мини|Мапа Јужне Америке Култура Латинске Америке је израз народа Латинске Америке и обухвата и високу културу (књижевност и високу уметност) и популарну културу (музику, народну уметност и плес), као и религију и друге обичаје. Углавном је западњачког порекла, али има и различите степене утицаја староседелаца Америке, Африке и Азије.
Дефиниције Латинске Америке варирају. Из културолошке перспективе,, Revista História em Reflexão - Programa de Pós-graduação em História – Faculdade de Ciências Humanas – UFGD (Dourados), , Латинска Америка се генерално односи на оне делове Америке чије се културно, верско и језичко наслеђе може пратити до латинске културе касног Римског царства. То би укључивало подручја где се шпански, португалски и разни други романски језици, говоре изворно. Такве територије укључују скоро цео Мексико, Централну Америку и Јужну Америку, са изузетком територија где се говори енглески или холандски. Могла би да обухвати и културу изведену из француског језика на Карибима и у Северној Америци, јер она у крајњој линији потиче и од латиноримског утицаја. Такође постоји важно латиноамеричко културно присуство у Сједињеним Државама од 16. века у областима као што су Калифорнија, Тексас и Флорида, које су биле део Шпанског царства, а у скорије време, у градовима као што су Њујорк, Чикаго, Далас, Лос Анђелес и Мајами.
Богатство латиноамеричке културе је производ многих утицаја, укључујући следеће:
Шпанска и португалска култура, захваљујући историји колонизације, насељавања и континуиране имиграције региона из Шпаније и Португала. Сви кључни елементи латиноамеричке културе су иберијског порекла, што је у крајњој линији повезано са западњачком културом. Претколумбовске културе, чији је значај данас посебно значајан у земљама као што су Мексико, Гватемала, Еквадор, Перу, Боливија и Парагвај. Ове културе су кључне за аутохтоне заједнице као што су Кечуа, Маје и Ајмаре. Европска имиграција у 19. и 20. веку из Шпаније, Португалије, Италије, Немачке, Француске и Источне Европе; која је трансформисала регион и имала утицај на земље као што су Аргентина, Перу, Уругвај, Бразил (посебно југоисточни и јужни региони), Колумбија, Куба, Чиле, Венецуела, Еквадор (посебно на југозападној обали), Парагвај, Доминиканска Република (посебно северни регион) и Мексико (посебно северни и западни региони). Кинези, Јапанци, Корејци, Индијци, Либанци и друге арапске, јерменске и разне друге азијске групе. Углавном имигранти и уговорни радници који су утицали на културу Бразила, Колумбије, Кубе, Панаме, Никарагве, Еквадора и Перуа у областима као што су храна, уметност и трговина културним добрима и услугама. Култура Африке коју су Африканци донели у трансатлантској трговини робљем утицала је на различите делове Латинске Америке. Утицаји су посебно јаки у плесу, музици, кухињи и неким синкретичким религијама Кубе, Бразила, Доминиканске Републике, Венецуеле, северозападног Еквадора, приобалне Колумбије и Хондураса.
Етничке групе мини|Етничка расподела по земљама
У 16, 17. и 18. веку дошло је до прилива шпанских и португалских емиграната у Латинску Америку. То никада није било велико кретање људи, али је током дужег временског периода имало велики утицај на становништво Латинске Америке: Португалци су отишли у Бразил, а Шпанци у Централну и Јужну Америку. Међу европским имигрантима, мушкарци су знатно надмашили жене, а многи су се оженили староседеоцима. То је резултирало мешањем Индијанаца и Европљана, а данас су њихови потомци познати као местици. Чак и латиноамерички криоли, углавном европског порекла, обично имају неке претке староседеоце. Данас, местици чине већину становништва Латинске Америке.
Почев од краја 16. века, велики број бивших афричких робова је доведен у Латинску Америку. Данас, црнци чине већину становништва у већини карипских земаља. Многи бивши афрички робови у Латинској Америци помешани са Европљанима и њиховим потомцима (познатим као мулати) чине већину становништва у неким земљама, као што је Доминиканска Република, и велики проценат је у Бразилу, Колумбији и Хондурасу. Такође је дошло до мешања црнаца и Индијанаца, а њихови потомци су познати као замбоси. Многе латиноамеричке земље такође имају значајну трорасну популацију познату као пардоси, чије је порекло мешавина Индијанаца, Европљана и Африканаца.
