Латиноамериканци

мини|десно|Карта Латинске Америке.

Латиноамериканци (, , ) држављани су земаља Латинске Америке (или људи са културни, предачким или националним поријеклом у Латинској Америци).

Латиноамеричке земље и њихове дијаспоре су мултиетничке и мултирасне. Латиноамериканци су панетнија коју чине људи различитог етничког и националног поријекла. Као посљедица тога, многи Латиноамериканци не схватају своју националност као етничност, већ се поистовјећују са спојем своје националности, етничности и предачког поријекла. Поред старосједелачког становништва, Латиноамериканци обухватају и људи чији су преци дошли из Старог свијета од 1492. године. Латинска Америка има највеће дијаспоре Шпанаца, Португалаца, Африканаца, Италијана, Либанаца и Јапанаца на свијету. Такође, регион има велику њемачку (другу послије Сједињених Држава), француску, палестинску (највећу изван арапског свијета), кинеску и јеврејску дијаспору.

Особени етнички и/или расни састав разликује се од земље до земље и од дијаспорске заједнице до дијаспорске заједнице: многе имају претежно мјешовито старосједелачко и европско поријекло (местици); у другима, старосједелачки Американци чине већину; неке су углавном насељене људима европског поријекла; у другима живе првенствено мулати. Најбројнију појединачну групу чине бијели Латиноамериканци. Заједно са људима дјелимичног европског поријекла, чине скоро цјелокупно становништво.

Латиноамериканци и њихови потомци могу се наћи готово широм свијета, нарочито у густо насељеним урбаним подручјима. Најважнија миграцијска одредишта Латиноамериканаца налазе се у Сједињеним Државама, Шпанији, Француској, Канади, Италији и Јапану.

Дефиниција Латинска Америка (, , ) регион је Америке у којем се првенствено говоре романски језици (тј. језици изведени из латинског) — нарочито шпански и португалски, али и француски.

Обухвата 21 државу и територију: Мексико у Сјеверној Америци; Гватемалу, Хондурас, Салвадор, Никарагву, Костарику и Панаму у Средњој Америци; Колумбију, Венецуелу, Еквадор, Перу, Боливију, Бразил, Парагвај, Чиле, Аргентину и Уругвај у Јужној Америци; и Кубу, Хаити, Доминиканску Републику и Порторику у Карибимима — укратко Хиспанску Америку са Бразилом и Хаитијем. Канада и Сједињене Америчке Државе, иако имају значајну романофонску заједницу, готово никада нису обухваћене дефиницијом, првенствено зато што су претежено англофоне земље. Острва АБК, гдје се првенствено говори папијаменто, португалски креолски, могу се, али и не морају, сматрати дијелом Латинске Америке.

Латинска Америке се може дефинисати као сви дијелови Америке који су некада били дио шпанске, португалске или француске колонијалне империје, односно Шпанска Америка, Колонијални Бразил, Француски Антили и Екваторијална Француска.

Демографија Етничке и расне групе

мини|десно|Вититији из кањона Колка у Перуу. Старосједелачко становништво чини већину у Боливији и Гватемали, а четвртину у Перуу. мини|десно|Мексички музичари из Филхармонијског оркестра Халиско. Местици чине већину Мексиканаца. мини|десно|Италијанска аргентинска омладина у Обери. Преко 60% становништва Аргентина има италијанско поријекло. мини|десно|Афроколумбијски продавци воћа у Картахени. мини|десно|Жена из Куритибе, једна од преко милион Јапанаца у Бразилу. мини|десно|Рапанујски плесачи са Ускршњег острва, Чиле. Рапанујци су полинежански народ.

