Акош (хроничар) (, ) био је мађарски свештеник и хроничар у 13. веку.Engel 2001, p. 121. Он је аутор дела „Gesta Stephani V“, које представља редакцију, интерполацију и издвајање из мађарске националне хронике.

Живот и каријера Био је члан рода (клана) Акош као син Матеја.Zsoldos 2011, p. 281. Имао је два брата, Филипа, који је служио као ишпан у Гемеру (1244), затим у веспремској жупанији (1247), и Дерека, који је управљао жупанијом Ђер 1257. године. Могуће је да је Акош, који је започео црквену каријеру, био најмлађи брат међу њих тројицом.Engel: Genealógia (Genus Ákos 1., Bebek branch, Marjai) Могуће је да је Акош одрастао на двору Коломана Галицијско-Лодомеријског, млађег сина Андреја II.Mályusz 1971, p. 118. Вероватно је студирао у иностранству, јер његов рад доказује да је имао одлично познавање канонског права Католичке цркве и његовог референтног метода. Рејмонд од Пенафорта саставио је „Декрет” Гргура IX до септембра 1234. године, папа је објавио нову публикацију булом упућеном докторима и студентима Париза и Болоње, наредивши да се једино Рејмондово дело сматра ауторитативним и да се једино користи у школама. Акош је већ 1240. године називан магистром, што потврђује да је студирао уметност и канонско право у младости, а не на врхунцу своје црквене каријере.Mályusz 1971, p. 12.

Акош је био присутан на крунисању Беле IV 14. октобра 1235. године, пошто је у својој гести дао детаљан извештај о догађају. Према његовом извештају, војвода Коломан је носио краљевски мач, док је Данило Галицијски предводио краљевог коња на челу поворке.Mályusz 1971, p. 118. Ђерђ Ђерфи је сматрао да се Акош снажно противио Беловој раној антиаристократској владавини, који је основао посебне комисије које су ревидирале све краљевске повеље о додели земљишта издате после 1196. године, а такође је спалио столице барона у краљевском савету.Györffy 1993, p. 400. Акош је био викар у Пешти између 1235. и 1244. године, касније је постао краљевски капелан за краља Белу. Био је један од крунских стражара од 1246. до 1251. године, након тога је служио као каноник у Секешфехервару између 1248. и 1251. године. Поред тога, обављао је функцију канцелара краљице Марије Ласкарине, супруге Беле IV, од 1248. до 1261. године. Такође је био и проректор Будима.Zsoldos 2011, p. 115. Током последње деценије свог живота, Акош је био чувар и покровитељ доминиканског манастира на Маргитсигету. Након смрти Беле IV, повукао се из јавног живота и живео у проректорској палати у Обуди. Тамо је написао своју гесту.Mályusz 1971, p. 26.

Године 1270, након ступања Стефана V на престо, Акош је био међу члановима мађарске делегације послате у Напуљ која је пратила принцезу Марију приликом удаје за Карла Хромог. Према историчару Елемеру Маљушу, Акош је био вођа угарске делегације у Напуљу.Mályusz 1971, p. 28.

Чак и након изненадне смрти Стефана V у августу 1272. године, Акош је задржао свој утицај и остао је на челу краљевске капеле током владавине малолетног Ладислава IV.Mályusz 1971, p. 124. Акош је умро после 24. августа 1273. године, када га последњи пут помињу савремени извори. Бенедикт, његов наследник на месту проректората Будима, већ се појавио у документу крајем 1273. године, што сугерише да је Акош умро те године.Mályusz 1971, p. 71.

Акошева gesta Био је аутор гесте коју је касније ревидирао Шимон из Кезе у свом делу, Gesta Hunnorum et Hungarorum. У историографији, Акоша је први пут идентификовао као аутора гесте из доба краља Стефана V од стране медиевистике Ђерђа Ђерфија 1948. године, док су претходно Ђула Паулер и Шандор Домановски већ помињали неидентификованог хроничара између доба Анонимуса и Симона од Кезе, чији су неки текстови сачувани у саставу хронике из 14. века. Акошовом раду претходио је састављач из 1220-их.Mályusz 1971, p. 8. Ђерфи је схватио да је хроничар неистинито високо хвалио прошлост и привилегије Секешфехервара и Будима, две цркве у којима је Акош функционисао. Акошова хроника је углавном била заснована на такозваној „старој гести“ (мађарски: ősgeszta) која је до данас изгубљена.Mályusz 1971, p. 85. Ђерфи је сматрао да је Акош можда користио и другу, краћу хронику (због термина „Бели Кумани“ и „Црни Кумани“). Акош је у текст хронике убацио списак или каталог мађарских монарха са њиховим генеалошким подацима. Поред интерполација у оригинални текст које је сам направио, Акош је такође припремио извод за свету принцезу Маргиту, доминиканску монахињу и ћерку Беле IV, која је била заинтересована за историјска дела. За њу је Акош увек бележио у случају светих краљева и мученика, у којима се могла наћи хагиографија, дужа прича о животима светаца, побожним грађевинама цркава (нпр. Вацка катедрала). Писање извода резултирало је накнадним постојањем две верзије текста у текстуалним традицијама мађарских хроника, које су се паралелно проширивале.Györffy 1993, p. 401.

Референце

Литература

Pál Engel (2001). The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. I.B. Tauris Publishers. .

Gyula Kristó (1990). Magyar öntudat és idegenellenesség az Árpád-kori Magyarországon ("Hungarian Identity and Xenophobia in Árpádian Hungary"). Irodalomtörténeti Közlemények, Vol. XCIV. Issue 4. MTA Irodalomtudományi Intézete. Budapest. pp. 425–443.

Mályusz, Elemér (1971). Az V. István-kori geszta ("The Gesta of the Age of Stephen V"). Akadémiai Kiadó. Zsoldos, Attila (2011). Magyarország világi archontológiája, 1000–1301 ("Secular Archontology of Hungary, 1000–1301"). História, MTA Történettudományi Intézete. Budapest. Magyar irodalmi lexikon I. Akadémiai Kiadó, Budapest, 1963–1965. Magyar nagylexikon I. Akadémiai Kiadó, Budapest, 1993. 357. old.

Категорија:Рођени у 13. веку Категорија:Умрли 1273. Категорија:Акош (род) Категорија:Мађарски историчари Категорија:Мађарски хроничари