Један, два, три () је америчка политичка комедија из 1961. године, режисера Билија Вајлдера, који је заједно са И. А. Л. Дајмондом и написао сценарио на основу истоимене позоришне представе Ференца Молнара. Главне улоге у филму тумаче Џејмс Кегни, Хорст Бухолц, Памела Тифин и Арлин Франсис.. Радња је смештена у Берлину током Хладног рата, непосредно пре изградње Берлинског зида, и прати директора продаје Кока-коле који добија задатак да се брине о седамнаестогодишњој ћерки свог шефа.
Филм је био номинован за Оскара у категорији за најбољу фотографију, као и за награде Златни глобус у категоријама за најбољу филмску комедију и најбољу споредну глумицу (Памела Тифин).
Радња Ч. Р. „Мек” Макнамара је високо позиционирани извршни директор продаје Кока-коле, који је распоређен у Западни Берлин након пословног фијаска неколико година раније на Блиском истоку (због чега је и даље огорчен). Иако је тренутно стациониран у Западној Немачкој, Мек се труди да постане шеф западноевропских пословања Кока-коле, са седиштем у Лондону. Док ради на договору о довођењу Кока-коле у Совјетски Савез, Мек прима позив од свог шефа, В. П. Хејзелтина, из седишта компаније у Атланти. Његова ћерка Скарлет Хејзелтин, темпераментна, али помало наивна седамнаестогодишња ћерка, долази у Западни Берлин, а Мек добија нимало захвалан задатак — да се брине о њој.
Иако је Мек очекивао да ће њен боравак у граду трајати две недеље, он се продужио на два месеца. Мек убрзо открива зашто је Скарлет толико очарана Западним Берлином: она га изненађује објавом да се удала за Ота Пифла, младог Источног Немца и комунисту са ватреним антикапиталистичким уверењима. Када је Скарлет суочена са непромишљеношћу свог поступка — што је помогла Оту да пушта антиамеричке балоне са натписом „Јенкији идите кући” (на тај начин су се и упознали) — она само одговара: „То није антиамеричко, већ анти-јенкијевско. Тамо одакле ја долазим, сви су против Јенкија.”
Мек покушава да се помири са чињеницом да се шефова ћерка удала за комунисту, али убрзо сазнаје застрашујућу истину: млади брачни пар планира да оде у Москву и започне нови живот. Пошто Хејзелтин и његова супруга сутра долазе у Берлин по ћерку, Мек покушава да реши катастрофу тако што потплаћује источнонемачке званичнике да украду Скарлетин венчани лист из архива. Такође, компромитује младог комунисту Ота — подмеће му балон са натписом „Руси идите кући” на мотор и поклања му сат с кукавицом са ликом Ујка Сема, умотан у новине The Wall Street Journal. Источнонемачка полиција га хапси и, током испитивања, тера Ота да непрестано слуша искривљену верзију песме „Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polka Dot Bikini”, што га на крају доводи до лудила и он потписује признање да је амерички шпијун.
Под притиском своје исцрпљене и незадовољне супруге Филис (која жели да се породица врати у САД), и након открића да је Скарлет трудна — и још горе, да је сада неудата, јер је њен венчани лист уништен — Мек мора да исправи хаос који је направио. Он мора да врати венчани лист и доведе Ота назад у Западни Берлин, уз помоћ својих нових совјетских пословних партнера, користећи све своје лукавство — и своју заводљиву секретарицу, госпођицу Ингеборг. Пошто је његов шеф на путу за Берлин, Мек схвата да му је једина шанса да од Ота направи примереног зета — што, између осталог, значи да од њега мора направити капиталисту са аристократским пореклом.
Мек организује да Ота усвоји сиромашни гроф, који сада ради као службеник у тоалету, а у цену усвојења укључује и фотографију рушевина породичног замка. Скарлет сумња да ће њен отац поверовати у ту обману, али је теши то што ће њена беба сада припадати „дугој лози племића”, што ће сигурно обрадовати њену снобовску мајку. У грозничавој трци са временом и доласком авиона Хејзелтинових, Мек опрема Ота свим потребним симболима новостеченог племства, док се Ото буни што га приморавају да постане део омражене буржоазије (чланарина у Комунистичкој партији му је уредно плаћена за целу годину). У међувремену, Скарлет и Мек га уче како да разговара са њеним конзервативним јужњачким оцем.
