио да своје бродове боји у једнобојну сиву, не усвојивши ниједан Керов предлог. Одлука је била коначна, и сва Керова наредна писма нису постигла ништа.

Амерички уметник Абот Хендерсон Тејер развио је теорију камуфлаже засновану на засењивању у супротном смеру и реметилачкој обојености, коју је објавио у контроверзној књизи из 1909. године Concealing-Coloration in the Animal Kingdom. Увидевши прилику да своју теорију стави у службу, Тејер је у фебруару 1915. писао Черчилу, предлажући да се подморнице камуфлирају засењивањем у супротном смеру, попут риба као што је скуша, и заговарајући бојење бродова у бело како би постали невидљиви. Његове идеје је Адмиралитет размотрио, али су одбијене заједно са Керовим предлозима као „настране методе бојења бродова... од академског интереса, али без практичне користи”.

Адмиралитет је приметио да би потребна камуфлажа зависила од светлости, променљивих боја мора и неба, доба дана и угла под којим пада сунчева светлост. Тејер је улагао поновљене и очајничке напоре да убеди власти, па је у новембру 1915. отпутовао у Енглеску где је демонстрирао своју теорију широм земље. Дочекао га је топло Кер у Глазгову, а Тејер је био толико одушевљен том подршком да је избегао састанак са Ратним министарством, које је намеравао да придобије, и уместо тога отпловио кући, настављајући да пише неефикасна писма британским и америчким властима.

Мариниста и официр Краљевске морнаричке волонтерске резерве Норман Вилкинсон сложио се са Кером да је циљ заслепљујуће камуфлаже збуњивање, а не скривање, али се није слагао око врсте забуне коју треба изазвати код непријатеља. Вилкинсон је желео да непријатељу отежа процену типа, величине, брзине и правца кретања брода и тиме збуни команданте непријатељских бродова како би заузели погрешне или лоше положаје за паљбу. Посматрачу би било тешко да зна да ли види крму или прамац, а самим тим и да процени да ли се посматрано пловило креће ка његовом положају или од њега.Glover, Michael. „Now you see it... Now you don't” The Times. 10. март 2007.

мини|усправно=1.7|Тврдња о ефикасности: Уметнички приказ погледа команданта подморнице кроз перископ на трговачки брод са заслепљујућом камуфлажом (лево) и истог брода без камуфлаже (десно), Encyclopædia Britannica, 1922. Упадљиве ознаке замагљују правац кретања брода.

Вилкинсон се залагао за „масе јако контрастних боја” како би збунио непријатеља у вези са правцем брода. Иако би заслепљујућа камуфлажа, у неким светлосним условима или на малим удаљеностима, могла повећати видљивост брода, упадљиве шаре би замаглиле обрисе трупа (мада не и надграђа), прикривајући тачан правац брода и отежавајући погађање.

Заслепљујућа камуфлажа је настала из екстремне потребе, а прихватила ју је организација, Адмиралитет, која је већ одбацила приступ подржан научном теоријом: Керов предлог да се користи „вишебојност” (енгл. parti-colouring) заснована на познатим методама камуфлаже — реметилачкој обојености и засењивању у супротном смеру. То је напуштено у корист признато ненаучног приступа, који је предводио друштвено добро повезани Вилкинсон. Керова објашњења принципа била су јасна, логична и заснована на годинама проучавања, док су Вилкинсонова била једноставна и инспиративна, заснована на уметниковој перцепцији. Одлука је вероватно донета јер се Адмиралитет осећао пријатно са Вилкинсоном, за разлику од њиховог незгодног односа са тврдоглавим и педантним Кером.

Вилкинсон је тврдио да није знао за зоолошке теорије камуфлаже Кера и Тејера, признајући само да је чуо за „стару идеју о невидљивости” из времена старог Рима.

Могући механизми мини|усправно=0.7|Поморски коинцидентни даљиномер, око 1930.

