„Један догађај у историји катедрале” () је прича о духовима британског писца М. Р. Џејмса, први пут објављена 1914. године у часопису -{The Cambridge Review}-.

Приповетка се на српском језику први пут појавила 2023. у оквиру збирке прича Духови издавачке куће Орфелин, у преводу Страхиње Млађеновића.

Радња Господин Лејк, учен човек и истраживач, послат је у катедралу у Саутминстеру да проучи њене архиве. Током боравка, Лејк одседа код господина Ворбија, главног црквењака катедрале. Једне вечери, Ворби позива Лејка да пође с њим у катедралу по неке документе. Док су тамо, Ворби му показује гробницу из 15. века, украшену једноставним крстом и чудно постављену близу каменог паравана хора. Када се врате у кућу, Ворби почиње да му прича злокобну причу повезану са том гробницом, која потиче из његовог детињства.

Ворби објашњава да је рођен 1828. године и да је као дечак певао у хору катедрале. Током лета 1840, његов отац, каменорезац, добио је задатак од новог декана катедрале, Берскоуа, да изврши велике радове у хору у духу неоготике. Те измене су изазвале велико негодовање међу свештенством, нарочито код старог каноника др Ејлофа, који се жестоко успротивио уклањању старе говорнице и одбио да више икада уђе у катедралу. Убрзо је умро. Међутим, када је говорница уклоњена, радници су испод њеног постоља открили зазидану гробницу о којој нико није знао. Нико није могао да утврди ко је у њој сахрањен, а између две камене плоче остао је уски процеп.

Након тог открића, у Саутминстеру почињу да се дешавају чудне несреће. Неколико старијих људи умире, а млађи оболе. Мештани почињу да шапућу да је нешто узнемирено у катедрали. Удовицу бившег црквењака мучи сан о „облику са црвеним очима” који излази из катедрале на јужна врата кад падне мрак, креће се из куће у кућу и нестаје пред свитање — након чега она умире.

Тих дана катедралу посећује члан Лондонског друштва антиквара. Његова супруга, док скицира украс на гробници, седа на њу и кида сукњу на нечему оштром. Убрзо потом почињу да се ноћу чују страшни звуци, познати као „плакање”, који одзвањају око катедрале. Ворбијев пас одбија да спава напољу, а каноник Лајал назива те звуке „криком сатира” — нечег нечистог и неземаљског. Успоставља се ноћна стража, али ништа не помаже.

Једног дана Ворби чује Палмера, надзорника радова, како грди своје људе јер се нови малтер у процепу на гробници поново избио, као да га је нешто изнутра „одувало”. Његов пријатељ Еванс погледа унутра и каже да види нешто што сија. Радници одлазе, а Еванс из радозналости убацује у процеп смотуљак нотног папира; кад га извуче, папир је поцепан, мокар и поцрнео, као да је спаљен или иструлео.

Неколико дана касније, Ворби се буди у поноћ, док „плакање” одјекује „страшно близу”. Кроз прозор види два црвена треперавa светла у сенци испод потпорног лука катедрале. Следећег јутра чује како његов отац говори да ће се тог дана у катедрали радити „нешто необично”. Ворби и Еванс се сакривају у трифоријуму како би посматрали. Видели су како декан, каноник Хенслоу, Палмер, Ворбијев отац и двојица радника затварају катедралу и приступају гробници. Декан невољно наређује да се отвори, „да би се људи у Саутминстеру смирили”. Када један радник одвали камену плочу уз процеп, зачуло се страшно ломљење, а декан је пао у несвест. Унутра су пронашли само поцепани нотни лист и делић женске сукње. Северна врата катедрале била су отворена.

Када се вратио кући, Ворби признаје оцу да је све видео. Његов отац, видно потресен, каже да је видео „једног створа налик човеку. сасвим обраслог длаком, а на њему два изразито крупна ока”. То створење је оборило декана и нестало.

Ворби затим моли Лејка да не објављује причу докле он и Еванс не умру. Више од двадесет година касније, након њихове смрти, Лејк коначно бележи причу, додајући скицу гробнице и натпис који је касније уклесао каноник Лајал: „Ibi Cubavit Lamia” — „Овде је лежала Ламија.”

Публикација Приповетка је написана 1913. (или раније) и први пут објављена у часопису The Cambridge Review 10. јуна 1914. године. Године 1919, прича је уврштена у збирку A Thin Ghost and Others, а 1931. године у књигу The Collected Ghost Stories of M. R. James. Од тада је укључена у бројне антологије, укључујући и збирке вампирске фикције.

Пријем Критичар С. Т. Џоши описује ову приповетку као „једну од најсадржајнијих Џејмсових каснијих прича”, која наглашава његову ненаклоност према неспретној „рестаурацији” енглеских цркава у духу готичког препорода. Дејвид Пантер наводи да је прича „на одређени начин емблематична за целокупно Џејмсово стваралаштво”, истичући да је Џејмс користи „да би изнео аргумент у прилог остављању ствари — нарочито оних пре-ренесансних — онаквима какве јесу”.

Патрик Џ. Марфи и Фред Порчеду описују причу као „студију о синхроном и дијахроном” и као „причу о немирној судбини заједничке историје и сећања”. Питер Бел сматра да је прича „више од вампирске приче или обичне црквене језивости”, већ „фасцинантна синтеза испреплетаних традиција које потичу из енглеског и европског фолклора, блискоисточних култова, класичне старине и Библије, исплетених у таписерију за коју је Џејмс био мајстор”.

Пол Адамс описује причу као „дело из средњег периода са елементима вампиризма”, са „карактеристичним Џејмсовским заплетом у коме узнемирени антикварни предмет ослобађа смртоносног повратника или натприродну силу”.

Неки критичари сматрају да је прича наставак или пандан Џејмсовој причи из 1895. године, „Споменар каноника Алберика”, јер садржи слично створење, за које се наговештава да је партнер оног из претходне приче. „Један догађај у историји катедрале” је такође једна од ретких Џејмсових прича које се не дешавају на селу.

Џејн Мејнли-Пидок пише: „Симболика живог старог бога у самом срцу нове религије одражава Џејмсов страх за светост цркве и њену способност да се обрати новим генерацијама. Као да је преправљање унутрашњости цркве изазвало њен унутрашњи сукоб. Ово се, може се рећи, одражавало и у две струје које су се у Џејмсово време сукобљавале унутар саме цркве — ниској евангелистичкој цркви коју је подржавао Универзитет у Кембриџу, и високој англиканско-католичкој оксфордској струји, где је једна заступала старо тело цркве, а друга њену ниску (евангелску) душу или савест. Та дихотомија се, на крају, одразила и у самом Џејмсовом животу.”

Референце

Спољашње везе

Категорија:Приповетке