Становништво Латинске Америке обухвата разноврсна поријекла, етничке групе и расе, што овај регион чини једним од најразноврснијих на свијету. Специфични састав варира од земље до земље: у многима преовладава мјешовито европско и америчко старосједелачко, односно местичко, становништво; у другима су амерички старосједеоци већина; у некима преовлађују становници европског поријекла; док је становништво неких земаља првенствено мулатско. Бијели Латиноамериканци су највећа појединачна група, која чини више од једне трећине становништва. Црначке, азијске и замбо (мјешавина црнаца и америчких старосједелаца) мањине такође су присутне. Местици: мијешање Европљана и Америчких старосједелаца почело је рано у колонијалном периоду и био је широко распрострањено. Резултујући људи, познати као местици, чине већину становништва половине земаља Латинске Америке. Поред тога, местици чине велике мањине у скоро свим осталим континенталним земљама. Бијелци: С почетком од краја 15. вијека, велики број иберијских колониста населио се на територији која ће касније постати позната као Латинска Америка (Португалци у Бразилу и Шпанци у другим дијеловима региона), а тренутно већина бијелаца је шпанског, португалског и италијанског поријекла. Иберијци су донијели шпански и португалкси језик, католичку вјеру и многе иберијске традиције. Бразил, Мексико, Аргентина, Колумбија и Венецуела имају највећи број Европљана у Латинској Америци у чистом броју. Чине већину становништва Аргентине, Чилеа, Костарике, Кубе и Уругваја и отприлике половину становништва Бразила и Венецуеле. Од милиона имиграната откако је већи дио Латинске Америке стекао независност од 1810-их и 1820-их, Италијани су били најбројнији, а послије њих Шпанци и Португалци. Дошли су и многи други, као што су Французи, Нијемци, Грци, Пољаци, Украјинци, Руси, Енглези, Јевреји, Ирци и Велшани. Већина Латиноамериканаца има неки степен европског поријекла, када се узму у обзир они мјешовитог или потпуног европског поријекла. Амерички старосједеоци: старосједелачко становништво Латинске Америке дошло је током каменог доба. У постколумбовском периоду, доживјели су огроман пад бројности, нарочито у првим деценијама колонизација. Њихов број се дјелимично опоравио, тако да прелазе 60.000.000 (према неким процјенама), мада, с растом осталих група, сада чине већину само у Боливији. У Гватемали, чине велику мањину од око 41% становништва. Сљедећа држава по бројности старосједелаца је Мексико са 19,41% (9,36% на званичном попису из 2020.) и то је једна од највећих старосједелачких заједница у Америци у апсолутном броју. У већини преосталих држава старосједеоци чине мање од десетине укупног броја становништва. У многим државама, људи који имају мјешовито старосједелачко и европског поријекло, познати као местици, чине већину становништва. Азијати: У Латинској Америци живи неколико милиона људи азијског поријекла. Већина је западноазијског (нпр. Либијци и Сиријци) или источноазијског (нпр. Кинези и Јапанци) поријекла. Први Азијати који су се населили у региону били су Филипинци, због шпанске трговине која је обухватала Азију и Америку. Бразилски институт за географију и статистику наводи да највеће азијске заједнице у земљи потичу из западне и источне Азије. Процјењује се да око 10.000.000 Бразилаца има либанско поријекло. Око 850.000 Бразилаца се изјашњава као „жути” (амарела или источноазијског поријекла) према попису из 2022. године. У земљи се налази најбројнија јапанска заједница изван Јапана, која се процјењује на чак 2.000.000 и око 200.000 Кинеза и 100.000 Корејаца. У Аргентини и Мексику живи десетине хиљада Корејаца. Према попису из 2017. мање од 40.000 Перуанаца се изјаснило да има кинеског или јапанског поријекла. Иако друге процјене тврде да у земљи живи чак 1.470.000 људи источноазијског поријекла. Особе либанског и сиријског поријекла су такође формирале значајне заједнице у земљама попут Мексика и Аргентине. Становници Мартиника имају мјешовито афричко, европско и старосједелачко поријекло, а на острву је присутно и индијско становништво. Процјењује се да на Гвадалупу око 14% становника има источноазијског поријекло. Мулати: Људи мјешовитог европског и афричког поријекла, углавном потомци шпанских, португалских или француских досељеника и афричких робова, током колонијалног периода. Бразил је дом навеће мулатске популације у Латинској Америци. Чине већину у Доминиканској Републици, а бројни су на Куби, Порторику, у Никарагви, Панами, Перуу, Колумбији и Еквадору. Мање популације мулата се налазе у другим латиноамеричким земљама. Црнци: Милиони афричких робова доведени су у Латинску Америку од 16. вијека па надаље, од којих је већина послата у карипски регион и Бразил. Данас су људи који се изјашњавају као „црнци”, најбројнији у Бразилу (више од 20.000.000) и на Хаитију (више од 9.000.000). Значајне популације се налазе на Куби, Порторику, у Доминиканској Републици, Панами и Колумбији. Латиноамериканци мјешовитог бјелачког и црначког поријекла, мулати, далеко су бројнији од црнаца. Замбоси: мијешање црнаца и старосједелаца било је нарочито распрострањено у Колумбији и Бразилу, често због бјежања робова (који су постали маруни) и њиховог прихвата у старосједелачка села. У земљама са већински шпанским говорним становништвом, људи мјешовитог поријекла познати су као замбоси, а у Бразилу као кафузоси.