Ометање одређивања домета

Године 1973, кустос поморског музеја Роберт Ф. Самрал (следећи Кера) предложио је механизам којим је заслепљујућа камуфлажа могла изазвати забуну коју је Вилкинсон намеравао. Коинцидентни даљиномери коришћени за поморску артиљерију имали су оптички механизам, којим је руковао човек за израчунавање домета. Оператер је подешавао механизам док се две половине слике мете не би поравнале у целовиту слику. Самрал је тврдио да је заслепљујућа камуфлажа имала за циљ да то отежа, јер сукобљене шаре изгледају абнормално чак и када су две половине поравнате, што је постало важније када су подморнички перископи почели да укључују такве даљиномере. Шаре су понекад укључивале и лажни прамчани талас како би непријатељу било тешко да процени брзину брода.

Прикривање правца и брзине мини|усправно=1.3|HMTOlympic, сестрински брод Титаника, са заслепљујућом камуфлажом док је служио као брод за превоз трупа у Првом светском рату, од септембра 1915.

Историчар Сем Вилис тврдио је да, пошто је Вилкинсон знао да је немогуће учинити брод невидљивим бојом, „екстремна супротност” била је одговор, користећи упадљиве облике и јаке контрасте боја да збуни команданте непријатељских подморница. Вилис је истакао, користећи шему брода HMT Olympic као пример, да су различити механизми могли бити на делу. Контрадикторне шаре на димњацима брода могле су указивати да се брод креће другим правцем (као што је Вилкинсон рекао). Крива на трупу испод предњег димњака могла је изгледати као лажни прамчани талас, стварајући погрешан утисак о брзини брода; додатно, пругасте шаре на прамцу и крми могле су створити забуну око тога који је крај брода који.

Да је заслепљујућа камуфлажа заиста деловала на овај начин, сугерише сведочење једног команданта немачке подморнице:

Покретна заслепљујућа камуфлажа

Године 2011, научник Николас Е. Скот-Самјуел и колеге представили су доказе користећи покретне шаре на рачунару који показују да заслепљујуће шаре искривљују људску перцепцију брзине. Међутим, брзине потребне за покретну заслепљујућу камуфлажу су много веће од оних које су биле доступне бродовима у Првом светском рату: Скот-Самјуел напомиње да би мете у експерименту одговарале возилу Land Rover са заслепљујућом шаром на удаљености од , које се креће брзином од . Ако таква заслепљујућа мета изазове забуну од 7% у перципираној брзини, ракета која пређе ту удаљеност за пола секунде погодила би од предвиђене тачке циљања, или 7% пређеног пута мете. Ово би могло бити довољно да спасе животе у возилу са заслепљујућом шаром, а можда и да ракета потпуно промаши.

Први светски рат

мини|усправно=1.2| са заслепљујућом камуфлажом 1918. године

Британска Краљевска морнарица

Године 1914, Кер је убедио Првог лорда Адмиралитета, Винстона Черчила, да усвоји облик војне камуфлаже коју је назвао „вишебојност” (енгл. parti-colouring). Залагао се и за засењивање у супротном смеру (следећи америчког уметника Абота Тејера) и за реметилачку обојеност, обе технике какве се користе код животиња. Општа наредба британској флоти издата 10. новембра 1914. године заговарала је употребу Керовог приступа. Примењена је на различите начине на британским ратним бродовима као што је , где су официри с одобравањем приметили да је шара „повећала тешкоћу прецизног одређивања домета”. Међутим, након Черчиловог одласка из Адмиралитета, Краљевска морнарица се вратила на једнобојне сиве шеме бојења, обавестивши Кера у јулу 1915. да су „спроведене разне пробе и да је распон услова светлости и окружења учинио неопходним да се значајно измени било која теорија заснована на аналогији са [бојама и шарама] животиња”.

мини|усправно=1.2|Слика Нормана Вилкинсона која приказује конвој под месечином са његовом заслепљујућом камуфлажом, 1918. мини|Званични извештај о камуфлираном броду из 1918; шару је дизајнирао Томас Харт Бентон