Велики број европских имиграната стигао је у Латинску Америку крајем 19. и почетком 20. века, а већина њих се населила у Јужном конусу (Аргентина, Уругвај и јужни Бразил). Данас Јужни конус има већину људи углавном европског порекла и укупно више од 80% европског становништва Латинске Америке, које углавном потиче од шест група имиграната: Италијана, Шпанаца, Португалаца, Француза, Немаца, Јевреја (и Ашкеназа и Сефарда ) и, у мањој мери, Ираца, Пољака, Грка, Хрвата, Руса, Велшана, Украјинаца итд.
У истом периоду, имигранти су долазили са Блиског истока и из Азије, укључујући Индијце, Либанце, Сиријце, Јермене, а недавно и Корејце, Кинезе и Јапанце, углавном у Бразил. Ови људи чине само мали проценат становништва Латинске Америке, али имају заједнице у већим градовима.
Ова разноликост је дубоко утицала на религију, музику и политику. Ово културно наслеђе се на америчком енглеском назива латино.
Језик десно|мини|285x285п|Романски језици у Латинској Америци: зелени - шпански; наранџасти - португалски; плави - француски Шпански се говори у Порторику и осамнаест суверених држава. Португалски се говори првенствено у Бразилу. Индијански језици се говоре у многим латиноамеричким земљама, углавном у Чилеу, Панами, Еквадору, Колумбији, Гватемали, Боливији, Парагвају, Аргентини и Мексику. Наватл има више од милион говорника у Мексику. Гварани је, заједно са шпанским, званични језик Парагваја и говори га већина становништва. Уз то, постоји око 10 милиона говорника кечуа језика у Јужној Америци и Шпанији, а више од половине њих живи у Боливији и Перуу.
Други европски језици који се говоре укључују италијански у Бразилу и Уругвају, немачки у јужном Бразилу и јужном Чилеу и велшки у јужној Аргентини.
Религија десно|мини|175x175п|Базилика Националног светилишта Госпе од Апаресиде је друга по величини на свету, одмах после Базилике Светог Петра у ВатикануFacts of Basilica of Aparecida Примарна религија широм Латинске Америке је хришћанство (90%), углавном римокатолицизам. Латинска Америка, а посебно Бразил, били су активни у развоју квазисоцијалистичког римокатоличког покрета познатог као Теологија ослобођења. Постоје практичари протестантских, пентекосталних, евангелистичких, Јеховиних сведока, мормона, будиста, јеврејских, муслиманских, хиндуистичких, бахајских и аутохтоних деноминација и религија. Такође се практикују разне афро-латиноамеричке традиције, као што су сантерија и макумба, племенско-вуду религија. Евангелизам посебно добија на популарности. Латинска Америка у апсолутном смислу чини другу највећу хришћанску популацију у свету, после Европе.
Фолклор
Уметност и слободно време Дугорочно гледано, утицај Британије у Латинској Америци био је огроман након стицања независности 1820-их. Британија је намерно настојала да замени Шпанце и Португалце у економским и културним пословима. Утицај се вршио кроз дипломатију, трговину, банкарство и инвестиције у железнице и руднике. Енглески језик и британске културне норме преносили су енергични млади британски пословни агенти на привременом задатку у главним трговачким центрима, где су позивали локално становништво у британске активности у слободно време, попут организованих спортова, и у њихове прекопиране културне институције попут школа и клубова. Британска улога никада није нестала, али је брзо избледела након 1914. године, када су Британци уновчили своја улагања да би платили Велики рат, а Сједињене Државе, још једна англофонска сила, кренуле су у регион са огромном силом и сличним културним нормама..