На крају, Хејзелтинови одобравају свог новог зета, а Мек сазнаје од шефа да ће Ото бити постављен за новог директора западноевропских операција, док разочарани Мек добија унапређење у потпредседника за набавку у Атланти. На аеродрому се мири са својом породицом, и у знак прославе купује им Кока-коле на аутомату. Када им подели флаше, открива да је последња Пепси-кола.
Улоге
| Џејмс Кегни || Ч. Р. „Мек” Макнамара |- | Хорст Бухолц || Ото Лудвиг Пифл |- | Памела Тифин || Скарлет Хејзелтин |- | Арлин Франсис || Филис Макнамара |- | Лизолет Пулвер || госпођица Ингеборг |- | Ханс Лотар || Шлемер |- | Хауард Сент Џон || Вендел П. Хејзелтин |- | Леон Аскин || Перипечиков |- | Ралф Волтер || Бороденко |- | Питер Капел || Мишкин |- | Карл Лифен || Фриц |- | Хуберт фон Мејеринк | rowspan="2"| гроф Валдемар фон Дросте-Шатенбург |- | Зиг Руман <small>(глас)<small> |- | Лоис Болтон || Мелани Хејзелтин |- | Тил Киве || репортер |- | Хенинг Шлитер || др Бауер |- | Карл Лудвиг Линт || Зидлиц |- | Фридрих Холендер || диригент хотелског оркестра
Продукција thumb|Бивше седиште Кока-коле у Берлину, коришћено у филму. Били Вајлдер је изјавио о филму:
Џејмс Кегни је прихватио улогу првенствено зато што се филм снимао у Немачкој: као дечак који је одрастао у њујоршком крају Јорквил, имао је лепе успомене на то подручје, које је било „препуно немачких имиграната”. Хорст Бухолц је у то време био млади европски глумац који је управо завршио рад на филму Седморица величанствених (1960); током снимања филма Један, два, три постао је једини глумац за кога је Кегни изјавио да га је отворено мрзео:
Вајлдер је снимао у Берлину управо оног јутра када је подигнут Берлински зид, што је приморало екипу да се пресели у Минхен. Током главног снимања, Вајлдер је добио позив од Џоун Крофорд, која је недавно ушла у управни одбор Пепси-коле након смрти свог супруга Алфреда Стила. Као одговор на њене протесте због честог помињања бренда Кока-кола у филму, Вајлдер је убацио неколико референци на Пепси, укључујући и завршну сцену. Неке сцене су снимане у студију Bavaria Film.remake of the Brandenburger Tor at Bavaria Filmstudios 1961 filmed 21.07.1961 by BR, 4 min. b/w
Постер за биоскопско приказивање филма, на којем се налази жена која држи три балона, дизајнирао је Сол Бас. Првобитни плакат који је Бас направио, а који је Вајлдер намеравао да користи за рекламирање филма, приказивао је америчку заставу која излази из флаше у стилу Кока-коле. Тај плакат је, међутим, морао бити повучен, јер је Кока-кола запретила тужбом против компаније United Artists због повреде ауторских права.Kirkham, Pat & Jennifer Bass (2011) Saul Bass: A Life in Film & Design(p. 158). London: Laurence King
Музика Живахна композиција „Игра сабљама” Арама Хачатуријана прати тренутке када се Мек баца у енергичну акцију — током плесне тачке госпођице Ингеборг у хотелу „Потемкин” и током потере аутомобилима — а свира се и током уводне шпице филма. Вагнерова композиција „Кас Валкира” чује се на путу ка хотелу „Потемкин”. Када Мек стигне у хотел, диригент оркестра пева немачку верзију песме „Yes! We Have No Bananas”.
Приказивање Када је филм премијерно приказан, 15. децембра 1961. године, пратио га је уводни говор Џејмса Кегнија, коме је Били Вајлдер додао:
„У недељу, 13. августа 1961. године, очи целе Америке биле су упрте у главни град државе, где је Роџер Марис ударао своје хоумранове број 44 и 45 против Сенатора. Истог тог дана, без икаквог упозорења, источнонемачки комунисти су затворили границу између Источног и Западног Берлина. Помињем ово само да бих показао са каквим људима имамо посла — прави непоуздани типови.”
