Булчу (, ) био је мађарски поглавар и војсковођа у 10. веку. Носио је титулу харка (грчки:karchas). Упркос томе што није био члан владајуће династије Арпада, био је једна од најважнијих личности мађарских инвазија на Европу. Водио је војне кампање у правцима ка северозападу, западу и југу у периоду од 930. до 950. године.

Године 948, Булчу је посетио двор византијског цара Константина VII, где је дочекан са великом помпом. Булчу је прихватио хришћанство, цар му је постао кум. Био је „гостујући пријатељ цара“ и додељена му је титула „римског патриција“ (лат. patricios).

Након што је његова војска изгубила катастрофалну битку код Лехфелда 955. године, ухватили су га немачки победници и погубили. Земље његовог племена простирале су се око језера Балатон у Трансданубији, чије је језгро касније формирало жупанију Зала.

Име и етимологија

Булчу је један од само три мађарске личности из 10. века, поред Ђуле II и Такшоња, чије име помињу и западни (латински), византијски (грчки) и арапски извори. Сходно томе, познате су многе варијанте његовог имена. У делу De administrando imperio његовиг савременика Константина Порфирогенита, ту се он помиње се као „Boultzous“, што је директан превод са латинске варијанте „Bultzus“. Његово име се појављује као „Булосудес“ у делу Madrid Skylitzes хроничара Јована Скилице из касног 11. века, које је издвојио Јован Зонара у својим Изводима историје у 12. веку, Булчу се тамо помиње као Болосудес. Међу западним изворима, скоро савремени Annales Sangallenses maiores назива Булчуа Пулзи. Његово име се помиње као Булђо у делу Deeds of the Bishops of Cambrai из средине 11. века. Ренесансни историчар и хуманиста из 16. века Јоханес Авентинус, који је користио изгубљене анале из 11. века, помиње име Булчуа као Бултзко и Буличизо. Дела на латинском језику из Мађарске називају Булчу као Булсуу, Булсу (Анонимусова Gesta Hungarorum), Булчу, Вербулчу (Gesta Hunnorum et Hungarorum Шимона из Кезе), Булчу, Болчу, Вербулчв, Уербулчу (Gesta Hungarorum vetera) . Име Булчу – (в)л.х.в.д.и, Wulǧūdī, такође се може наћи у Kitāb al-Muqtabis fī tarīkh al-Andalus који је написао муслимански писац из 11. века Ибн Хаииан.

Етимологија његовог имена је неизвесна. Према неколико лингвиста, на пример, Јаноша Мелиха, Золтана Гомбоца и, првобитно, Дежеа Паиша – његово име је туркијског порекла, које има исти извор као и мађарски народни назив búcsú (опроштај). Обе речи потичу од туркијског глагола bos (опростити), па је Булчу именски облик глагола, или именица bosug („небеска одлука, судбина, божански суд или заповест“), тј. директна варијанта достојанства bošugčï (дословно „командант“). Други историчари, нпр. Ђула Паулер, повезали су Булчуово име са придевом bölcs ( на мађарском − мудрац), док су постојале и претпоставке да је име мађарска варијанта латинског имена Basilius или Blasius. Деже Паиш је сматрао да је Булчу именован у сврху предодређења: пошто се очекивало да ће наследити оца на судској функцији харке, морао је бити човек „праштајуће природе и милостивог карактера“, што се огледа у његовом имену, мада је Булчу касније постао познат по својој окрутној природи. Касније је Паиш напустио теорију о вези између Булчуовог имена и глагола bos. Уместо тога, тврдио је да његово име потиче од глагола bulya или bulģha („мешати“, „мешати“), одакле потиче и име прабугарског порекла. Паиш је тврдио да је именски партицип bulyučy („мешач“) директни претходник имена поглавице. Византиниста Матијаш Ђони тврдио је да је De administrando imperio записао старомађарски облик имена када је описивао Булчуово име, на основу гласина. Повезао је своје име са хазарским достојанством bwlšcy, које се појављује у Шехтеровом писму из 10. века. Ако је ова претпоставка валидна, она може одражавати и Булчуову могућу кабарску етничку припадност.