+ Распрострањеност раса 2005 — процјена популације Земља Популација Местици Бијелци Старосједеоци Мулати Црнци Замбоси Азијати 11.1% 85.0% 1.0% 0.0% 0.0% 0.0% 2.9% 28.0% 15.0% 55.0% 2.0% 0.0% 0.0% 0.0% 19.4% 47.7% 0.4% 19.1% 6.2% 0.0% 1.1% 44.0% 53.0% 3.0% 0.0% 0.0% 0.0% 0.0% 53.2% 20.0% 1.8% 21% 3.9% 0.1% 0.0% 15.0% 82.0% 0.8% 0.0% 0.0% 2.0% 0.2% 0.0% 62.0% 0.0% 27.6% 11.0% 0.0% 1.0% 0.0% 14.6% 0.0% 75.0% 7.7% 2.3% 0.4% 41.0% 9.9% 39.0% 5.0% 5.0% 0.0% 0.1% 86.0% 12.0% 1.0% 0.0% 0.0% 0.0% 0.0% 41.0% 6.9% 50.9% 0.0% 0.0% 0.2% 0.8% 85.1% 1.9% 7.7% 1.6% 0.0% 3.9% 0.7% 70% 15% 14% 0.5% 0.0% 0.0% 0.5% 69% 17% 5% 6% 3% 0.6% 0.2% 32.0% 10.0% 8.0% 27.0% 5.0% 14.0% 4.0% 90.5% 3.5% 1.5% 3.5% 0.0% 0.0% 0.5% 32.0% 12.0% 45.5% 9.7% 0.0% 0.0% 0.8% 3,285,874 2.3% 17.1% 0.5% 10.5% 7.0% 0.0% 0.1% 4.0% 88.0% 0.0% 8.0% 0.0% 0.0% 0.0% 42.9% 42.2% 2.7% 0.7% 2.8% 0.0% 2.2% Укупно 635.457.371 30.3% 36.1% 9.2% 20.3% 3.2% 0.2% 0.7%

Расне групе према самоидентификацији У анкетама Латинобарометра анкетирани су испитаници у 18 латиноамеричких земаља према питању којој раси припадају. Приказане бројке су просјеци за период од 2007. до 2011. године.

Country Местици Бијелци Старосједеоци Мулати Црнци Азијати Остали НЗ/БО1 15% 73% 1% 1% 1% 0% 3% 7% 40% 6% 47% 1% 0% 0% 1% 4% 18% 45% 2% 15% 15% 2% 0% 2% 26% 60% 7% 0% 0% 1% 1% 5% 43% 29% 5% 5% 7% 0% 1% 9% 16% 66% 3% 9% 2% 1% 1% 5% 28% 16% 5% 23% 25% 2% 0% 2% 78% 5% 7% 3% 3% 1% 0% 3% 62% 14% 5% 3% 2% 1% 2% 11% 29% 17% 44% 2% 1% 1% 2% 6% 61% 9% 12% 3% 3% 2% 1% 10% 60% 15% 15% 2% 0% 1% 3% 4% 54% 19% 7% 3% 4% 1% 1% 11% 55% 15% 5% 5% 11% 4% 1% 4% 36% 35% 2% 1% 1% 0% 4% 20% 72% 12% 7% 2% 1% 0% 1% 5% 6% 80% 1% 3% 2% 0% 2% 6% 45% 40% 4% 3% 2% 1% 0% 5% Пондерисани просјек2 34% 33% 11% 8% 6% 0% 2% 7%

1 Не зна/Без одговора. 2 Пондерисано коришћењем популације из 2011. године.

Језици мини|десно|Лингвистичка карта Латинске Америке. Шпански је означен зеленом, португалски наранџастом, а француски плавом бојом.

Шпански и португалски су преовлађујући језици Латинске Америке. Шпански је званични језик већине земаља копнене Латинске Америке, као и у Порторику (заједно са енглеским), Куби и Доминиканској Републици. Португалски се говори само у Бразилу, највећој и најнасељенијој земљи регије. Француски се говори на Хаитију, као и у француским прекоморским департманима Француске Гвајане у Јужној Америци и Гвадалупеа и Мартиника на Карибима. Холандски је званични језик неких карипских острва и у Суринаму на континенту; међутим, пошто је холандски германски језик, ове територије се не сматрају дијелом Латинске Америке.

Старосједелачки језици су широко распрострањени у Перуу, Гватемали, Боливији и Парагвају, а у мањој мјери и у Мексику, Чилеу и Еквадору. У осталим земљама Латинске Америке говорници старосједелачких језика су малобројни или их нема уопште.