мини|358x358п Модна фотографија је жанр фотографије који приказује одећу и друге модне комаде. Ово понекад укључује и одећу високе моде. Обично се састоји од модног фотографа који фотографише обученог модела у студију или на отвореном. Потиче из индустрије моде, и док је нека модна фотографија уздигнута на ниво уметности, она се и даље првенствено комерцијално користи за одећу, парфеме и козметичке производе.

Модна фотографија се најчешће снима за рекламе или часописе као што су Vogue, Vanity Fair и Elle. Постала је неопходан начин да модни дизајнери промовишу свој рад. Модна фотографија је развилаестетику у којој су одећа и модни стилови побољшани присуством егзотичних локација или додатака.

Историја овог типа фотографије била је испреплетена током првих деценија са модним часописима у којима су се фотографије појављивале, замењујући илустрације које су у почетку доминирале часописима. Добила је значај како су њени фотографи, попут Ирвинга Пена или Ричарда Аведона, стицали признање. Иако се почетак модерне модне фотографије симболично приписује 1911., тек средином 30-их њена популарност се проширила, а врхунац је почео после Другог светског рата.

Овај фотографски жанр се проширио из модних часописа и представљен је у уметничким галеријама и музејима.

Историја

Порекло модне фотографије мини|Грофица на фотографији Пјера-Луја Пирсона (1863/66) Модна фотографија постоји од најранијих дана фотографије. Најстарију сачувану фотографију снимљену камером направио је Нисефор Нијепс 1826., али људи ће ускоро користити фотографију за представљање костима и одеће. Почев од 1856. Вирџинија Олдоини, грофица ди Кастиљоне, тосканска племкиња на двору Наполеона III, упутила је дворског фотографа Пјера-Луја Пирсона да јој помогне да створи 700 различитих фотографија на којима је поново створила карактеристичне тренутке свог живота за камеру. Многе фотографије је приказују у званичној дворској одећи, док су друге одеће варирале од театралних до апсурдних, што је чини вероватно првом манекенком.

1881. модне фотографије су почеле да се укључују у француске књиге са узорцима текстила. Десет година касније, Каролина де Брутел основала је модни часопис La Mode Pratique који је постао први који је објавио модне фотографије у штампаном облику 1892. А потом је основан амерички часопис Harper's Bazaar.

1900-е и 1910-е мини|Глумица Хелен Ли Вортинг, слика барона Адолфа де Мејера, децембар 1919. У првој деценији 20. века, напредак у полутонској штампи омогућио је коришћење модних фотографија у часописима, што је довело до тога да модни часописи постану популарни претплатници у Сједињеним Државама. 1909 Конде Наст је преузео часопис Vogue и такође допринео почецима модне фотографије. 1911 фотографа Едварда Штајхена је „изазвала“ , издавач часописа „Jardin des Modes“ и „La Gazette du Bon Ton“, да промовише моду као ликовну уметност употребом фотографије. Штајхен је затим фотографисао хаљине које је дизајнирао Пол Поаре . Ове фотографије су објављене у априлском издању часописа Art et Décoration из 1911. Према речима Џесија Александера, ово се „...сада сматра првим модерним модним фотографским снимањем. То јест, фотографисање одеће на начин који преноси осећај њеног физичког квалитета, као и њеног формалног изгледа, уместо да једноставно илуструје предмет.“

Штајхеново фотографисање из 1911., међутим, било је, у то време, једнократно, јер је Штајхен напустио модну сцену, отварајући пут барону Адолфу де Мајеру да постане истакнуто име у индустрији. Де Мајера ће ангажовати мултимедијална компанија Condé Nast и постаће први фотограф са пуним радним временом за Vogue 1913. Де Мајеров стил фотографисања који је стварао деликатан амбијент, који је користио комбинацију романтичног осветљења и цветних декорација уз ублажавање фокуса, имитирали су многи други фотографи да је убрзо постао застарео до 1923. када је напустио Condé Nast.

1920-е и 1930-е Барона де Мајера је на месту главног фотографа заменио сам Едвард Штајхен, који је донео оштар, модернистички стил фокусирајући се на модел, а не на окружење и сценографију. Његов оригиналан приступ повећао је његов углед. Штајхеново високо поштовање као фотографа довело га је не само до Vogue-а као главног фотографа, већ и до Vanity Fair-а, где је радио четрнаест година.