Варијанта имена Vérbulcsú (дословно „Крвави Булчу“) први пут се појављује у изворима средином 13. века, када су потомци везира себе називали de genere Werbulchu. Порекло ове варијанте није јасно. Анонимус, који је написао своју gesta почетком 13. века, већ помиње Булчуа као крвожедног човека (vir sanguinis).Anonymus, Notary of King Béla: The Deeds of the Hungarians (ch. 53), pp. 116–117. Што се тиче варијанте имена, Шимон из Кезе даје детаљан приказ њеног порекла у својој Gesta Hunnorum et Hungarorum, написаној почетком 1280-их. Сходно томе, Булчуов деда је погинуо од руке Немаца у легендарној бици за Кримхилду где је Атила хунски вођа поражен (Цела ова прича нема никаквог историјског доказа, видети Песму о Нибелунзима), а Булчу је цео свој живот посветио освети над Немцима. Играјући речи (пљувачка = veru), Шимон се позива на име „Vérbulcsú“ и у оригиналном латинском тексту. Шимон описује Булчуа као крволождног и ратног са неустрашивим срцем. Иако је Марко од Калта, аутор Illuminated Chronicle из 14. века, занемарио Шимонову фантастичну етимологију, већ је задржао варијанту имена Vérbulcsú у свом делу.The Hungarian Illuminated Chronicle (ch. 33), pp. 76–77. Деже Паиш је тврдио да име Vérbulcsú(vérbocsátó, давалац крви, затим vérkeverő, мешач крви) одражава Булчуов статус харке и његову могућу церемонијалну улогу у крвним заклетвама међу мађарским племенским вођама.

Порекло и титула

лево|thumb|170п|Булчу шести везир Мађара, приказ у (Chronicon Pictum) Булчу је рођен почетком 10. века, вероватно око 910. године. Имао је најмање једног брата или сестру. Није био члан владајуће династије Арпадова и познато је само име његовог оца. Јанош Белицки је сматрао да је Булчу припадао племену Кер, једном од мађарских племена, док је Шандор Ласло Тот тврдио да је припадао племену Тарјан. Савремени De administrando imperio наводи да је Булчуов отац био Кал или Кали (грчки:καλἠ), који је носио титулу харке пре него што је Булчу унапређен на ту позицију, вероватно негде у периоду 910/920–930-их. Међутим, Анонимус у свом делу Gesta Hungarorum помиње Булчуа као Богатовог сина.Anonymus, Notary of King Béla: The Deeds of the Hungarians (ch. 39), pp. 84–85. Богат (Bugat или Busac) био је један од двојице вођа италијанске кампање 921–922. године, заједно са Таркачуом (Дуршаком), најстаријим тада живим сином великог везира Арпада. Према широко распрострањеном веровању, Константин и византијски двор су, између осталог, дошли до информација о Мађарима током Булчуовог послаништва, па је већина историчара прихватила прве информације као аутентичне. Због његовог честог појављивања са Арпадовима, неки историчари су покушали да повежу Булчуову личност са владајућом династијом. На пример, Балинт Хоман је тврдио да је Кал син Линтике, док је Иштван Херењи сматрао да је Булчу потомак везира Тетења преко свог деде Богата и оца Кала.

Матиаш Ђони је претпоставио да су Кал и Булчу били хализијског или хаварског порекла. Ове групе су се побуниле против Хазарског каганата и придружиле Мађарима почетком 9. века, формирајући три племена у време освајања. Према Андрашу Рона-Ташу, Кал, тада Булчу, владао је придруженим и/или покореним народима, носећи титулу харке. Једна хебрејска хроника из 16. века из Бохемије такође помиње Булчуа као Халижанина. Херењи је тврдио да је Булчу припадао хаварском племену Варшањ које се населило у западној Трансданубији и обављало дужности заштите граница. Деже Димерт је такође аргументовао у корист Булчуове хаварске етничке припадности, због чега је касније на византијском двору истицао улогу Хавара у освајању домовине и заташкавао присуство Алмоша током тог догађаја. Лингвиста Лајош Лигети је такође разматрао хаварско порекло војсковође. Ђерђ Сабадош је изразио сумњу тврдећи да чињеница пораза и протеривања Хавара није умањена у 39. поглављу дела.

