Теорије о љубави могу се односити на неколико психолошких и социолошких теорија:
Теорија привржености Теорија љубави у бојама (заснована на књизи из 1973. The Colors of Love аутора Џона Лија) Теорија страствене и другарске љубави (заснована на истраживањима Елејн Хетфилд) Филтер теорија Теорија награде у привлачности Рубинова скала симпатије и љубави (заснована на истраживањима Зика Рубина) Троугласта теорија љубави Теорија љубави рањивости и бриге Социјално конструктивистички приступ љубави (предложили Ен Бил и Роберт Стернберг) Љубав Љубав је сложен, непрестано променљив појам који се развијао током времена. Различита друштва, културе и епохе придавале су различите вредности тој речи и имале различита гледишта на сам појам. У 17. веку, породица би бирала особу за брак на основу друштвене класе и економског статуса. У неким културама, девојке се удају са четрнаест година или чак млађе. У традиционалним дефиницијама љубави, љубав се пореди са Богом због снаге коју има над онима који у њу верују. Љубав има способност да буде извор људске среће, осећаја вредности и исцељења од бола или патње.
У 18. веку, романтична љубав је изражавала осећајност и аутентичност јер је представљала „истину осећања“. Многи људи љубав сматрају смислом живота. Теоретичари симболичке интеракције верују да заједничка значења, оријентације и претпоставке чине основне мотиве иза људских поступака. Културне норме у вези са доживљајем љубави варирају тако да се нагласак у везама ставља на сексуалну привлачност, романтични удварање, интимно пријатељство или посвећеност.
Иако љубав може бити мотив неких људских поступака и донети радост, она такође може донети и тугу. „Љубав нам не чини добро ако волимо погрешну особу.“ Када људи отворе своја срца и покажу мане, рањивости и слабости погрешној особи, то може довести до сломљеног срца, а затим и до осећаја кајања. Зашто онда људи прихватају тако сложену ствар као што је љубав? Људи „имају потребу да воле и да буду вољени“.
Четири врсте љубави описане у филозофији укључују агапе, филео, сторге и ерос. Агапе је врста безусловне љубави која је ређа у друштву, али је видљивија између појединца и његовог божанства. Филео описује пријатељство између појединаца. Та љубав се често види између пријатеља у јавности, нарочито кроз топле гестове. Сторге је врста љубави која се изражава кроз родитељство. Ерос је романтична љубав која је у раним друштвима била забрањена, а у некима је и данас. Ове различите врсте љубави се испољавају на различите начине у зависности од културе. Култура Љубав се изражава на више начина, у зависности од места и друштвених норми. Изрази љубави могу укључивати дела као што су самопожртвовање, компромис, удварање, љубљење, секс и физички контакт. Различите културе усвојиле су различите обичаје; на пример, у Јапану су јавни изрази нежности обесхрабрени, па појединци љубав углавном исказују приватно. У Француској, људи исказују љубав држањем за руке, љубљењем и започињањем сексуалних односа. Сједињене Америчке Државе имају другачије гледиште на љубав — људи одлазе на састанке, имају случајни секс и отворени су за упознавање нових људи преко друштвених мрежа или апликација за упознавање. Обичаји у САД-у углавном су либералнији у поређењу са другим деловима света. Брачне традиције су такође углавном културно условљене. Брачни обичаји Брак је правно обавезујућа заједница двоје појединаца који се обавезују једно другом као партнери у личној вези. Међутим, дефиниција брака се знатно разликује у зависности од културе, региона и надлежности. У 19. веку, многе бракове су уговарали родитељи појединаца како би задовољили политичке или економске интересе породица. У Индији, уговорени бракови и мирази су и даље уобичајена пракса. Бекство или брак из љубави постали су знатно чешћи у појединим деловима Индије. Брак у Јапану је либералнији у односу на уговорене бракове, јер обично почиње удварањем које омогућава развој љубави, а затим води ка браку. У Сједињеним Америчким Државама, брачни обичаји варирају у зависности од жеља породице, културног порекла и друштвених притисака. Друштвени фактори Фактори као што су пол, раса, економски статус, године, религија, образовање и етничка припадност могу утицати на ставове појединца о браку и љубави. Заједничка очекивања о понашању примереном годинама могу извршити притисак на појединца да ступи у брак. Прикази љубави у друштвеним мрежама и филмовима такође утичу и врше притисак на појединце у вези са љубављу и могу потенцијално утицати на очекивања како брак треба да изгледа. Млади одрасли су углавном под утицајем нереалних приказа љубави које виде у филмовима и на друштвеним мрежама. На пример, Бележница приказује љубав као силу која може све да победи, идеализацију партнера и идеју сродних душа. Потреба за љубављу Љубав омогућава људима да животу придају смисао и сврху. Од тренутка рођења успостављају се односи: мајке и детета, оца и детета, баке или деке и детета и тако даље. Како људи одрастају и улазе у школе, запошљавају се и постају део заједнице, број односа које имају расте, као и њихова способност да те односе одржавају. Љубав може снажно утицати на људско тело. Ирвинг Сингер је написао: „За особу која воли... живот никада није без смисла.“ Живот човека гради се на љубави између две особе – љубави његових родитеља, љубави коју дели са пријатељима и, на крају, љубави према особи са којом заснива породицу. Осећања која доноси љубав – срећа, емпатија, узајамно поштовање и осећај сврхе – могу довести до веће мотивације, мањег стреса, позитивног погледа на живот и наде.
Љубав омогућава људима да комуницирају путем емоција. Да би неко волео друге, мора прво да воли себе: да би неко прихватио туђе мане и чудноватости, мора прихватити и сопствене.
