Пол Сегзас (; 24. септембар 2006) француски је бициклиста који тренутно вози за -{UCI}- ворлд тур тим Декатлон КМА КГМ. Освојио је по једном Фон Ардеш класик, Вуелту ал Паис Баско и Флеш Валон. Освојио је једну сребрну медаљу на Свјетском првенству у мјешовитом хронометру и једну бронзану у вожњи на хронометар, као и једну бронзану медаљу на Европском првенству у друмској вожњи. Најмлађи је возач у историји који је освојио неку етапну ворлд тур трку и најмлађи у историји који је неку ворлд тур трку завршио у првих десет.
Дјетињство и јуниорска каријера
Године 2021. освојио је првенство Француске у друмској вожњи за кадете и завршио је на другом мјесту на првенству у циклокросу, док је 2022. освојио првенство у циклокросу и завршио је на четвртом мјесту на првенству у друмској трци,
Године 2023. прешао је у тим АГ2Р ситроен до 19 година, са којим је освојио неколико трка, укључујући и првенство Оверња Рона Алпи, а 2024. је возио и за АГ2Р и за тим Ла моте серволе и освојио је првенство Француске у циклокросу за јуниоре, али због повреде зглоба није могао да се такмичи на Свјетском првенству у циклокросу. У мају је освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж за јуниоре девет секунди испред Дана Дајкмана, а затим је освојио првенство Француске у вожњи на хронометар за јуниоре. Освојио је Тур ди паис де Вод, Класик де Алпс, Класик регион Сид и Ђиро дела Луниђијана, док је завршио на другом мјесту у генералном пласману трку Ен биж Валроми тур, иза Алберта Филипсена, уз једну етапну побједу и освојену брдску класификацију. У септембру је освојио бронзану медаљу на Европском првенству у друмској вожњи за јуниоре, након што се одвојио са Феликсом Ерн Кристофом и Ектором Алварезом, а у спринту је заостао и завршио је секунду иза Ерн Кристофа који је освојио златну медаљу и Алвареза. Десет дана касније освојио је златну медаљу на Свјетском првенству у вожњи на хронометар за јуниоре, гдје је побиједио шест секунди испред Јаспера Схофса, док је друмску трку завршио на седмом мјесту, преко четири минута иза Лоренца Фина.
Професионална каријера 2025.
Дана 18. септембра 2024. године, са 17 година је потписао професионални уговор са тимом Декатлон АГ2Р ла мондијал, без проласка кроз развојни тим и такмичења до 23 године, а часопис -{L'Equipe}- је написао да су га након што је остварио 13 побједа током 2024. тражили сви највећи тимови. Сезону 2025. почео је на класику Гран при де Марсељеза, гдје је напао на 26 -{km}- до циља заједно са Џошуом Тарлингом, Кевином Вокеленом, Акселом Лоренсом и Тимом Келихом. Достигнут је у последњем километру, али је учествовао у спринту и завршио је на петом мјесту, а побиједио је Валентен Ферон. Средином фебруара је возио УАЕ тур, своју прву ворлд тур трку, гдје је радио за Феликса Гала, а трећу етапу, чији је циљ био на успону Џебел џес, завршио је на десетом мјесту, четири секунде иза прве групе од шест возача, у којој је побиједио Тадеј Погачар. На петој етапи је пао на 3,5 -{km}- до циља и није стартовао шесту етапу.
мини|лево|Сегзас током хронометра на Критеријуму ди Дофине 2025.