Булчуова титула харке (или карчаса) је предмет историографских дебата. Према De administrando imperio, то је био трећи најугледнији положај у мађарској Кнежевини, после (великог) везира и ђале (ђуле). И ђали и карчаси имају ранг судије. Према Ђерђу Сабадошу, ова информација одражава државну природу мађарске Кнежевине, а титула харке је била наследна позиција (барем у односу на Кала и Булчуа). Према Ђули Криштоу, Булчу је носио титулу најмање од 942. године, када га је међу мађарским вођама поменуо арапски аутор Ибн Хајан. Шандор Ласло Тот сматрао је да је достојанство харке, релативно краткотрајне титуле, установљено негде између 900. и 920. године и да је Кал био први носилац функције, док је Рона-Таш тврдио да је титулу првобитно носио Курсан. Могуће је да је функција створена како би се уравнотежио ауторитет ђуле поред великог везира. Иштван Херењи сматрао је да је Булчу владао свим потчињеним људима (нпр. Кабарима, Секељима, Печењезима и Килфинзима) мађарске племенске федерације који су носили титулу харке, што је првобитно могло бити ђулинин заменик или подвођа. Сходно томе, Булчу је био одговоран за заштиту кнежевине дуж западне границе. Данијел Бачаћаи је упоредио харку са достојанством тудун Аварског каганата, тврдећи да је Булчу можда управљао западним деловима кнежевине у име великог везира. У том својству, Булчу је прикупљао порезе од насељених пољопривредних (углавном словенских) народа.

Племенска територија

thumb|300px|right|Племенска територија Булчуа, према Ђерђу Ђерфију Хроничар из 13. века, Шимон из Кезе, који је погрешно приписао Булчуову активност времену мађарског освајања, наводи да је Булчу заузео земљишне поседе у Западној Трансданубији, око језера Балатон. Illuminated Chronicle такође каже да је Булчу „наводно поставио своје шаторе близу језера Балатон“. Потомци племенслог вође, рода Лад, заиста су поседовали земљу у региону средином 13. века, на пример, Бадачоњлабдихеђ (данашња општина Бадачоњтердемиц). Иако постоје аргументи да каснији хроничари повезују подручје поседа Лада са 9-10. веком, блок у региону који носи име Булчуовог оца може се идентификовати из имена места. Уместо тога, Булчу, Кал (или његов отац) био је тај племенски вођа, који је освојио поменути регион крајем 9. века. Према Ђерђу Ђерфију, његова летња резиденција је била калски басен, где су данашњи Кевешкал и Миндсенткала у жупанији Веспрем сачували његово име.Виноград зван Харка је такође познат у Балатонхењеу, такође у басену Кал. Настављајући према западу, Кал је основао своју зимску резиденцију у данашњем Диошкалу (на малом Балатону), који се налазио у близини каролиншке тврђаве Мосабург (Залавар). Након тога, Мосабург је постао седиште Кала, тада Булшуове територије. Калово племе напредовало је на север дуж реке Зале, стигавши до долине Рабе уз језеро Ферте (Нојзидлер) и област Сомбатхеља. Тамо је село Бучу, у жупанији Ваш, сачувало Булчуово име, како је Ђерфи сматрао.

У Трансилванији и Тисантул постоји неколико села, на пример, Кал у округу Хевеш, која вероватно носе име Кал или Булчу (а такође и Богат). Према Ђерфију, то су језичка сећања на подручја привременог боравка која је Булчуово племе првобитно освојило током прве фазе мађарског освајања. Према другим аргументима, ово би такође могло бити касније усвајање имена, будући да је име Булчу било релативно уобичајено у периоду од 11. до 14. века.

Древна и велика жупанија Колон (претеча жупанија Зала и Шомођ) формирана је од Булчуове територије почетком 11. века. Херени је тврдио да је Булчу поседовао и замак Колон (близу Залакомара) средином 10. века. Печенези, заједно са Хаварима и Халижима, у пратњи Булчуовог племена такође су били насељени у региону, преци родова Томај и Осл. Херени је сматрао да су будући сродници у региону, на пример, Херени и Кајд, стигли са Булчуовим племеном као војне помоћне снаге. Булчуова територија се налазила поред Лехелове територије у Горњој Угарској на реци Репце (Рабниц).