Спорт Британски утицај на спорт био је огроман, јер је Латинска Америка прихватила фудбал (назван fútbol на шпанском и futebol на португалском). У Аргентини, рагби, поло, тенис и голф постали су важне разоноде средње класе. мини|153x153п|Плакита, доминиканска улична верзија крикета. Доминиканска Република је први пут упозната са крикетом током контакта са Британцима средином 18. века, али је прешла на бејзбол након америчке окупације 1916. године.
У неким деловима Кариба и Централне Америке, бејзбол је надмашио фудбал по популарности. Спорт се развио крајем 19. века када су компаније за производњу шећера увозиле секаче шећерне трске из британских Кариба. Током слободног времена, радници су играли крикет, али касније, током дугог периода америчке војне окупације, крикет је уступио место бејзболу, који је брзо стекао широку популарност, иако крикет остаје омиљени на британским Карибима. Бејзбол је имао највећу публику у оним земљама које је дуго окупирала америчка војска, посебно у Доминиканској Републици, Куби, Никарагви, Панами и Порторику, чак и Венецуели, која није била под окупацијом америчке војске током овог периода. У свим овим земљама су се појавили бејзбол таленти, јер су многи играчи усавршавали своје вештине у локалним тимовима или у „академијама“ којима управљају Главне лиге САД како би однеговале најперспективније младе људе за своје тимове.Teresa A. Meade,
Књижевност Претколумбовска књижевност је била првенствено усмена, мада су Астеци и Маје, на пример, створили разрађене кодексе. Усмени прикази митолошких и верских веровања понекад су забележени и након доласка европских колонизатора, као што је био случај са Попол Вухом. Штавише, традиција усменог наратива опстала је до данас, међу становништвом које говори кечуа језик у Перуу и народу Киче у Гватемали.
Од самог тренутка „открића“ континента од стране Европе, рани истраживачи и конквистадори стварали су писане извештаје и хронике свог искуства – попут Колумбових писама или описа освајања Нове Шпаније од стране Бернала Дијаза дел Кастиља. Током колонијалног периода, писана култура је често била у рукама цркве, у ком контексту је Хуана Инес де ла Круз писала поезију и филозофске есеје. Пред крај 18. и почетак 19. века, појавила се препознатљива криолска књижевна традиција, укључујући и прве романе као што је Лизардијев „El Periquillo Sarniento“ (1816).
Деветнаести век је био период романа у романтичној или натуралистичкој традицији који су покушавали да успоставе осећај националног идентитета и који су се често фокусирали на питање староседелаца: Facundo (1845) Доминга Сармијента, Cumandá (1879) Хуана Леона Мере или Os Sertões (1902) Еуклида да Куње.
На прелазу из 19. у 20. век појавио се модернизам, песнички покрет чији је оснивачки текст био Azul (1888) Рубена Дарија. Ово је био први латиноамерички књижевни покрет који је утицао на књижевну културу ван региона, а такође је био и прва права латиноамеричка књижевност. Хосе Марти, кубански патриота, живео је и у Мексику и Сједињеним Државама и писао је за часописе у Аргентини и другде.
Међутим, 1960-е и 1970-е се одликују смелим и експерименталним романима (као што је Школице (1963) Хулија Кортасара) који су често објављивани у Шпанији и превођени на енглески језик. Најзначајнији роман овог периода је Сто година самоће (1967) Габријела Гарсије Маркеса, који је довео до повезивања латиноамеричке књижевности са магичним реализмом, иако се други важни писци тог периода, попут Марија Варгаса Љосе и Карлоса Фуентеса, не уклапају тако лако у овај оквир. Вероватно је кулминација периода монументални историјски роман Yo, el supremo (1974) Аугуста Рое Бастоса. Након тога, поново су откривени утицајни претходници попут Хуана Рулфа, Алеха Карпентера и пре свега Хорхеа Луиса Борхеса.
Савремена књижевност у региону је живописна и разнолика, од бестселера Паула Коеља и Изабеле Аљенде до авангарднијих и критички признатих дела писаца као што су Ђанина Браски, Дијамела Елтит, Рикардо Пиља, Роберто Болањо или Данијел Сада. Значајна пажња је посвећена и жанру сведочанства, радовима Ригоберте Менчу.