Почетком априла је возио Париз—Камамбер, који је завршио на другом мјесту у спринту мале групе, иза Ландера Локса, што му је био први подијум на некој трци. Крајем априла је возио Тур оф Алпс, гдје је прву етапу завршио на трећем мјесту, иза Ђулиа Чиконеа и Гала. Другу етапу је завршио на другом мјесту, одспринтавши групу која је дошла на циљ 41 секунду иза Мајкла Сторера и дошао је на друго мјесто у генералном пласману, али је на трећој етапи изгубио око десет минута. На последњој, петој етапи је био у бијегу, одакле се заједно са сувозачем Николасом Продомом одвојио у финишу, дошли су на циљ 29 секунди испред Емила Херцога и Продом је побиједио, што му је била прва професионална побједа, са 28 година. Сегзас је послије етапе изјавио да је тим желио да он побиједи али да он сматра да је Продом више заслужио побједу, док је Продом изјавио да је срећан јер не добија често такве прилике пошто углавном ради за друге. У генералном пласману је завршио на 12 мјесту и освојио је класификацију по поенима. Почетком јуна је возио Критеријум ди Дофине, поставши најмлађи возач који је возио трку у 21. вијеку. Хронометар на четвртој етапи завршио је на десетом мјесту, минут и 11 секунди иза Ремка Евенепула, а трку је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, чиме је са 18 година и 264 дана постао најмлађи возач који је неку ворлд тур трку завршио у првих десет, као и најмлађи возач у историји који је неку од седам главних етапних трка завршио у првих десет, срушивши рекорд Жилбера Белонеа, који је са 19 година и 137 дана завршио на деветом мјесту Тур де Романди 1962. Такође, на Критеријуму ди Дофине је срушио рекорд Грега Лемонда који је 1981. са 19 година завршио на трећем мјесту. Објављено је да неће возити Тур де Франс нити било коју гранд тур трку током прве сезоне како би се постепено развијао због страха од прекомјерног рада и ометања напредовања. Десет дана послије Критеријума ди Дофине првенство Француске у вожњи на хронометар завршио је на трећем мјесту, 44 секунде иза Бруна Армираила, док је друмску трку завршио на деветом мјесту, девет секунди иза Доријана Годона који је побиједио у спринту Ромена Грегоара и Кевина Вокелена.
Крајем августа је возио Тур де л’Авенир, који се сматра као Тур де Франс за возаче до 23 године, гдје је побиједио на прологу на отварању мање од секунде испред Лоренца Фина и узео је прву лидерску мајицу. Другу етапу је завршио два и по минута иза Елиота Роува који је побиједио из бијега и пао је на 16 мјесто у генералном пласману, два минута иза Максима Декомбла. Пету етапу је завршио на другом мјесту, одспринтавши групу која је дошла на циљ пет секунди иза Јарна Видара и дошао је на друго мјесто у генералном пласману, 51 секунду иза Декомбла. Последњег дана су вожене двије краће етапе, етапу 6а завршио је на другом мјесту, пет секунди иза Видара и у генералном пласману је остао на другом мјесту, 29 секунди иза Декомбла. На хронометру на етапи 6б побиједио је 27 секунди испред Јергена Нордхагена, 32 секунде испред Видара, а минут и 49 секунди испред Декомбла и освојио је трку 40 секунди испред Видара, уз освојену класификацију за најбољег младог возача. Он је тако са 18 година и 11 мјесеци постао најмлађи побједник Тур де л’Авенира у историји, срушивши рекорд Сијана Ојтдебрукса из 2022. У септембру га је Томас Воклер уврстио у тим за Свјетско првенство, гдје је возио све три дисциплине, а био је најмлађи возач на првенству. Хронометар је завршио на 16 мјесту, преко четири минута иза Евенпула, након чега је освојио сребрну медаљу у мјешовитом хронометру, који је Француска завршила пет секунди иза Аустралије. Друмску трку је завршио на 13 мјесту, девет минута иза Погачара, као најбоље пласирани француски возач. Недељу дана касније возио је друмску трку на Европском првенству, гдје је Погачар напао на 76 -{km}- до циља, што је у почетку пратио Евенепул, а затим и он отпао. Сегзас је кренуо за њима, достигао је Евенепула, а затим су њих достигли Хуан Ајусо и Кристијан Скарони. Погачар је стекао преко минут предности, Евенепул је напао на 38 -{km}- до циља, што нико није пратио, затим је отпао Ајусо, док је Сегзас напао на последњем успону, отишао од Скаронија и завршио је на трећем мјесту, три минута и 40 секунди иза Погачара, као и три минута и десет секунди иза Евенепула, чиме је освојио бронзану медаљу. Дана 11. октобра возио је Ђиро ди Ломбардију, гдје је Погачар напао на око 37 -{km}- до циља, што нико није пратио. У групи иза је Евенепул радио на челу, пратили су Сегзас, Сторер и Исак дел Торо, али је Сегзас отпао послије неколико километара и завршио је на седмом мјесту, четири минута и 16 секунди иза Погачара. Он је тако са 19 година и 17 дана и постао најмлађи возач који је неки монументални класик завршио у првих десет од Луиђија Купија 1917. када је Милано—Санремо завршио на петом мјесту са 18 година, једним мјесецом и два дана.