Vogue-у је следио његов ривал, Harper's Bazaar, а ове две компаније су биле лидери у области модне фотографије током 1920-их и 1930-их. Модни фотографи попут Штајхена, Џорџа Хојнинген-Хуена, Хорста П. Хорста и Сесила Битона трансформисали су жанр у изузетан уметнички облик.

Како се приближавао Други светски рат, фокус се померио на Сједињене Државе, где су Vogue и Harper's Bazaar наставили своје старо ривалство.

1936. Мартин Мункачи је направио прве фотографије модела у спортским позама на плажи. Под уметничким вођством Алексеја Бродовича, Harper's је брзо увео овај нови стил у свој часопис.

Од 1928. до 1940. француски фотографски часопис Vu издавали су Лусијен Вогел, који је почео да ради у модним публикацијама, и његова супруга Козет де Бринхоф, прва уредница француског Vogue-а 1920. Снимали су иновативне модне фотографије користећи технике монтаже и експериментисали са новим лаганим фотоапаратима. Насловнице које су правили укључивале су познате личности, као и студенте; њихов рад је био усредсређен на високу моду и истраживачко новинарство. У поређењу са радовима Vogue-а у то време, њихов рад је изгледао оштрији.

Други светски рат Од 1939. па надаље, оно што је раније била цветајућа и значајна индустрија модне фотографије готово је престало због почетка Другог светског рата. Сједињене Државе и Европа су се брзо удаљиле једна од друге. Оно што је раније била заједништво и инспиративан радни однос разишло се са окупацијом Париза и опсадом Лондона. Париз, главна модна кућа тог времена, брзо се изоловао од Сједињених Држава - посебно са затварањем Vogue Paris на кратку паузу 1940. Са овим променама, фотографија из САД добила је изразит амерички изглед - модели су често позирали са заставама, америчким аутомобилима и генерално само испуњавали амерички идеал. Оно што је остало од француске и британске модне фотографије, с друге стране, често је имало ратни слој у садржају. Слика Сесила Битонова „Мода је неуништива“ из 1941. приказује добро обучену жену која посматра рушевине које су некада биле Мидл Темпл у Лондону. Слично томе, Ли Милер је почела да фотографише жене у Паризу и Лондону, носећи најновије дизајне гас маски и возећи бицикле са виклерима у коси, јер нису имале струју за увијање косе. Слике попут ових остају урезане у модну фотографију тог времена и приказују заједничко осећање међу модним светом и јавношћу. Чак су и модни фотографи радили на документовању проблема који су окруживали то време и радили на документовању тог времена - чак и ако су били у оквиру моде. Ове фотографије су посебно добар показатељ модних емоција тог времена. Многи су сматрали да је модна фотографија, посебно током ратног времена, била неозбиљна и непотребна. Па ипак, неколицина који су радили на очувању индустрије чинили су то на нове и инвентивне начине током целог трајања рата. мини|Модна фотографија Тони Фрисел, 1949.

Послератни развој У послератном Лондону Џон Френч је био пионир новог облика модне фотографије погодног за репродукцију у новинском папиру, који је укључивао природно светло и низак контраст.

Након Другог светског рата, стил је прошао кроз драматичне промене. Током 50-их и 60-их појавио се низ нових дизајнера, који су производили разноврсније стилове одеће. 1983. Vanity Fair је ангажовао Ени Лајбовиц као своју прву главну фотографкињу како би наставила Штајхенино наслеђе у модерној фотографији кроз портрете познатих личности.

Два Немца су револуционисала модну фотографију крајем 20. века. Хелмут Њутн и његова супруга су се настанили у Паризу 1961. године, а његове фотографије су се појављивале у часописима, укључујући француско издање Vogue-а и Harper's Bazaar-а. Њутн је успоставио посебан стил, обележен еротским, стилизованим сликама, често са садомазохистичким и фетишистичким подтекстовима. Карл Лагерфелд се бавио високом модом дуги низ година пре него што се 1987. окренуо фотографији након што је био фрустриран сликама снимљеним за Chanel-ове прес-китове. Од тада је почео да фотографише рекламне кампање и аранжира излоге продавница. 2012. чак је објавио и фото-књигу — Мала црна јакна — у којој су се појавили његови забављачи, модели и пријатељи.

Галерија

Референце

Литература

Категорија:Фотографија