Цензура Филм Један, два, три био је забрањен у Финској, која је водила политику финландизације, од 1962. до 1986. године, и то из „политичких” разлога — постојала је бојазан да би филм могао да нашкоди односима између Финске и Совјетског Савеза. Компанија United Pictures Finland покушала је да добије дозволу за биоскопску дистрибуцију филма 1962, 1966. и 1969. године, али је тек 1986. Фински одбор за класификацију филмова дозволио његову дистрибуцију.
Поновна издања Филм је приказан на телевизији у оквиру програма The ABC Sunday Night Movie 31. јануара 1965. године. Приликом свог поновног издања у биоскопима 1985. године, филм је у Западној Немачкој дочекан са одушевљењем. Имао је велику свечану поновну премијеру на отвореном у Западном Берлину, која је истовремено преношена на телевизији. Потом је провео годину дана у биоскопима Западног Берлина.
Пријем Зарада Филм Један, два, три није постигао успех ни на америчком, ни на немачком биоскопском тржишту. Његова лака, комична прича о Источном и Западном Берлину деловала је знатно мрачније у тренутку изласка, пошто је Берлински зид подигнут након почетка снимања. Филм је у САД и Канади зарадио више од 2 милиона долара. Please note these are rentals and not gross figures
Филм је забележио губитак од 1,6 милиона долара. Међутим, након што је поново приказан 1985. године у Француској и Западној Немачкој, доживео је биоскопски успех, посебно у Западном Берлину.
Критике Критичар Босли Краутер из новина The New York Times похвалио је глуму Џејмса Кегнија и написао:
„С дужним поштовањем према осталима — сви су врло добри: Памела Тифин, млада лепотица, као Скарлет; Хорст Бухолц као младић из Источног Берлина; Лизелот Пулвер као немачка секретарица; Леон Аскин као комунистички подрепаш, и још неколико њих — главни терет филма носи господин Кегни, који чини добрих 50% филма. Ретко када је толико радио у неком филму, или се толико забављао у истом. Његов лик је слободоумни пробисвет. Његова жена (Арлин Франсис) га не подноси. Он зна све трикове како да превари систем и нема нимало гриже савести кад их користи. Он је брутално дрзак и самоуверен, изузетно домишљат и брз на језику. Господин Кегни изазива неповерење — али вас истовремено тера да се смејете с њим. И то је суштина овог филма: можете се смејати његовој безобзирности према светским кризама, док се смејете његовим разузданим, вртоглавим шалама.”
Часопис Time је филм описао као „разуздану, агресивну, звучну сенетовску сатиру о гвозденим завесама и расним поделама, о народној 'демокерaцији', Кока-колонизацији, мирној и дубокој јужњачкој идеји да су све установе створене 'одвојене, али једнаке'.” Часопис је приметио да је Вајлдер „намерно изоставио ону прецизност хумора” која је филмове Неки то воле вруће и Апартман учинила ремек-делима комедије. Али „у свом ураганском, грубом стилу човека који муве убија маљем, Вајлдер је направио повремено збуњујућу, али често бриљантно смешну вежбу из непрекидног лудила”. Редакција часописа Variety такође је похвалила филм: „Један, два, три Билија Вајлдера је брза, наелектрисана, оштра, али безбрижна фарса, препуна савремених досетки и зачињена сатиричним подтекстом. Радња је тако неуморно духовита да се понека шала изгуби у преклапању дијалога. Али у целини, искуство оставља снажан утисак.”Variety. Film review, 1961. Last accessed: January 31, 2008. С друге стране, Полин Кејл је критиковала филм као заморан низ истрошених и бесмислених пошалица, изражавајући чуђење над, по њој, принудним ентузијазмом позитивних критика.
Према речима критичара Џ. Хобермана, сценариста Аби Ман сматрао је Вајлдеров филм „толико безукусним” да се осећао дужним да се због њега извини на Московском филмском фестивалу.
На веб-сајту Rotten Tomatoes, филм има рејтинг одобравања од 88%, на основу 25 рецензија, са консензусом који гласи: „Један, два, три Билија Вајлдера је бурлескна сатирa Хладног рата, која с лакоћом и духовитошћу пружа разорне критике обе стране, уз снажан наступ Џејмса Кегнија.”
Референце
Спољашње везе
Категорија:Филмови 1961. Категорија:Филмови на енглеском језику Категорија:Амерички хумористички филмови Категорија:Амерички сатирични филмови Категорија:Амерички црно-бели филмови Категорија:Филмови о хладном рату Категорија:Филмови Билија Вајлдера