2026.
Након доласка нових спонзора, тим је промијенио назив у Декатлон КМА КГМ и повећао је буџет за 2026. на 40 милиона евра, са циљем да освоје Тур де Франс са Сегзасом до 2030. Сезону је почео на Волта ао Алгарве трци, гдје је на другој етапи Ајусо напао на 3,5 -{km}- до циља, што су пратили само Сегзас и Жоао Алмеида. Сегзас је почео да ради на темпо и Алмеида је отпао али се вратио након што се кренуло по равнијем дијелу, а затим су их достигли Оскар Онли и Метју Ричитело. Алмеида је нападао неколико пута у последњем километру, што су пратили Сегзас и Ајусо, а затим је Сегзас напао у финишу и побиједио је у спринту испред Ајуса, чиме је остварио прву побједу у каријери и дошао је на друго мјесто у генералном пласману, са истим временом као Ајусо. Последњу, пету етапу, завршио је на трећем мјесту у спринту, иза Ајуса и Онлија након што су се одвојили на последњем успону и трку је завршио на другом мјесту у генералном пласману, 14 секунди иза Ајуса. Крајем фебруара возио је Фон Ардеш класик, гдје је напао на 45 -{km}- до циља, што су пратили Матео Јоргенсон, Јан Кристен и Лени Мартинез. Сегзас је наставио да вози на темпо, Кристен и Мартинез су отпали, Јоргенсон је пратио али је и он отпао послије три километра. До краја је возио сам и побиједио је минут и 48 секунди испред Кристена, Мартинеза и Јоргенсона. Он је успон Коте де Сен Ремен де Лерп одвезао за 16 минута и 26 секунди, у потпуно истом времену као Погачар на Европском првенству 2025. Послије побједе часопис -{L’Équipe}- га је ставио на насловну страну, што је било први пут да се на насловној страни појавио неки француски возач који није још увијек возио Тур де Франс након Бернара Иноа, док је часопис -{Le Dauphiné Libéré}- објавио да му је Тадеј Погачар био у мислима током напада, а Марк Мадио га је назвао „Изабрани“ и „Месија“. Дана 7. марта возио је Страде Бјанке по први пут, гдје је био један од фаворита. На сектору Монте санте Мари је Јан Кристен радио на челу за УАЕ тим емирејтс ХРГ и у првој групи је остало девет возача. Погачар је напао на 79,5 -{km}- до циља, на шта је одмах реаговао Том Пидкок али му је спао ланац и морао је да успори. Сегзас је кренуо за Погачарем, што су пратили Дел Торо и Јоргенсон, али је Јоргенсон брзо отпао, а затим и Дел Торо. Сегзас је дошао до Погачара, али је отпао послије неколико метара, након чега га је достигао Дел Торо, који није хтио да ради, због чега је Сегзас успорио како би сачекао групу у којој су били Пидкок, Јоргенсон и Грегоар и Погачар је стекао минут предности. У групу иза је дошло још возача, Погачар је стекао минут и 50 секунди предности на 42 -{km}- до циља, на врху сектора Ле Толфе, послије чега је напао Пидкок, што су пратили Сегзас, Дел Торо, Кристен и Јоргенсон и смањили су заостатак на минут и 20 секунди. На другом прелазу преко сектора Коле Пинцуто, Сегзас је напао, што је пратио само Дел Торо, који није хтио да ради, док је остале возаче стигла друга група. Сегзас је напао на успону Санта Катерина, што Дел Торо није могао да прати и завршио је на другом мјесту, минут иза Погачара. Он је тако са 19 година постао најмлађи возач у историји трке који је завршио на подијуму. У мају је објављено да ће возити Тур де Франс по први пут, чиме је са 19 година, девет мјесеци и десет дана постао најмлађи возач на Тур де Франсу након Адријена Сента 1937.
Референце
Спољашње везе
Профил на сајту -{uci.org}- Профил на сајту -{procyclingstats.com}- Профил на сајту -{cqranking.com}- Профил на сајту -{siteducyclisme.com}-
Категорија:Рођени 2006. Категорија:Француски бициклисти Категорија:Бициклисти на Тур де Франсу Категорија:Спортисти из Лиона