Људи нису једина врста која може осећати љубав и њене ефекте. Животиње такође могу осећати љубав, иако у мање сложеном и креативном облику. Многе животиње осећају емоције. Када пас маше репом или лиже власника након раздвајања, то се тумачи као срећа. Када неко оде на посао, а пас цвили на прозору, то изражава тугу. Пас који режи када неко дотакне његову омиљену играчку показује бес. Животиње могу осећати љубав као и друге основне емоције које осећају људи. Пси који одрастају са браћом и сестрама стварају јаке везе, а ако брат или сестра угину, пас може пасти у депресију и одбити храну.
Љубав има већи значај него што многи мисле. На пример, Абрахам Маслов, амерички психолог, развио је теорију под називом „Масловљева хијерархија потреба“. У овој хијерархији Маслов представља различите нивое људских приоритета и потреба. Он наводи физиолошке потребе као прве и основне. Након тога следе потребе за сигурношћу – безбедност, здравље, посао и стабилност. Трећи ниво је потреба за припадањем, коју Маслов описује као љубав, наклоност, породицу, пријатељство и интимност. Иако је припадање поставио на трећи ниво хијерархије, може се тврдити да су осећај припадности, љубав и наклоност темељ целе пирамиде потреба. Када посматрамо колико далеко људи иду због љубави, јасно је колико је она снажна. На пример, родитељи који би жртвовали свој живот за дете стављају потребу за припадањем изнад физиолошке потребе за безбедношћу. Мотивација да се љубав изрази и осети може надјачати било коју физиолошку потребу. Врсте љубави Људи током живота наилазе на различите облике љубави — љубав мајке према детету, љубав засновану на тренутној привлачности и љубав која се развија током година заједништва. Љубав према породици и пријатељима може се назвати „спора љубав“. Она се заснива на заједничким интересима и начину живота који повезује људе. То је љубав која произилази из заједничких интересовања, више ментална него физичка привлачност. Визуелно, људи љубав често тумаче на основу изгледа. „Хармонизам“ и „ехоизам“ односе се на грађу лица која утиче на физичку привлачност: растојање између чела и носа, уста и браде, близину очију и облик обрва.
Биохемијске промене такође могу објаснити питање „Кога волимо“. Људи са израженим особинама као што су радозналост и живост привлаче сличне особе, док опрезни и друштвено прилагођени бирају себи сличне. Међутим, они који имају изражене сексуалне хормоне често бирају супротне типове. Особе са високим нивоом тестостерона су аналитичне и одлучне, док особе са вишим нивоом естрогена теже емпатији и социјалној блискости. Поред биохемије, избор партнера зависи и од времена — љубав се често деси када је најмање очекујемо. Људи лакше падају у љубав током емоционално тешких периода, јер су тада повишени нивои стресних хормона и допамина. Близина је још један фактор: људи обично воле оне који су им физички блиски. Искуства из детињства такође обликују избор партнера. До тинејџерског доба људи постепено стварају „каталог“ особина које траже код партнера.
Са антрополошког становишта, мушкарци често бирају жене са знацима младости и плодности, док жене са прагматичнијим циљевима бирају мушкарце са образовањем, амбицијом, богатством и статусом.
Култура и историја такође утичу на љубавне изборе. На пример, Инцест је у многим западним културама табу, док је у неким муслиманским племенима прихватљиво венчати се са рођаком. У прошлости су бракови између рођака били чешћи, као и забране мешовитих бракова у Сједињеним Државама, што је доводило до бракова унутар исте расе. Данас су мешовити бракови уобичајени и друштвено прихваћени.
Још један облик љубави је сексуална љубав, која постаје важнија током сазревања. Према Милигану, „сексуализована интимна љубав је обмана која подразумева прецењивање особе коју волимо.“ То је облик љубави који више открива о особи која воли него о оној коју воли. Сексуална љубав није љубав на први поглед — то је основни људски инстинкт и хормонска реакција. Теорија привржености у љубави Психијатар и психолог Џон Боулби био је први који је развио теорију привржености у љубави у западној култури. Она се фокусира на односе или везе које се формирају између људи. Почетак теорије је у везама које се стварају у детињству, наглашавајући да је важно да деца имају однос са својим примарним старатељима како би се нормално развијала. Иако су основни концепти потекли из истраживања Мери Аинсворт о „Страној ситуацији“, Боулби је ове идеје организовао у свеобухватну теорију. Три су главне поставке ове теорије: Стварање веза је урођена потреба. Емоције и страх морају бити регулисани ради повећања виталности. Потребно је подстицати прилагодљивост и развој. Према овој теорији, једна особа у вези користи другу као „сигурну базу“, истражујући свет из те позиције и враћајући се њој када је под стресом или уочава опасност. Боулбијеву теорију проширили су са деце на одрасле Синди Хазан и Филип Шејвер. Прелазак ове привржености од родитеља ка вршњацима у одраслом добу почиње појавом понашања усмереног на тражење близине. Слично као код деце, и код одраслих су идентификована четири стила привржености: сигурни, анксиозно-окупирани, одбрамбено-избегавајући и уплашено-избегавајући. Ови обрасци привржености могу различито утицати на љубавне односе одраслих. Сигурна приврженост Одрасли који имају сигуран стил привржености добро решавају сукобе, флексибилни су у размишљању, ефикасно комуницирају, нису манипулативни, немају страх од блискости, верују да могу позитивно утицати на своју везу и брину о партнеру на начин на који би и сами желели да им се покаже брига. Схватају да постоји више потенцијалних партнера који би могли да задовоље њихове потребе и због тога имају самопоуздање да напусте партнера који те потребе не испуњава. Истраживања показују да је довољно да само један партнер има сигуран стил привржености да би веза функционисала здраво. Анксиозно-окупирана приврженост